Kod nas nazvan: Mladost
Žanr: Komedija | Drama
Režija: Paolo Sorrentino
Glumci: Michael Caine, Harvey Keitel, Rachel Weisz ...
Priča:
Penzionisani dirigent je na odmoru sa svojom ćerkom i najboljim prijateljem, inače režiserom. On dobija poziv Kraljice Elizabete II da diriguje na proslavi rođendana Princa Filipa.
Moj osvrt:
Braćo i sestre, ovo toliko podseća na Čarobni Breg Tomasa Mana. Mogao bih da se kladim da je Sorentino bio jako inspirisan tim remek delom književnosti. Evo nekih paralela. U Manovoj knjizi likovi su smešteni u Švajcarskoj u sanatorijumu. U Youth su kao na odmoru ali jako liči na situaciju iz Čarobnog Brega. Likovi se leče od ko zna čega. Kod Mana izgleda da ne postoji zdrav čovek, ceo svet je bolestan. Kod Sorentina svaki od likova žali za mladošću ali tu ne mislim na godine (o tome posle). I kod Mana i kod Sorentina se čini da ljudi nekada ne žele da budu izlečeni. I kod Mana i kod Sorentina nisi siguran čemu sve to vodi i čini se da nema neke zaokuržene priče. Ono što ostaje je utisak. Ali nekada nam ni ne treba više od toga.
Žanr: Komedija | Drama
Režija: Paolo Sorrentino
Glumci: Michael Caine, Harvey Keitel, Rachel Weisz ...
Priča:
Penzionisani dirigent je na odmoru sa svojom ćerkom i najboljim prijateljem, inače režiserom. On dobija poziv Kraljice Elizabete II da diriguje na proslavi rođendana Princa Filipa.
Moj osvrt:
Braćo i sestre, ovo toliko podseća na Čarobni Breg Tomasa Mana. Mogao bih da se kladim da je Sorentino bio jako inspirisan tim remek delom književnosti. Evo nekih paralela. U Manovoj knjizi likovi su smešteni u Švajcarskoj u sanatorijumu. U Youth su kao na odmoru ali jako liči na situaciju iz Čarobnog Brega. Likovi se leče od ko zna čega. Kod Mana izgleda da ne postoji zdrav čovek, ceo svet je bolestan. Kod Sorentina svaki od likova žali za mladošću ali tu ne mislim na godine (o tome posle). I kod Mana i kod Sorentina se čini da ljudi nekada ne žele da budu izlečeni. I kod Mana i kod Sorentina nisi siguran čemu sve to vodi i čini se da nema neke zaokuržene priče. Ono što ostaje je utisak. Ali nekada nam ni ne treba više od toga.
Sorentino nam nudi komparaciju između dva stanja i kroz odlično odabrane aspekte mi vidimo taj odnos između mladosti i nečega što to nije. Namerno ne koristim termin starost ovde ali u daljem tekstu, to je uglavnom uslovno rečeno. Simpatičan je sukob problema starih i mladih. Sa jedne strane, mladima su problemi starih udaljeni pa i deluju kao preterivanje. Mladi se pate sa emocijama i materijalnim stvarima. Šta su problemi starih? Ovde je to prikazano na jako šaljiv način kroz diskusiju dva lika koja pričaju o tome koliko su puta šorali taj dan. No, nije akcenat na problemima, koliko god izgledalo da je tako. Akcenat je na tome koliko su ljudi tihi ili glasni, akcenat je na tome kako prihvataju probleme u kom dobu.
Dosta ovde ima umetničkih slika i sličica. Uglavnom sve to prija oku. Nije ništa spektakularno ali je odrađeno sa ukusom. Kvalitet nesumnjivo leži u tome što sve te umetničke scene i scenice nose simboliku. Recimo imamo scenu u kojoj se stari čovek trgne, okrene se i vidi gomilu praznih stolica. Savršena slika pre svega samoće u njegovim godinama a potom i toga da ljudi sve manje mare za starije. Možda se nekad i pretera sa tim sličicama ali to nije prešlo granice ukusa.
Kad smo već kod tog umetničkog izražavanja, film ima potrebu da vas konstantno bombarduje ravnim dijalogom. Ni jedan jedini dijalog nema neki zaokret ili drugu notu. Uglavnom je sve to ravno, jednolično pa mogu reći neretko i dosadnjikavo. Nešto slično kao u Boyhood samo što ovde to trunčicu ima više smisla. Tamo smo prisiljeni da slušamo kako likovi drve o nasumičnim stvarima o kojima se priča svakodnevno. Ovde to ima smisla ali je pomalo razvučeno. Ni jedan jedini dijalog nisam čuo da bih mogao reći da ima neki impakt. Ali na sreću, slike i same scene donose ono što treba.
