Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

уторак, 02. јун 2015.

Das weiße Band - Eine deutsche Kindergeschichte (2009)


The White Ribbon (2009) on IMDb
Alternativni naziv: The White Ribbon
Kod nas nazvan: Bela Traka
Režija: Michael Haneke
Glumci: Christian Friedel, Ernst Jacobi, Leonie Benesch...

Priča:
Čudni događaji se odvijaju u malom selu na severu Nemačke u periodu pre početka Prvog Svetskog Rata. Ti događaji podsećaju na ritualna kažnjavanja. Zlostavljana i potisnuta deca su izgleda u srcu ovog problema.

Moj osvrt:
Haneke je u svakom smislu napravio užasno mračan film. Prvo, odsustvo boja ubija potencijalnu veselost u bilo kojoj sceni. Kakva god da je scena, barem je priroda mogla izvući neke vesele note. Odsustvom boja a neretko i svetlosti u filmu je i to ubijeno. Drugo, deca treba da nam budu najveća radost. Ona prestavljaju našu budućnost i ono najbolje u nama. Ovde nećete videti ni jedno jedino nasmejano dete. U najboljem slučaju su to blagi osmejci koji brzo budu ugušeni svešću o trenutnoj situaciji. Iako ne znamo šta se događa, kada vidimo ovu decu, jasno nam je kakve (odrasle) ljude gledamo. Jedini nasmejani u filmu su jedan zaostali dečačić i ljudi koji su došli sa strane - dakle oni koji su nesvesni svega. To vam sve govori. 

Sve počinje sveštenikom koji kažnjava svoju decu batinama i obeležava ih belom trakom. On ih opasno batina i to pred njihovom braćom i sestrama. Kada bih krenuo sa moralnim laprdanjima, ne bih vam rekao ništa što ne znate. Ali razmislimo malo u smeru kako to deluje. Naravno, pred klincima moraš da imaš neki autoritet. Ovo što gledamo je užasno pogrešan način uspostavljanja autoriteta. Ne govorim prvenstveno o batinama već o autoritetu zasnovanom na strahu. Ok, dete će se plašiti da ne napravi neku glupost, znaće šta ne treba dalje da radi. Problem je u tome što ćeš tako sprečiti dete da proba da uradi bilo šta novo, da otkrije nešto lepo, da učini nešto korisno i veliko. Oblikovaćeš ga samo u smeru potčinjenja. Hajde da gledamo šire. Deca su naša budućnost. Zašto želimo da stvorimo armije poslušnika koje će pratiti naš pogled i raditi samo ono što im je dozvoljeno? Vidite li sada kako iz male priče ovaj film puca na veliko. 

No, ovaj lik koji batina decu je sveštenik. Ne možeš protiv toga, zar ne? On je skriven iza simbola krsta, on predstavlja nešto uzvišeno, on je onaj preko kog se obraćamo Bogu. Vidite li kako je čovek iskoristio veru da bi zarobio druge ljude? Vidite li kako čovek koristi veru da vlada strahom? I ljudi se onda ne vode verom kao nečim što ih ispunjava već se vode time da ako ne poštuju nešto što im je zapravo čovek propisao, biće najsurovije kažnjeni. Zašto nam čovek diktira veru? Zar nam je potreban on da bi verovali? I eto vam još jednog primera vladavine strahom i ograničavanja ljudi. Nekako je ovo batinanje, bukvalno ali i simoblički ušlo u našu kulturu i ono se koristi za usmeravanje. 

Jezivo je kako klinac posle tog vaspitnog batinanja reaguje. Svoj život smatra nebitnim i hodajući po ivici mosta "dozvoljava Bogu da odluči da li je njegov život vredan". Ako si spreman drugom prepustiti da ti odlučuje o sudbini, jasno je da drugi vlada tobom. Međutim, to nije ni toliko strašno kao činjenica da ne vrednuješ svoj život. Dozvoljavaš da ga vrednuje neko drugi po tuđim standardima. To znači da koliko god da si dobar čovek, koliko god radio dobre stvari, neko drugi može da pronađe barem jednu stvar koja mu se ne dopada i presuđeno ti je. Tragedija u svemu ovome je što gledamo dete koje umesto da se raduje životu i igri, smatra svoj život nebitnim. 

Na sve to, gledamo dete od par godina koji uči o smrti. Jasno je kao dan da ne možemo večno klince sklanjati od činjenice da ljudi umiru ali treba ih barem neko vreme poštedeti toga. Ovde vidimo klinca kojem se uz to saznanje u glavi budi misao o sopstvenoj smrti. Neko ko treba da slavi život, neko ko treba da donese sreću poput dece saznaje da je i njegovo postojanje ograničeno. Rekao sam vam već da se klinci ne smeju, rekao sam vam da su batinani, da su naučeni da su beznačajni. Na to dodajte i ovu činjenicu da oni uče o smrti. Tužno. 

Jasno je da na ekranu gledamo nepravdu. Zašto samo klinci reaguju na nju? Zašto stariji manje više ne čine ništa? U deci i dalje postoji svest o dobrom i lošem, postoji potencijalni bunt i osećaj za pravdu. Rekao sam da su tučeni, ugnjetavani, učeni da su beznačajni ali još uvek nisu naučili. Zato se oni bune. Odrasli su već shvatili, odrasli su nekad bili isti ti klinci čija je svest, čija je mašta uništena od stane odraslih. Klinci se bune. Budućnost se buni. 

Kako izgleda taj revolt. Kao i skoro svaka revolucija - rušilački. Najveća istina u svemu tome, ono što besno rušimo dok se bunimo, ono što razbijamo, sečemo, čupamo, razbijamo da bi napakostili drugima, sami smo sagradili, sami smo posejali i kada sve prođe, moraćemo ponovo to da učinimo. Moraćemo sami da obnovimo sve. Dizanjem ruke na druge zapravo dižemo ruku sami na sebe. Zašto je to tako? Zato što su nam busanje u prsa i trenutni efekat uvek bili iznad krajnjeg cilja. Uvek je lepše mahati nečim velikim odmah, bila to mala pobeda ili veliko obećanje, nego istrajati i trijumfovati u cilju. Ni jedan sistem, koliko god bio očajan, nije potpuno loš. Umesto da sačuvamo ono što je dobro iz jednog, mi rušimo i ono što valja.

Tragedija je u tome što kazna opet ide preko dece. To aludira na činjenicu da su glavni vinovnici loših stvari retko dodirljivi. Kažnjavaju se samo oni koji su skoro nebitni a možda i nedužni. Glavešine uvek istraju i uvek su prisutne. Retki su slučajevi kada oni skončaju kažnjeni. Dok se mi bijemo između sebe, dok se delimo na Četnike i Partizane, dok se delimo na Grobare i Delije, dok se delimo na Rusofile i USAofile, ne shvatamo da razlozi podele sada već ne znače ništa. Prva podela koju sam pomenuo je stvar istorije. Dok se ljudi svađaju oko simbola, obično pljuju na žrtve koje su pale za dobar cilj i na jednoj i na drugoj strani. Deoba na dva sportska društva treba da bude samo stvar zabave a umesto zabave vidimo da je to stvar krvi. Deoba na one koji vole Ruse ili Amere je tek besmislena zato što ni jedni ni drugi neće učiniti ništa dobro za nas  bez velike sopstvene dobiti. Na kraju, dok se delimo između sebe, sami propadamo jer ne činimo ništa da idemo napred. 

Da se vratimo na klince. Sveštenik saznaje da mu je sin otkrio blaženo zadovoljstvo onanije. I sada očekujete standardni odnos oca i sina koji važi danas. Međutim klinac dobija lekciju kako je to takva katastrofa i biva vezan za krevet kako bi izbacio tu naviku. Kako kažu naši stari "e tu mi je puko film". Ne razumem zašto bi iko ubio detetu bilo kakvu želju (osim onih ekstremnih). Ne pričam sad o ovom konkretnom slučaju, već mislim generalno na stvari koje donose klincima zadovoljstvo. Neće li ovakav stav ubiti klincu bilo kakvu želju. Videće greh u nečemu što želi da učini ili ostvari. Samim tim će biti zarobljen. Samim tim će biti neostvaren poput svih likova koje gledamo u filmu. A kako to ovaj tatica čini, kako sinu saopštava da je ono što čini pogrešno? Objašnjava mu da je to greh i da će skončati u najvećim mukama. Bravo oče, bravo svešteniče. 

