Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

субота, 12. децембар 2015.

Boyhood (2014)


Boyhood (2014) on IMDb
Kod nas nazvan: Odrastanje
Žanr: Drama
Režija: Richard Linklater
Glumci: Ellar Coltrane, Patricia Arquette, Ethan Hawke...

Priča:
Priča prati život dečaka Mejsona, od ranog detinjstva do dolaska na koledž.

Moj osvrt:
Glavni fazon ovog filma je to što je sniman godinama i što imamo priliku da gledamo kako su se glumci vremenom menjali. Imao sam predosećaj da je to karta na koju film igra, da će ostale stvari biti sasvim uobičajene i ništa više od prosečne drame. Sa stanovišta ulaganja u film, impresivno je znati da su želeli da imaju glumce koji prirodno stare. Svaka čast. Sa stanovišta kvaliteta filma to nema ama baš nikakav uticaj na bilo šta. Best of Youth nije sniman silan broj godina ali je godinama daleko ispred ovoga. Zašto? Zato što su ljudi brinuli o kvalitetu a ne o triku. Ne shvatite pogrešno, nije loš fazon kada gledate Patrišu Arket, Itana Houka i ostale kako stare u istom filmu. Ali hej, dohvatite google, tražite slike ovih likova iz godine u godinu, napravite slajd šou, ćao zdravo. 

No da ne budem prestrog, postoji tu nekoliko dopadljivih stvari koje su se mogle videti. Neko vreme film prati video igre tako da imamo neku mini istoriju konzola. Nije naročito akcentovano ali su me kao klinca dokačile neke od tih stvari i rado ih se sećam pa mi je ovo bilo dopadljivo. Ono što su morali da urade je da ubacuju muziku u pozadinu koja će označavati doba koje pratimo. To bi bila sjajna ideja. Druga stvar je način na koji se klinci menjaju. I Mejson i njegova seka konstantno prolaze kroz lepuškaste i ružnjikave faze i jasno se vidi njihovo fizičko odrastanje. Za mene, najdopadljivija je ipak Patriša Arket. Pričam samo o ovom fazonu da je film sniman godinama. Poslećemo o zaista bitnim stvarima. Elem, gospođa Arket mi je bila užasno antipatična u mladosti. No sa svakom godinom ona je postajala sve lepša i sve dopadljivija. Supruga voli seriju Medijum i kada sam pomenutu glumicu video tu, nisam mogao da verujem da je to ona ista glumica. Eto, nevezano za kvalitet filma, ovo je za mene najupečatljivije. 

Ok, nismo očekivali ovde neku epohalnu priču već običnu životnu. Ovo izgleda kao da su izvukli gomilu nasumičnih isečaka iz života svakog od nas, ali ne onih naročito bitnih već onih svakodnevnih. Mi malo sedimo i jedemo, onda se vozimo u školu, onda pričamo o muzici, onda idemo na neki rođendan. Više od dva i po sata filma a jedno dvadeset minuta zaista kvalitetnog sadržaja. Braćo i sestre, neki bi ovo nazvali davljenje. 

Šta je ideja filma? Odrastanje jednog klinje. Šta vidimo, koje su to ključne stvari vezane za ovog momka do pred kraj filma? Nema ih. Ne znamo ama baš ništa o njemu. Ok, klinac je, ne može da ima neka neverovatna interesovanja ali ovaj klinac je zapravo ukras do poslednjih pola sata filma. Likovi u njegovom prisustvu se smenjuju i svaki od tih likova ima ličnost. Pratimo odrastanje momka kojem, do pred kraj filma kada vidimo da ga zanima fotografija, ne znamo ni jedno jedino interesovanje, želju, ideju, nadu. Čekaj, gledam dva sata filma o odrastanju nekog o kome ni posle ta dva sata ne mogu reći ništa? Čist ofsajd rođaci. 

Iskreno, ne mogu da verujem da neko od vas do svoje osamnaeste godine nema barem jedan karakterističan događaj, nebitno da li lep ili ružan, o kom bi mogao pričati celog života. Mejson nema ama baš ništa. Mislim, ima sigurno, daleko od toga, ali mi ne vidimo ni jedan jedini. Nikakva povreda, nikakva avantura, ništa nije video što nije smeo, ništa nestašno nije učinio, ničeg se nije uplašio, ničemu se nije radovao. Braćo i sestre, postoji li takva osoba?

Ali hej, onda se dosete da malo prikažu ovo detinjstvo teškim, jer jebiga, klasična američka dramurda o nekom mora da ima to teško detinjstvo. I ono se svodi da majka nema sreće sa muževima pa svoj trojici fali par dasaka u glavi. Tako da Mejson ima tu čast da bude ubijen u pojam o dosade od strane dva pijana očuha. No, nije samo Mejson smoren tim. I ja sam bio gledajući to davljenje. I dalje, pored svih tih "problema" ja nisam uspeo da vidim ko je Mejson. 

No, hajde da pričamo o onome što zaista valja, onome što ipak pravda visoku ocenu koju dajem filmu. To su jedinih dvoje likova u filmu koji su vredni pažnje - Mejsonovi roditelji. Nekako mi ovo i jeste ličilo na dvoje uslovno rečeno razvedenih ljudi bez ikakve patetike, prebacivanja, gubljenja vremena. Oboje su tu zvog svoje dece. Dok je otac taj kojeg ceo film procenjujemo, majka je ona koja nosi film. Ona je ta koja je zaslužna za dvoje odrasle dece, ona je ta čiju dramu gledamo. U filmu postoje tri veoma vredne scene i ova žena je zaslužna za sve tri. 

U jednoj sceni ona momka koji radi kod nje čašćava lepim savetom i pohvalom. I to izgleda kao mali znak pažnje i nešto što je nebitno, preko čega ćemo lako preći. Kada vidimo rezultat toga, treba da shvatimo moć pohvale, saveta i podrške. Ljudi uživaju u pažnji, u pohvalama, u tome da ih neko bodri a ne shvataju koliko to znači i drugima, koliko malo podrške može napraviti mnogo. 

Druga scena je ona u kojoj joj bivši muž zahvaljuje za sve što je uradila za decu. Nekako mi je to fino leglo. On vidi da su deca izrasla u ljude kakve je i sam želeo da budu. Ovo "hvala" je bilo užasno iskreno. Njih dvoje mi jedini deluju kao realni likovi u celoj priči. Šteta što im je data gomila dosadnih scena u kojima odrađuju posao. Elem, u ovoj sceni po prvi put vidimo emociju vrednu pažnje. I pošto smo gledali maraton dosade, ova scena dolazi kao epska.

Na kraju, film poentira kada deca odlaze od majke. I tu napokon imamo dramu, imamo nešto realistično, nešto iz svakodnevnog života što su i trebali da nam govore u filmu. I umesto da se to razvije, da se napravi scena koja će nas uz prikladnu muziku dirnuti, svedeno je sve na jedan momenat. Jebigica, deca odlaze od majke i ona je tužna. Ajmo dalje na tinejdžersku svakodnevicu. Napaćenom klincu servirajmo novu devojčicu. To svi žele da vide. Srećan kraj. 

Braćo i sestre, ovo je još jedan epski film novijeg doba. Prema takvim uvek treba da budemo oprezni. Ovaj nas nije razočarao ketenima koji su muziku sveli na brzinsko udaranje a muzičara na nekog ko ne svira sa bendom, ne prodaje vam simboliku kroz idiote koji se ceo život pretvaraju da su neko drugi, nema ovde ničeg tako idiotskog. Ovaj film ima dobru nameru a to je da vam proda priču koje ste i sami deo. Velika šteta je u tome što je suštinu sakrio ispod gomile scena nebitne svakodnevice. U svemu tome su zaboravili da treba da pričaju o likovima a ne o nasumičnim situacijama, da pričaju o ključnim događajima a ne o fizičkoj promeni. Zaboravili su da imaju opsan temelj za veliku priču a sve zarad trika. Neće proći dugo i ja ću u potpunosti zaboraviti da sam gledao ovaj film.

Zanimljivosti:
Lorelai Linklater, režiserova ćerka glumi Samantu. Kao klinka je uvek pevala, plesala po kući i želela je da bude u filmovima. On joj je ispunio želju ali posle tri godine snimanja želela je da odustane i tražila je da njen lik u priči bude ubijen. Otac je to odbio i kasnije je prihvatila da nastavi sa glumom. Da je Ričard Linklater umro tokom snimanja, Itan Houk bi preuzeo režisersku palicu. Elar Koltrejn je imao 7 godina kada je snimanje počelo a 19 kada se ono završilo. Svaka godina Mejsonovog života zauzima oko 14 minuta u filmu. Film je efektivno sniman 45 dana. Houkov lik daje kompilaciju bitlsa sinu za rođendan koju je sam napravio. U stvarnom životu je napravio tu kompilaciju za ćerku da lakše podnese njegov razvod sa Umom Turman. Ni jedan od glumaca nije bio obavezan da se vrati na snimanje svake godine, ali su svi pristali. Linklater je tražio od Patriše Arket da ne ide ni na jednu plastičnu operaciju jer to ne bi bilo dobro za njen lik. Film je sniman 13 godina. Tokom snimanja, Elar Koltrejn je glumio i u filmu Fast Food Nation.

Naj scena:

Hvala

Moja ocena: 6/10

1 коментар: