The Hateful Eight (2015)

Kod nas nazvan: Podlih Osam
Žanr: Komedija | Kriminalistički | Drama | Misterija | Triler | Vestern
Režija: Quentin Tarantino
Glumci: Samuel L. Jackson, Kurt Russell, Jennifer Jason Leigh...

Priča:
Lovac na ucene i njegov plen nalaze sklonište od zime u kolibi prepunoj sumnjivih likova.

Moj osvrt:
Problem sa velikim i/ili uspešnim režiserima je što od njih uvek očekujemo remek dela. Čim oni ne ispune očekivanja, u stanju smo ocrniti to što su napravili. Ok, neki i naprave gluposti poput Finčera sa Social Network pa i Gone Girl (neću da pominjem The Girl with the Dragon Tattoo jer to je usrana kopija). Neki naprave tek nešto ok poput Nolanovog Interstellara. Neki naprave nešto solidno i ovde opet pominjem Nolana i trećeg Mračnog Viteza ali i Finčera sa The Curious Case of Benjamin Button. E ovde bih se zadržao. Jedno je kada si svestan da taj film nije među onim najboljim koje je čovek napravio i svestan si da je on mogao mnogo bolje ali isto tako si svestan da je to daleko od standardnog smeća koje nam se servira. Hateful Eight je upravo tu negde. Nije u rangu nekih Tarantinovih masterpisa, nije doneo ništa duboko, značajno niti naročito novo, ali je nešto što ću uvek rado pogledati, nešto što je daleko iznad današnjeg proseka. 

Znamo već dobro šta je Tarantinovo najjače oružje - to je njegova sposobnost da mu likovi mogu pričati beskrajno i vi ćete tu priču slušati koliko god ona bila besmislena, bitna ili nebitna. Takav je slučaj i ovde. Likovi vazda imaju reći šta jedni drugima i to je opet onako, tarantinovski začinjeno. Nije ovo blizu Pulp Fictiona kada su takve stvari u pitanju - ooo ne. Pulp je bombardovao suludim pričama i pričicama. Ovo je ponekad odlično ali ponekad je tek donekle zanimljivo. Sve u svemu ok, ali sem nekoliko detalja, ništa što već nismo videli kod Tarantina. 

No, u svojim majstorijama, Tarantino je ove priče začinio odličnim stvarima, stvarima koje mogu da se prepričavaju. Pazite npr. Volkenovu minijaturu u Pulp Fiction. I posle tako nekih priča, uvek je dolazilo veliko ludilo od scena. Pogledajte upravo tu Volkenovu priču sa satom, u šta prelazi i kako sve to eskalira. U Kill Bill smo imali pregršt zabave i akcije. U Reservoir Dogs totalno ludilo. Ovde toga skoro da i nema u većem delu filma. Ovde likovi neprestano pričaju, priča smenjuje priču i neretko dobijamo osećaj razvučenosti. To je nešto što mi nikako nije leglo. Tek kasnije ta priča eksplodira ali opet biva ušuškana objašnjenjem nekih stvari. 

No ono što je sjajno je kako nam se menja percepcija upravo posle svakog dijaloga. Posle svake priče, koliko god ona bila dobra ili ne, koliko god bila bitna ili ne, prilično se menja način na koji gledamo na većinu likova. Dobro, ne na većinu, što je možda još jedan problem, ali na one glavne svakako. Svaki razgovor nam daje dodatnu dimenziju likova i menja priču. Tačnije menjalo bi je drastično da je ona velika. Ova priča to i nije što neće baš prijati svakom. 

Tarantino nam neretko daje set opasnih likova. Sa Pulp Fiction i Reservior Dogs je postavio standarde. Njegovi likovi izgovaraju i predstavljaju svoj tekst maestralno. Ovde imamo takvu situaciju ali na žalost, tek premalo likova koji to rade. Troje se lagano izdvajaju. Dženifer Džejson Li je odlična ali do njenih izlaganja moraćete dobrano da se načekate. Kurt Rasel i Semjuel L. Džekson. Njihova izlaganja su stvarno sjajna pri čemu je ipak ovaj drugi nešto upečatljiviji. Razlog za to je što ima jače priče i što nekako koristi oprobane stvari koje je koristio i ranije. Neretko je umeo da podseti na svog lika iz Pulp Fiction. Sjajno je to ali ovo je nov lik nisu mu potrebni takvi izleti. No, ako zanemarimo to, ovaj segmuent je na mestu. 

