Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

недеља, 20. март 2016.

Inside Out (2015)


Inside Out (2015) on IMDb
Kod nas nazvan: U Mojoj Glavi
Žanr: Animirani | Avantura | Komedija | Drama | Porodični | Fantastika
Režija: Pete Docter, Ronnie Del Carmen
Glumci: Amy Poehler, Bill Hader, Lewis Black ...

Priča:
Kada se Rajli sa porodicom odseli u San Francisko, njene emocije, Radost, Strah, Bes, Prezir i Tuga sarađuju najbolje što mogu kako bi se ona prilagodila na novo okruženje.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, sigurno ste primetili da su se tekstovi proredili. Razlog za to je i više nego opravdan. Supruga i ja svakog momenta očekujemo da nas iznenadi mala filmofilka tako da je to razlog zašto će neko vreme vladati ovaj usporeni ritam. S obzirom da će tekstovi biti nešto ređi, neko vreme ću se držati aktuelnijih filmova (dok ima šta vredno da se pogleda) kako ne biste neke tekstove dobili prekasno. A na ovu situaciju sa bebicom, nekako se fino nadovezao Inside Out. 

Siguran sam da se sećate genijalnog uvoda u animirani film Up. Za samo nekoliko minuta nam je savršeno data jedna ljudska priča koja može da nas dirne. Inside Out nam takođe nudi nešto lepo, nešto životno i nešto realno. Mislim da ove animirane filmove treba shvatati mnogo ozbiljnije. Recimo vazda izvikani Boyhood za svojih gazilion sati trajanja nam nije dao dve čestite scene u kojim će nas upoznati sa likovima niti nam je dao nešto iz života što je vredno pažnje, ali za to na savršen način prodaje muda za bubrege činjenicom da je sniman toliko godina. Meh. Daj mi dobar film, nemoj mi davati trik. Inside Out ima neuporedivo veću priču o životu od tog izvikanog jedva filma: ima emociju, ima ljudsku priču, ima odrastanje, ima gubitak, ima bes, ima razumevanje, ima porodicu. Sve je tu. 

Već sam pisao da čovek ne treba da se odriče niti jedne emocije. Inside Out to predstavlja na lep način. Strah nas ne čini kukavicama već nas čini opreznim. Bes može da odvede na pogrešan put ali isto tako može da donese potreban adrenalin i podstrek za uspeh. Tuga nas ne čini slabim i nepoželjnim već naprotiv, pokazuje emocije i pokazuje da nam je stalo do nečega. Jasno je da svaka emocija treba da bude prisutna ali najbitnija među njima je sreća. Kada su sve emocije u skladu - imamo zadovoljnu osobu. To je istina a to Inside Out daje kroz šalu. 

Veliki deo filma se bavi odrastanjem. Akcenat se stavlja na promene, na ono što ostavljamo iza sebe, na ono što gubimo i na kraju, na ono što zaboravljamo. Postoje stvari koje prerastamo. U jednom momentu su nas činile srećnim ali smo shvatili da su sada smešne. Možda ćemo ih se sećati neko vreme a možda ćemo ih prepustiti i zaboravu. No tu su i stvari koje kroz ceo život ostaju sinonim za naše detinjstvo. To su one koje su nam obeležile odrastanje i vrlo moguće, to su događaji koji su nas formirali. Svi ti događaji, lepi ili ružni, ostavili su trag na nama. Tragično je što smo za te ružne stvari u detinjstvu mi najmanje krivi. 

Kao što rekoh, neke stvari prerastemo. Ali šta je sa stvarima kojih smo se odrekli. To je ono što je sada neozbiljno za naše godine. I mi se ponašamo kao da je zakonom zabranjeno blesaviti se, igrati se, zabavljati se. Ispada da odrastanje predstavlja odricanje stvari koje nas čine srećnim. I mi svesno počinjemo da zaboravljamo tako nešto. Recite mi, kako je onda odrastanje sticanje mudrosti ako se u toj mudrosti manje smejemo, manje veselimo, manje radujemo, manje smo zadovoljni? Ako je ta smrtna ozbiljnost nešto što treba da dođe nakon našeg odrastanja, recite mi onda da li je lepše ljudima prići sa osmehom, šalom ili im pristupiti hladno tako da oni imaju utisak o vašoj neustrašivosti, vašoj uzvišenosti i tome da izgledate tako daleko i nedodirljivo. Muka mi je od takvih, večito hladnih, smrtno ozbiljnih i nadasve "profesionalnih". 

U onim, uslovno rečeno napetim delovima filma, gledamo kako delovi ličnosti devojčice koju pratimo propadaju - slikovit način da se opiše kako se ona odriče nečega. I dok sve polako pada, ljubav prema hobijima, prema onome što voli da radi, prema zabavljanju, prema prijateljima jedno ostaje na kraju, a to je deo nje koji je vezan za porodicu. Ok, nije ovo ništa novo ali je opet slikovito prikazano šta je najveća vrednost u životu čoveka. Za one koje je to malo patetično, dajte mi jedan primmer u Boyhood gde se o tome govori. Prođe ceo film i vi tek onda vidite neku emociju, nešto što nije segment koji možete prespavati, tek onda vidite majku u celom filmu. Inside Out vam priča sve ono što treba, na jednostavan, pitak i pravi način. 

Čime me je film kupio? Raspletom. Pomislio sam u jednom momentu da će sve biti prokleti hepiend, biće sve kao u bajčici ali hej, ipak je ovo film o odrastanju. U njemu moramo da prihvatimo gubitak stvari koje su nam drage, moramo da se nosimo sa tim, moramo da čuvamo te stvari u sećanju ali uprkos svemu, moramo da nastavimo dalje, moramo da se borimo za nešto što će nam kasnije biti lepo sećanje. Tužno je samo što koliko god nas činile srećnim, nekih lepih stvari ćemo se pre ili kasnije sećati sa setom. Ali iako nas čine tužnim, one nemaju manju vrednost. One su ono što mi jesmo.

Zanimljivosti:
Scenaristi su raspravljali oko 27 emocija. Neka od Rajlijevih sećanja su scene iz ranijih Pixarovih crtaća. Režiser je izjavio kako je svaka emocija zasnovana na nekom obliku: radost - zvezda, tuga - suza, bes - cigla, strah - nerv, prezir - brokoli, mada je sam rekao da obožava brokoli. Psiholozi su konsultovani kako bi Rajlin mozak funkcionisao što tačnije. To je tačno. Recimo, kratkotrajno pamćenje se pretvara u dugotrajno tokom sna. U Rajlinoj učionici postoji mapa gde su obeležena razna mesta na planeti. Na tim mestima se odvijaju priče ranijih Pixar filmova. 

U zavisnosti od zemlje gde je film izašao, Rajli igra i sanja o hokeju ili fudbalu. Na prikazivanju u Kanu, film je dobio osmominutne stojeće ovacije. Keitlin Dijaz, koja pozajmljuje glas Rajli, tokom snimanja je mutirala pa je morala da menja glas kako bi zvučala mlađe. 45 animatora je radilo na filmu, skoro za pola manje nego na prethodnim Pixar filmovima. Za razliku od drugih likova, Radost nema senku zbog njene ličnosti. Boje na Bing Bongovom cvetu su boje emocija u filmu. Film je pravljen 5 godina. Bes uvek udari pesnicama po konzoli pre nego što krene da je koristi.

Naj scena:

Povratak

Moja ocena: 9/10

Нема коментара:

Постави коментар