Jeziv je način na koji se očevi odnose prema svojim ćerkama. Jedan priča kako mu sa finansijske strane odgovara da uda svoju ćerku. Što je najgora stvar, ova devojka je predivno, nasmejano biće. Jedina osoba u filmu koja vas barem malo oraspoloži kada je vidite. I neko ko je veliko bogatstvo, zapravo od onih koji bi trebali da budu srećni što je imaju, posmatrana je kao predmet, kao smetnja. Još tragičnija je sudbina doktorove ćerke. O tome ne bih naširoko pisao jer ću opasno da pobesnim a uz to ne želim da spoilujem. 

Pogledajmo te tzv. bitne likove. Znate kakvu težinu imaju profesije doktora i sveštenika. Znate i kakvu su težinu tek imali u prošlosti. I kod ova dva lika gledamo njihovu verziju pravde, njihovu verziju morala, njihove stavove kojima određuju živote drugih. Ovo je odlična simbolika i pokazatelj prvo kako ljudi koriste svoj položaj. Drugo, koliko je svet uvrnut kada su takvi ljudi došli na ove položaje. Oni su tu zaštićeni i može im se. Ali ako su to oni najbolji među nama, ako takvi odlučuju o životu i smrti, ako takvi dele reč Boga i najbolji su predstavnici svoje vere, onda smo debelo omanuli.

Već pomenuh na koji način se vaspitavaju ova deca. Konstantno u filmu čujemo šta se od njih očekuje, kako oni moraju da se ponašaju, šta ne smeju da rade, šta moraju da rade, kako da postupaju, čega da se klone, o čemu da ne misle. Sve sama očekivanja. Kada deca urade nešto dobro, kada vas poslušaju, kada ste ponosni na njih, zar ne bi trebalo da ih nagradite barem nekom sitnicom ili na neki drugi način. Ovde ne vidimo ni najobičniji zagrljaj. Od dece se non stop nešto očekuje a ništa im se ne pruža. Ok, ne mora čak ni to. A da li iko razmišlja šta deca očekuju. Sigurno ne puno. Ovde ne dobijaju ni malo. Praktično se očekuje od njih da su zahvalni na tome što su živi.  

Najbolja scena je ona u kojoj se deca pričešćuju u crkvi. I sveštenik im tu priča kako je Hrist stradao za njihove grehe. Ne mogu da vam opišem koliko mi se stomak uvrnuo od ovoga. Kakve grehe? Oni koji su tučeni, ugnjetavani, oni koji su silovani, oni koji su zatvoreni, zaključani, oni čije želje su ubijene u samom početku, čija razmišljanja su ograničena, čiji vidici su suženi, čiji osmesi su izbrisani i to u samo prvih nekoliko godina svojih već sada nebitnih života, kakve oni grehe imaju? Ko je stradao zbog njihovih nepostojećih greha? Zašto su oni kažnjeni? Zašto su oni koji ih kažnjavaju ti koji deci treba da oproste? Mala deca nemaju za šta da se izvinjavaju, njima treba oprostiti i najsitnije zlo koje im se nanosi. Ne treba deca da kleče ni pred kime, ni pred čime, ni pred kakvim simbolim ili idolom. Sve to, sva ta pravila, svi ti idoli i simboli, bez dece ne vrede ni pišljiva boba.

Zanimljivosti:
Deca u filmu su generacije onih koji su kasnije postali Nacisti. Većini odraslih u filmu nisu ni davana imena. Nazvani su po svojim zanimanjima, titulama ili položajima. Pošto ovaj film nije dobio oskara za najbolji strani, otkriveno je da neki od onih koji su glasali u izboru nisu ni pogledali film. Originalno, sve scene su snimljene u boji pa su kasnije preuređene. Haneke je izjavio kako je pravljenje ovog filma trajalo 10 godina. Inicijalno, Haneke je planirao da snima seriju. Preko 7000 dece je bilo na audiciji. Haneke je uglavnom odabrao one sa kojima je prethodno radio. Filmski debi Kristijana Fridela.

Naj scena:

Pričest

Moja ocena: 8/10

1 коментар: