Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

уторак, 21. април 2015.

Whiplash (2014)


Whiplash (2014) on IMDb
Kod nas nazvan: Ritam Ludila
Žanr: Drama | Muzički
Režija: Damien Chazelle
Glumci:Miles Teller, J.K. Simmons, Melissa Benoist...

Priča:
Talentovani, mladi bubnjar, u školi postaje član elitne grupe muzičara. Njegovi snovi o veličini su vođeni mentorom kojeg ništa ne zaustavlja na putu ostvarivanja punog potencijala grupe koju vodi.

Moj osvrt:
Odmah dve velike istine o Whiplash-u. Ovo je zanimljiv film bogat sjajnom muzikom. Druga velika istina, ovo je opasna prevara od filma jer nema toliko veze sa muzikom koliko se prodaje da ima. Malo kontradiktorno ali šta da se radi. Kad nepismeni mogu da pišu, kad nemaštoviti mogu da budu scenaristi, kad tupavi mogu da režiraju, zašto ne bi mogli da stvore muzički film bez i najmanjeg osećaja za muziku. Evo još jednog polupristojnog ostvarenja koji spada u one "nove velikane". Ljudi, pooštrite malo kriterijume. Sve dok ovakve polufilmove prihvatamo kao velike, nećemo ni dobiti ništa bolje. 

Elem, imamo "talentovanog" klinju i imamo mentora. Klinji je čast što je uleteo u grupu koju vodi ovaj stari majstor. To je ok. Ali način na koji se taj lik odnosi prema svom orkestru i kako oni reaguju na njega, to je preterivanje u svom najbesmislenijem svetlu. Ok, nemam ništa protiv da nam serviraš čudaka, ludaka, strogog i zaluđenog za muziku ali hej, ovo nema veze sa muzikom. Niko iz orkestra ne sme da ga pogleda u oči. Zašto? Svi ustaju kao u vojsci kad on uđe. Zašto? Vređa ih iz sve sange i fizički napda. Čemu to služi? Ne pričajte mi da je ovaj lik strog i da zbog toga ovo radi. Ovo je gluparija iz prostog razloga što nema blage veze sa muzikom. Vojničkim ponašanjem i negledanjem u oči, vređanjem i napadanjem ćeš napraviti prave muzičare? Može, al juče. Išli su donekle u pravom smeru kada su krenuli da predstavljaju perfekcionizam ovog ludaka, ali preterali su opasno i otišlo je predaleko. 

Prvo, predstave nam da je čast biti član njegovog orkestra, pa nam daju takvu budalu da ne vidiš ko bi normalan svirao za njega. Želiš da budeš veliki i hoćeš da se pridružiš njegovoj grupi. To bi bilo ok da je on ime koje želi da vas proda kao dobrog muzičara i da napravi nešto od vas. Ali jasno je kao dan da ovaj čova ne gotivi nikog osim sebe, da je sam sebi bitan i da je svaka njegova pozitivna rečenica u fazonu "ja pa ja". Ovakav, on ne može da napravi velikog muzičara jer mu ne bi dozvolio da bude takav. Svima drugima se obraća vređanjem. A da, tako ćeš najlakše napraviti dobrog muzičara, što ćeš ga do koske uvrediti. To će kao motivisati muzičara da ode i vežba kao lud? Neće da može, a u to ću vas ubediti kasnije. 

Talentovano momče vodi razgovor sa porodicom o svom učećšu u bendu i oni to prihvataju tek tako dok su oduševljeni time što neki drugi momčić iz porodice igra (američki) fudbal. Time nam govore najveću svetsku istinu, svi na svetu znaju ko je npr. Malkolm Smit (googlaj ako ne pratiš američki fudbal) a tek su retki čuli za npr. Hendriksa, Luisa Armstronga, Ringa Stara i tek tamo neke muzičke anonimuse. Zaista? Iz koje pećine su izašli ovi scenaristi i režiser? I ovako praviš neku dramu a zapravo dokazuješ kolike kretene gledamo na platnu i koliko veze nemaju ni scenaristi ni režiser sa temom koju obrađuju. Praviš film o muzici a muziku stavljaš ispod sporta koji čak nije ni širom sveta popularan. 

Elem, klinja dobija šansu i nadmaši konkurenciju pa sve bude bajno i sjajno dok on sam ne dobije konkurenciju. To je već ok. Umesto ekstremnog vređanja, konkurencijom i treba da podigneš motiv nekom da bude bolji. No, tu se naš klinja pokazuje kao derište. Neko će reći "odlučan je da uspe". Ja ću reći "odlučnost se pokazuje radom a ne ljubomornim laprdanjem". Zapravo taj ceo njegov san o veličini je užasno pogrešan. I to je opasan promašaj u filmu. Klinja sve, od prvog do poslednjeg momenta radi pogrešno. Ali hej, ne bi to bio problem da nam ga ne prodaju kao mega talenta. Ali hej, ni to ne bi bio užasan problem da nam profesora ne prodaju kao muzičkog maga a ni on nema veze sa tim kako stvoriti muzičara. Ali hej, kako da nam serviraju besmisleni razvoj u muzičkog terminatora svodeći muziku na fizičku disciplinu? Ne verujete? Mislite da preterujem? Čitajte dalje. 

Konstantnim vređanjima, zamenama u orkestru, obezvređivanjem svega što orkestar uradi, profa pokazuje svima da su zamenjivi. Jasan pokazatelj ko je jedini bitan u celoj priči - on sam. Kako da se iko pokaže velikim ako mu ne daš dovoljno prostora da uspe i da se pokaže. Naravno nikako. Čova samo menja likove a ti likovi dolaze kod njega da bi bili veliki. Ima li to ikakve logike? Naravno da nema. I kako nam onda film prodaje priču o nekom ko treba da bude veliki muzičar, o putu nekog ko treba da bude veliki muzičar? Ne prodaje, jer onaj ko je radio film, ne zna ni najmanju trunku o muzici osim da ona odlično zvuči. 

Klinja je posebna priča. Njegovi ispadi ljubomore, bolesna želja za uspehom i posvećenost celoj priči donose set opasno idiotskih scena prepunih preterivanja. Mislim čova kao hoće da se 100% posveti muzici i neće da ima devojku. O da majstore. Baš su veliki muzičari bili poznati po tome što su užasno asocijalni. Da li su ljudi koji su pisali ovaj scenario proučili život više od jednog muzičara? Ok, jasno mi je da treba da vežbaš, da treba da se odrekneš nekih stvari, ali ovo ide u krajnost. Što je najgore, ne vidim razlog za odricanje jer ne vidim nekog ko zapravo zna šta treba da radi. Ne vidim vežbu muzičara već vidim istog onog Rokija koji trči niz stepenice. Klinja nije na putu da postane dobar muzičar, to je jasno. Kako? Rećiću vam. 

Hajde sad ovako. Po čemu su poznati veliki muzičari? Po svom stilu. Kada čujete svog omiljenog muzičara, ne treba vam više od par nota da preopoznate ko svira. Čoveče, garantujem da znam na par nota skontati više od dvadeset gitarista a nisam muzički obrazovan. Fazon je što svako od njih ima neki svoj potpis, neki svoj stil, nešto što ga izdvaja od mase. Dakle odgovor je u jedinstvenosti. Šta vidimo u Whiplash? Muzika ovde nije jedinstvenost, ovde je to umetnost kopiranja. Oooo da. Načeli smo tek glavne probleme u filmu. Prvo, sumanuti profesor ne daje nikom da pokaže da zna išta više osim da do savršenstva kopira određenu melodiju. Gde je u tome umetnost. Ok, odlična je to kopija, sve to savršeno zvuči ali je besmisleno u smislu stvaranja jedinstvenog, velikog muzičara. Zašto bih slušao nekog ko savršeno kopira Točka ako mogu da slušam samog Točka. Ovde momče sluša note da bi ih ponavljao do perfekcije. Ma daj. Kopiraš samo u početku, dok se tražiš. Da bi bio iole ozbiljan muzičar, dodaj svemu tome nešto svoje. Dakle ovaj momak nije talenat, on je vrhunski plagijator. 

Rekoh da ovo nema veze sa muzikom. Naravno da nema. Osim ako muziku ne smatrate za sportsku disciplinu. Imamo besmislenu scenu u kojoj profa traži ko je najbrži bubnjar. I tu tri momka bubnjaju do krvi. Kad gledamo klinju kako vežba, radi to isto. Koliko ovo nema veze sa muzikom to je neverovatno. Sad ću da odem da izbacim Larsa iz Metalike jer tučem tri puta brže od njega. Da da, ne ide se ovde na sluh i zvuk braćo i sestre, već na fiziku, na trening. Tako da ne gledamo bubnjara koji treba da pogodi ritam već gledamo udarača koji bi dobro došao za trešenje tepiha. Da li je Hendriks veliki zato što je znao brzo da svira, što su njegove note zvučale savršeno precizno? Jes' malo sutra. Čovek je svirao i na raštimovanoj gitari. Onaj ko je pisao ovo nema veze sa muzikom jer ju je sveo na sportsku disciplinu, na udarače i one koji kopiraju. Ja tu ne vidim muziku, ja tu ne vidim veličinu u najavi. Dakle ovaj klinja nije muzički talenat, on je vrhunski udarač. 