Rekoh da tek premalo likova dolazi do izražaja. Ok, ne očekujem od Čening Tejtuma da zablista mada Tarantino ume od smešnih glumaca da napravi bitne face. Mislim, Djanga tumači prejadan glumac a opet u filmu to ne izgleda tako. Pogledajte Pulp Fiction, Reservoir Dogs - nekako svako od likova ima svoj momenat, svojih pet minuta koji su prilično memorabilni. Ovde su neki likovi na žalost zapostavljeni. Madsen je jedan od tih. Ok je on čak i kada sedi sa strane i deluje smoreno ali morao je da dobije više mesta. Pogotovu u filmu koji je ovoliko razvučen. Madsenov lik je tek tako neki sa strane koji je obavio tamo neki posao. Nemam onaj utisak koji sam imao o sporednim likovima iz ranijih Tarantinovih ostvarenja. Npr., Kajtel se pojavi na par minuta u Pulp Fiction i vi tu pojavu pamtite bez problema. Ovde je problem što za Madsena i neke druge nećete imati šta da kažete. 

Sledeći je Tim Rot. Ne kažem da on loše glumi, to bi bila teška glupost sa moje strane. Lik je odličan glumac i neretko oduševljava. Problem je način na koji glumi, tj šta mu je rečeno da glumi. Evo Django je svež film, sigurno se svi sećate lika kojeg tumači Kristof Volc. E, ovde Rot glumi njega. Nekako mi je to izgledalo previše izveštačeno. Samim tim, dolazimo dotle da je još jedan lik praktično neiskorišćen time što je kopija drugog. Ako zanemarimo postojanje Volcovog lika u Djangu, ovo je odlično. 

Jedna od maestralnih stvari u Tarantinovim filmovima je što su likovi takvi da mogu da nose humor, mogu da razvijaju šalu dokle god žele. Ovde toga ima tek malo. Humora imamo dosta ali su to kratke fore, upadice koje mogu da dođu od bilo kog lika. Praktično nemamo likove koji nose humor već imamo humor koji istakne lika u jednom momentu. 

Humor je odličan. Neprestano nas bombarduju fazonima pri čemu su većina crnjaci. S obzirom da je film razvučen, ti fazoni zaista prijaju. Neke od njih Tarantino eksploatiše do iznemoglosti što je dobro a neke možda i previše, kao fazon sa vratima koja ne mogu da se zatvore. Uz to, Tarantino nam je dao nešto što do sada nije a to je potpuna karikatura od lika. Ok, njegovi likovi jesu čudni ali su jedinstveni. U Pulp Fiction imamo Travoltin lik koji je smešan sam po sebi ali on ima šta da kaže, on ima neku svoju priču. Sa Meksikancem Bobom, Tarantino nam je dao kompletnu karikaturu. Ok, zabavno je to ali to mi nekako nije ono što očekujemo. U jednoj rečenici: ovo je Tarantinov lik koji ne ume da priča. To nije Tarantino. 

Hateful Eight dosta podseća na dva ranija Tarantinova ostvarenja: Reservoir Dogs i Django. Na ovaj prvi - imamo likove na jednom mestu i likovi su u totalnom haosu. Setimo se u Reservoir Dogs kako taj haos eksplodira. Ovde imamo drugi slučaj. Ovde prođe previše vremena dok se nešto suludo i ne desi. Što se tiče paralela sa Djangom, tu je previše već rečenog na temu rasizma. Čak i lik koji tumači Semjuel L. Džekson užasvajuće podseća na ostarelu verziju Djanga. Ok je to ali opet imamo nešto što smo već videli. 

Za fanove Agate Kristi, ovo će biti praznik. Zašto? Zato što veliki deo filma koketira sa Poarolikim slučajem. Imamo misteriju u kojoj možemo sumnjati na svakoga a na kraju imamo okupljanje svih osumnjičenih i detektiva koji polagano rasvetljuje slučaj. E sada, koliko vama vremena treba da pročitate taj rasplet u knjizi, toliko vremena on ovde traje u filmu. Čitao sam i gledao previše tog Agatinog materijala tako da mi ovo i nije baš naročito leglo. Ne smatram da je loše ali smatram da je nepotrebno u ovolikim količinama koristiti te fazone. 

