Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

понедељак, 10. октобар 2016.

Hotaru no haka (1988)


Grave of the Fireflies (1988) on IMDb
Alternativni naziv: Grave of the Fireflies
Kod nas nazvan: Groblje Svitaca
Žanr: Animirani | Drama | Ratni
Režija: Isao Takahata
Glumci: Tsutomu Tatsumi, Ayano Shiraishi, Akemi Yamaguchi ...

Priča:
Dečak i njegova mala sestra se bore da prežive u Japanu tokom Drugog Svetskog Rata.

Moj osvrt:
Grave of Fireflies je film koji će vam promeniti raspoloženje. Utisak će vas držati neko vreme a i kada to prođe, svaka pomisao na ovaj film će biti emotivna. Ghibli je ponovo doneo svoju magiju. Ovu ekipu nepravedno propuštam pomenuti među onima koji uvek dostave. I ovog puta im skidam kapu za sve, od priče, do animacije preko likova i naravno, onoga što oni najbolje donose, a to je emocija. U Spirited Away smo videli magiju i ljubav, u Porco Rosso smo videli melanholiju i naravno ljubav. Grave of Fireflies je tuga i to takva da slobodno mogu da kažem da ništa tužnije u životu nisam gledao. 

U centru priče je tragični gubitak. Svi znamo koliko nešto može da bude bolno, koliko nešto može da nam nedostaje, koliko smo pogođeni, povređeni, koliko je teško preboleti nešto ako je to uopšte moguće učiniti. Svi smo pustili suzu za nekim ili nečim, svi smo patili, kukali, pitali se zašto. E sada pogledajte dete koje doživljava takvu emociju. Ima li tragičnije slike od te? Dete koje tek upoznaje svet i započinje život primorano je da upozna gubitak. Pomenuo sam to u Lion Kingu, ali tu je gubitak iskorišćen kao prekretnica u životu. Ovde je gubitak motiv koji se provlači kroz celu priču. 

Grave of Fireflies animacijom to sve dočarava i bez da znate priču. Pogledajte u koliko scena vidimo samo brata i sestru. Pogledajte koliko scena imamo gde se kamera odalji i oni su sami dok je oko njih sivilo. Savršeno dočarana slika samoće i tuge. Ne možeš ostati ravnodušan na ovako nešto. Devojčica koja kleči i jeca i njen brat koji pokušava da bude jak za oboje dok oko njih vidimo pustaru i njihove senke - grandiozna slika tuge. 

Druga stvar su boje. U većini scena su one mračne, sive i odsustvo živih boja je vidljivo. Kada ipak ima tih veselih boja, scene se uvek završavaju nemilo - sirenom za opasnost, bombardovanjem, ružnom emocijom. Teško je to opisati ali film je mračan da mračniji ne može biti, tužan da tužniji ne može biti ali ne vidite ni jednog momenta da je ta tama isforsirana, da je patetika prisutna, da su iz sve snage pokušavali samo da budu crni (kao u izvikanom smeću zvanom Precious). Ne, ovo su majstori koji su doneli realnu priču. Zato ta priča i boli. 

Mi gledamo tu nesrećnu decu ali još više boli kada je vidno da im je tako malo potrebno za sreću. Jedna prokleta bombona, malo slatke vode, sloboda, svetlo svitaca, malo mleka a čovečanstvo dođe u takva vremena gde se sve ovo smatra luksuzom. Ako smo takvi govnari da se useremo sebi u život, zašto to radimo sa našom i tuđom decom. Ostavimo njih van svega toga, bezbrižne i srećne. Izgleda da smo previše glupi za tako nešto. 

Postoje stvari koje treba da se podrazumevaju u životu svakog čoveka a to je da on ne treba da bude gladan. Tragično je što gladnih ima na sve strane. Niko vas ne tera da nekom dajete novac, ali barem im kupite hleb. Ne bacajte hranu, ostavite je tako da neko drugi može da je uzme. Ne dozvolite nikom da gladuje. Pogledajte vaše dete i zamislite da je gladno - ima li jezivije pomisli od toga. Nedaleko od vas sigurno postoji dete koje je gladno, možda je i samo, možda mu je i hladno. Nahranite ga. 

Problem je što pokušavamo decu što pre naučiti nekoj velikoj odgovornosti. Ovde vidimo kako žena popuje deci kako treba da aktivnije učestvuju u pomaganju otadžbini dok je ona u ratu. I deca treba tako da se nauče odgovornošću? Usrali ste im život tim ratom i onda očekujete od njih da preuzmu odgovornost. Goveda jedna, unesrećili ste decu, generacije i generacije i onda očekujete od njih da podnesu teret, da stegnu kaiš, da se strpe još malo. Oduzeli ste im detinjstvo, sreću i vreme i sad to isto vreme tražite od njih. 

Zašto "Groblje svitaca"? Svici su jedna od retkih prirodnih svetala u mraku. Tragično je što žive jako kratko. Svi znamo za šta su sinonimi svetlo i tama. Deca su ono najbolje među nama, deca su najveća moguća svetlost koja postoji a mi smo takvi govnari da klinci neretko budu naši svici. To što prekratko sijaju, to je naša sramota.

Zanimljivosti:
Isao Takahata, jedan od animatora, i sam je preživeo bombardovanje viđeno u filmu. Film je pravljen u isto vreme sa My Neighbor Totoro (1988) i animatori su povremeno bili jako zbunjeni za koji od filmova rade animacije. Inače pomenuti film je bio odbijen i studio Ghibli je odlučio da ga radi zajedno sa ovim jer je to bio jedini način da ga snimi. Film je i dan danas zabranjen u Južnoj Koreji. Bombone koje klinci jedu u filmu u stvarnom životu pravi Sakuma, fabrika koja je pokrenuta 1949. Oni su u čast ovog filma pre nekoliko godina izdali ograničenu seriju kutija bombona koje možete videti u Grave of Fireflies.

Naj scena:

Početak, ali ta scena dobija punu snagu tek na kraju.

Moja ocena: 10/10

1 коментар:

  1. Plakala sam kad sam gledala ovaj film, i sad sam plakala ponovo dok sam citala recenziju.
    Predivan film, malo je reci!

    ОдговориИзбриши