Ako hoćeš da postaneš veliki muzičar, moraćeš da sarađuješ sa bendom. To znači da si, koliko god iskakao i solirao, ti timski igrač. Ovaj momak ne svira ni sa kim. Sam udara u svojoj sobi do iznemoglosti. Ne vidimo da prihvata ritam ostalih, ne vidimo da vežba sa nekim bendom, već on tuče za sebe. U prelošoj završnici u kojoj kao treba da se dokaže i nadmaši mentora, prosto potire učinak celog benda. Ako kažem da je najbolja stvar u filmu muzika koju čujemo, ovo solo udaranje dođe kao besmislica prve vrste. To mi ne dokazuje da je ovaj momak sjajni muzičar. Pokazuje da je derište koje treba šutnuti iz benda. I najgore od svega, umesto da imamo fokus na bend koji svoj posao radi odlično, mi gledamo duel ludaka i derišta. Sa bendom se izvodi i Whiplash i Caravan i to zvuči perfekcija. Ovo soliarnje i duel su silovanje. Sam, tuci u svoja četiri zida a ti ludače diriguj pod tušem. Pustite muzičare da rade ono što znaju.

Ali moram pomenuti i tri opasno dobre stvari. Kada bubnja kako treba, ovaj momak bubnja odlično. Majls Teler zaslužuje da bude pomenut. U zanimljivostima možete pronaći da on svira bubanj od svoje petnaeste godine i da je svo bubnjanje u filmu izveo sam. Ubedljivo najveći kvalitet prikazuje J.K. Simons. Gledao sam ga u dosta uloga i uvek je glumio nekog usputnog, nekog totalno sporednog. Prilično mi je smetalo što čoveku nikada nisu dali prostor. E sada je dobio prostor i pokazao da je majstor. Po meni, apsolutno zaslužen oskar za sporednu ulogu. Prvo sam gledao Birdmana pa Whiplash i pitao sam se kako je Nortonu izmakao oskar. Sada sam dobio potpuno zadovoljavajući odgovor. 

Umetnost kopiranja, brzina udaranja u bubanj, apsolutno soliranje i vi mi recite da gledamo film o usponu muzičara. Čini mi se, i kad se moglo raditi o muzici, film je prodavao gomilu preterivanja i gluparija i menjao je fokus sa muzike na nebitne stvari. Previše je tu akcentovanja profinog ludila i histerisanju balavca. To je ubilo sve što je muzika trebala doneti. Da ne pominjem usputne gluposti poput one rasprave u porodici i gomile slučajnosti koje otežavaju situaciju itd. Nekako je ovo prepuno preterivanja, pravljeno kao drama za one koji ne vole pravu dramu već emotivne, polupatetične bombice koje maskiraju da ispod nema naročito jakog sadržaja. No, muzika, kad nije brzo udaranje, odlično zvuči. Majls u njima bubnja odlično. Simons je pokazao odličnu glumu. Whiplash i Caravan zaista prijaju uhu. Nema ovde veličine. Ovo je samo film o muzici koji su pravili ljudi koji se u nju ne razumeju, drama koju su pravili ljudi koji misle da je najveća drama u sapunjarama i to je to. To je Whiplash.

Zanimljivosti:
Kada su snimane scene vežbanja (udaranja) režiser nije želeo da ih prekida dok se Majls Teler ne umori. J.K. Simons je slomio dva rebra u sceni tuče. On je ponovo pohađao časove klavira kako bi se pripremio za ulogu. Film je sniman 24 dana. Majls Teler svira bubnjeve od 15te godine. On i Simons su se dogovorili da u sceni šamaranja, šamari budu stvarni. Svo Endruovo bubnjanje je odradio sam Majls Teler. Endru se pojavljuje u svakoj sceni.

Naj scena:

Caravan - samo zbog muzike.

Moja ocena: 6/10

1 коментар:

  1. To je to, pravo u centar. Tako bi i ja napisao da znam da pisem. Mislim, u svakoj drugoj sceni ima neka nebuloza. Kao fazon ispalio je ribu zato sto ne moze dovoljno da se posveti sviranju. Ili sad odes na trening, trener ti lupa samare, psuje ti sve redom a ti ces, jbg, da trpis zato sto hoces da uspes ili sta ti ja znam. A kraj filma je da sednes i razmisljas koju si glupost odgledao. Ako je ovaj mali stvarno to sve sam bubnjao onda mu svaka cast. Simons je isto bas onako pokidao ako cemo realno, ali Norton... Ne znam, ja sam vracao scene unazad u Birdmanu da gledam kako covek gazi sa glumom. Bas je nerealno dobar.

    ОдговориИзбриши