Kada su nasilje i krvoliptanje u pitanju, nisam ni tu fasciniran. Lik Dženifer Džejson Li prima opake batine i to jeste povremeno mučno ali bih više voleo da je dobila šansu da kaže nešto pre nego da bude mlaćena. Neke scene, poput trovanja kafom i krvoliptanja koje sledi su mi više u fazonu Roberta Rodrigeza nego Tarantina. Surovost i bezosećajnost koju likovi pokazuju u poglavlju koje sledi pre svih a vidimo ga pred kraj jesu jezivi ali opet, sve je to nasilje radi nasilja. 

Kada smo već kod tog poglavlja koje rasvetljava deo priče, hronološki ide pre svih ali ga vidimo pre kraja, mene je to opasno uspavalo. Film se tamah zahuktao, taman je krenulo neko ludilo posle opasnog razvlačenja, servirano nam je neko poglavlje koje kao treba da nam objasni priču. Priča je smešna, skoro i nebitna - šta će nam objašnjenje i rasvetljenje. Time skoro ništa nismo dobili osim što je film presečen u sjajnom momentu. Bez tog poglavlja, bilo bi mnogo bolje. Zapravo, dobili smo nešto a to je da su nam likovi koje smo već upoznali prikazani u svoj svojoj surovosti. Znali smo da su prljavi i zli, evo sada znamo i koliko. Ok, ali ne vidim potrebu da se toliko razvlači.

Tehnikalije su naravno na mestu. Glupo je pisati o tome kod Tarantina. Kako je nešto usnimljeno, režirano, krupni planovi, uglovi bla bla bla. Muziku je radio Morikone tako da tu nema šta da se kaže. Problem je samo što fale momenti akcije i ludila koje bi Morikoneova muzika začinila. Nema puno dešavanja van razgovora likova tako da čujemo premalo od te muzike. 

Film me je u nekim scenama podsetio i na Bilo Jednom Na Divljem Zapadu. Recimo scena u kom Raselov lik prilazi Madsenovom tako užasno podseća na scenu kada Henri Fonda u ćošku prljavog lokala prilazi Čarlsu Bronsonu. Takvi detalji mi dođu kao posveta velikim majstorima što mi je sasvim ok. Tarantino je to još više radio u Djangu ali nije loše videti to još koji put. 

Rekoh već da su neke stvari viđene ali ima tu jedna činjenica. Recimo dosta stvari koje vidimo u Intestellaru vide se i u mnogo boljem The Abyss. Ali ovde postoji jedna kvaka. Sve ono što je u Hateful Eight već viđeno, videli smo upravo kod Tarantina. Čovek barem kopira sam sebe i ima svoje ja. Na kraju, reći ću da smo dobili Tarantina. Nije podbacio jer mogao je napraviti loš film. Nije ni naročito oduševio. Dao vam je standardno jelo iz svoje kuhinje. Meni ono prija i rado ću ga pojesti svaki sledeći put. Nadaću se nekom novom specijalitetu ali sve dok ne pada ispod ovoga, neka samo pakuje.

Zanimljivosti:
Scenario je iscurio pre snimanja i Tarantino je odustao od filma. Posle toga, Semjuel L. Džekson je uspeo da ga ubedi da ipak snimi film. Tarantino je izjavio kako su inspiracija za ovaj film bili Reservoir Dogs i The Thing. Pesmu koju peva Dejzi izvodi na snimanju Dženifer Džejson Li i to uživo. Neke od muzičkih sekvenci su snimanje za čuveni The Thing ali tamo nisu korišćene. Iako im je ovo šesta saradnja, ovo je prvi put da je Semjuel L. Džekson najlaćeniji glumac u Tarantinovom filmu. The Thing je jedini film koji je Tarantino pustio glumcima u toku snimanja. Dženifer Džejson Li nije znala da svira gitaru pre ovog filma. Naučila je da svira osnovne akorde i ona zaista svira gitaru u sceni kada peva. Posle snimanja, Tarantino joj je poklonio gitaru koja je antikvitet.

Naj scena:

Major Marquis Warren vs. General Sandy Smithers. Brutalan dijalog koji je šokantan, sulud, emotivan, prepun preterivanja i napokon pokreće frku u filmu

Moja ocena: 7/10