Kad smo kod tih scena, jedna me je zaista šokirala. Tu ću se vratiti i na ovo što sam rekao za dijalog. Glavni lik priča sa bolesnom suprugom. Ta njegova priča bi trebala da nas pogodi, dirne, razneži ili šta već. Međutim, sama ti priča je pomalo i patetična. Na sreću tu je Majkl Kejn koji svojom glumom uspe da poništi tu patetiku iz priče. E tu scena nadvisi dijalog i sve to odjednom zvuči savršeno. Scenom je dostavljeno ono što dijalogom nije uspelo. Iako je film drama, ova scena je toliko jeziva i toliko šokantna da zaista provlači hladnoću kroz kosti. Realni horor. Da je dijalog na mestu, ovo bi bilo epski u svakom smislu.
Zbog takvog dijaloga i nevelikog spleta događanja, dolazimo do utiska da su glumci neiskorišćeni. Ok je kada imaš glumce koji nisu u stanju dostaviti mnogo. Nećeš im dati da se šire. Ne pričam o neiskorišćenosti tipa imaš Majkla Kejna u Now You See Me. Ovakva legenda nije smela da se pojavljuje u tom smeću. Pričam o tome da imaš sve uslove da poentiraš na glumi Majkla Kejna, Harvija Kajtela, Rejčel Vajs i ostalih, a ti ih nekako predstaviš mlakim. Njihova gluma je i dalje na mestu, ali oni samo prenose utisak mimikom, nipošto dijalogom. Velika šteta.
No da se vratim na temu filma. Zanimljivo mi je to kako se potencira na stvari koje zaboravljamo. Prvo nam se predstavi koliko su one bile važne i onda kako kasnije ne možemo da se setimo ničega od toga. Neko može reći da su to onda definitivno bili mali problemi. Ima i toga ali da li je to zaista istina? Meni se čini da se ipak nekih stvari odreknemo prerano, zakopamo ih, poričemo i onda ih zameni nešto drugo. Slabo čuvamo ono što vredi iako na tome možemo da trajemo. Uvek čekamo da nešto bolje dođe zanemarujući ono dobro što nam se dešavalo. Probleme ćemo uvek lako naći ali ono lepo što nam se dešava nije tako često. Čuvajmo to i sećajmo ga se, makar sa setom.
Rekao sam već da neću da govorim o starosti. Nije to ni tema ovog filma. Tema filma je zapravo kada postajemo stari za nešto. Zašto je nešto neprimereno u određenim godinama. Ok ako nas fizika sprečava da se bavimo nečim ali za kreativnost nema prekida sve dok imamo inspiracije. Ako voilmo ono što radimo, to nas definiše. U jednoj simpatičnoj sceni vidimo kako penzionisani kompozitor diriguje prirodi. I priroda sjajno odgovara na to. Ima li boljeg pokazatelja da čovek još uvek nije star za to. Slažem se da glupo zvuči da si mlad koliko se osećaš mladim ali mladost jeste donekle i stanje uma. Priroda nas čini starim za neke stvari. I to je ok. To nema veze sa snagom uma već sa stanjem tela. Dotrajavamo kao i sve oko nas. Problem je što za mnoge druge stvari, pre vremena sami sebe činimo starim.
Zanimljivosti:
Majkl Kejn je morao da nosi tamnije naočari kako bi mu kosa delovala belja. On je improvizovao momenat u kom njegov lik kaže ćerci da prestane da plače. Film je sniman u Švajcarskoj na istočnom delu Alpa. Sorentino je pisao scenario sa slikom Majkla Kejna u glavi kao glavnom ulogom.
Naj scena:
Zanimljivosti:
Majkl Kejn je morao da nosi tamnije naočari kako bi mu kosa delovala belja. On je improvizovao momenat u kom njegov lik kaže ćerci da prestane da plače. Film je sniman u Švajcarskoj na istočnom delu Alpa. Sorentino je pisao scenario sa slikom Majkla Kejna u glavi kao glavnom ulogom.
Naj scena:
Poseta
Moja ocena: 7/10
Da li si gledao još neki Sorentinov film? Mene je mnogo zainteresovalo koji je to film ugrabio oskara ispred "The Hunt" 2013, jer donekle tu kategoriju stranih filmova smatram koliko toliko relevantnom obzirom da često tu ima opasnih filmova koji i budu nagrađeni ( The Sea Inside, The Lives of others, The Secret in their eyes, A Separation, Parasite itd..). Nisam gledao ovaj film, ali čitajući ovu recenziju, stičem sličan utisak koji sam imao dok sam gledao La Grande Bellezza. Nisam se oduševio uopšte, ali je ceo film toliko neobičan kao celina da se stalno prisećam nekih scena pokušavajući da skontam šta je režiser hteo reći. Ne mogu da odredim prosto kakav mi je film, što mi se ne dešava baš često. Eto nek komentar posluži i kao podsetnik, da i taj film čuči u listi predloga :)
ОдговориИзбришиMorao sam sada da se malo prisetim ovog filma :)
ИзбришиNisam gledao ništa drugo. Sećam se da je Velika Lepota dobila oskara ispred Hunt i Broken Circle Breakdown (i taj mi je u listi) ali iz komentara koje sam čuo od nekih poznanika, rekao bih da se slaže sa ovim što si i sam rekao - film je jako čudan ali vredan gledanja.
Broken Circle Breakdown sam gledao pre par godina, pamtim da ima tešku i osetljivu temu, ali je zreo za reprizu. A kad smo kod Belgijanaca setio sam se sad i filma Rundskop, jako neobične krimi drame gde u glavnoj ulozi dominira sjajni Matthias Schoenaerts, takođe je bio nominovan za najbolji strani film. Ako se opet odlučiš za ankete, lagano jednu možeš napraviti samo sa filmovima iz ove kategorije :)
ИзбришиAnkete su ok donekle ali uglavnom je lako pretpostaviti pobednika a to budu uvek pozatiji filmovi. Tako se lako desi da neki masterpis može da se preskoči. Recimo "A man who was a superman" je predlog koji sam dobio od jednog prijatelja. Taj film mi niko od čitaoca nije preporučio i ne verujem da bi ikad bio izglasan a stvarno je brutalan film.
ИзбришиTrenutno nasumično vadim filmove iz liste i pogledao sam tri jako dobra filma ali nikako da stignem da napišem tekstove. Biće valjda ovih dana :)
Ja se sećam da nisam bio previše očaran sa La Grande Bellezza, mada to treba i da se uzme s rezervom jer sam ga gledao prilično pospan pre par godina, pa ću ga jednom i reprizirati, svakako je po kvalitetu više sličan Youth-u. Kao nešto La Dolce Vita 21-og veka, ali je Jagten sasvim sigurno ipak najviše zaslužio oskara te godine.
ИзбришиOd Sorentina mi je najdraži njegov Il Divo, za čije gledanje filma je poželjno da se zna ko su ljudi kao Aldo Moro, Giulio Andreotti, Giovanni Falcone itd. inače mnogi neće pohvatati stvari u filmu, pošto Sorentino prelistava stranice istorije jedne države vrlo brzo, i na dobar način koristi Fukasakuove narativne elemente i principe. Vrlo dinamičan film, a odlični Toni Servillo kao Giulio Andreotti je verovatno jedan od najmudrijih, ako ne i najmudriji političar vidjen na filmu. A muzika je posebna priča, svaka pesma je tačno tamo gde treba. Drugi omiljeni film od Sorentina mi je zapostavljeni The Consequences of Love.
Inače Matthias Schoenaerts je žešće potcenjen glumac, nadam se da će početi da mu daju dosta bitnije uloge narednih godina, još kada bi glumio zajedno sa Mikelsenom, njih dvojica bi održali lekciju(a čini mi se da je Vinterberg najavio film sa njima u glavnim ulogama, tako da se nadam da će to da se ostvari).
Pored Rundskop-a pogledaj i Disorder, Rust and Bone, zabavni belgijski triler Loft(od istog režisera takođe i The Memory of a Killer, vrhunski film), Left Bank sam već spominjao negde u komentarima, to je onaj film koji se sjebao u poslednja 2 minuta, dok je ostatak srećom odličan.
Prvi Sorentinov film koji sam pogledao bio je "Consequences of Love" i tu se isto dala videti ta neka specifičnost koja prati njegove filmove, ali je ipak jasno razlučiti uglavnom o čemu ti film govor i više je žanrovski orijentisan. U La Grande Bellezza baš ima dosta onih momenata, gde pomisliš "čemu ovo služi, nepotrebno je", ali isto tako i onih "e za ovo sam siguran da nešto govori, ali ne znam šta".
ИзбришиUff Rust and Bone je opasan film, a Matthias i Marion Cotillard su razbili glavne uloge. Doduše dosta zasluga ide i Odijaru koji je majstor sirovih drama (Un Prophete I solidni Read my Lips sa Vensanom Kaselom). Jako bih voleo da Vinterberg zaista okupi ove dve glumčine.
Tri, pa još dobra. Radujemo se :)
ОдговориИзбриши