Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

субота, 17. август 2013.

Sleuth (1972)


Sleuth (1972) on IMDb
Kod nas nazvan: Njuškalo
Žanr: Misterija | Triler
Režija: Joseph L. Mankiewicz
Glumci: Laurence Olivier, Michael Caine, Alec Cawthorne...

Priča:
Pisac detektivskih priča koji voli igre poziva supruginog ljubavnika na sastanak. Taj susret dovodi do bitke umova sa potencijalno smrtonosnim rezultatom.

Moj osvrt:
Sleuth je film koji funkcioniše na toliko različitih nivoa da sada žestoko razmišljam kako da ovaj tekst bude što kraći. U svakom slučaju pokušaću da izvučem samo ono najbitnije, ono što se ne vidi na prvi pogled i ono što je suština ovog filma. Svakako preporučujem gledanje filma pre ovog čitanja, ne zbog spoilera kojih skoro da i neće biti već zbog toga što ću govoriti o stvarima koje je svakako bolje da otkrijete sami. 

Ceo film je zapravo i rađen po predstavi tako da nikako nisam mogao da se otmem utisku da i gledam jednu. Mogu samo da zamislim kakav bi spektakl bio gledati Olivijea i Kejna u tako nečem. Elem, priča je na prvi pogled opasno jednostavna. Sredovečni pisac i mlađi čovek ulaze u sukob koji proizvodi mnogo suludih duela kroz neverovatno osmišljene igre i igrice. Naravno da je film samo ovo, bio bi tek zanimljiva zabava. Kvalitet filma je ono šta on zapravo predstavlja. Ovde ima toliko stvari da prosto ne mogu da se odlučim šta da izbacim iz ovog prikaza. Kako od nečeg moramo početi, prvo ćemo pričati o razlogu duela. 

Do ovog sukoba dolazi zbog supruge sredovečnog pisca (Olivije) koja odlazi sa mlađim čovekom (Kejn). Dijalog počinje tako što pisac pokušava da diskredituje sve kvalitete ovog mlađeg čoveka. Vređa mu poreklo, kulturu, potcenjuje njegov rad, njegove uspehe istovremeno hvaleći sebe do krajnjih granica. Što se tiče uspeha ovog sredovečnog pisca, mi vidimo neku malu Edgar Alan Po nagradicu i to je to. Ok, njegovo bogatstvo je ipak pokazatelj koliko je on uspešan, ali da li samo kvalitet neosporno donosi novac? Naravno da ne. Najbolji pokazatelj toga je uspeh nekih domaćih "spisateljica" od kojih ne možeš ni da čuješ nešto pametno a kamo li pročitaš. Dakle, ovde je jasno da žena zapravo predstavlja simbol za nagradu, uspeh i priznanje. U glavi starog pisca neko mlađi, neko nedovoljno školovan, neko ko nema klasu, ko zapravo i nije iz iste zemlje, ne bi smeo da bude uspešniji od njega. Uspeh nekog takvog je neoprostiv sa stanovišta ovog čoveka. Ovo je zanimljivo bez obzira da li je ovaj pisac kvalitetniji  od onog mlađeg ili ne. Nepravda, sujeta i ljubomora su univerzalni. 

E sada, iako ne gledamo na prvi pogled duel dva pisca već duel pisca i čoveka koji drži frizerski salon, zapravo imamo duel i dva kreativca. Tokom celog filma iz njihovog duela će nam biti jasno da te poreklo i škola ne čine obavezno velikim piscem, kao što te i odsustvo istih ne sprečava da postaneš jedan. Ovaj stari pisac je svakako postavio standarde kroz mukotrpan i naporan rad, a ovde vidimo dosta simbolike kako mlađi mogu da koriste to i ispravljajući nedostatke da unaprede to što je pisano. Normalni nikada neće diskreditovati nekog ko je započeo nešto veliko i napravio dosta propusta, oni će mu ili pomoći da uvidi u čemu su propusti ili i sami unaprediti tako nešto. Problem je samo što novije generacije žele brži uspeh, nema čekanja, nema dugoročnog odricanja da bi došao do nečega. I to vidimo i ovde.

Iako sam rekao da ovde postoji duel, kako god to bilo, ne postoji dobra i loša strana u sukobu. Ovde su ipak dva čoveka sa svim svojim prepredenostima, kvalitetima i manama. Koketira se dosta sa ovim što sam pomenuo, da njih dvojica zapravo mogu načiniti jednu savršenu celinu ali umesto da pojačavaju kvalitet onog drugog, oni konstantno udaraju na mane. Zar to ne gledamo svakodnevno. Pogledajmo kod nas političke duele pred izbore. Kada slušamo sukobljenja ta dva balvana, nećete skoro nikada čuti "ja smatram da moj protivnik ima dobru ideju za to i to, i ako dođem na položaj, svakako želim sprovesti tako i nešto i uključiti ga u rad...", nego ćete čuti "moj protivnik je tetkinoj stričevki po bratu od ujaka zaposlio nekog tamo". I ovde je takva stvar, non stop se potencira na onom što je vlastiti kvalitet a diskredituju kvaliteti protivnika. Samo što je Sleuth za razliku od duela domaćih političkih balvana pametan film, pokazuje nam i ono najbolje i ono najgore u čoveku. 

Naravno, kako imamo duel pisac-pisac (da braćo i sestre, ovo je duel dva pisca ali i bilo koja dva čoveka koja se bave istim poslom), imamo neminovno i duel pisac-čitalac. Svakako pisanje ovog starijeg čoveka predstavlja nešto što ovaj mlađi može da čita. Svakako da on tu vidi rupe, probleme, teatralnosti, mane i svakako da on to može da unapredi ako zna. Ukoliko bude dovoljno kvalitetan, on svakako može da ode mnogo dalje od starijeg kolege, može da smisli bolje stvari. To neretko i vidimo. Često se potencira na tome koliko su detektivske priče ovog pisca teatralne, koliko je policija nesposobna, koliko su neke stvari očigledne. Svi mi znamo da je realnost drugačija, a opet, složićemo se, romani Agate Kristi su sasvim pitko štivo i neretko zanimljivi za čitanje. Ovo pominjem baš zbog toga što ovde imamo i kvalitetne i nekvalitetne pisce, imamo sukob i dobrih i loših ljudi, pisaca, ideja itd.

Što se tiče igara koje oni igraju, jasno je da su te igre prezentacija njihovih stilova. Dok jedan zadaje igru, drugi čovek se nesvesno pretvara u lik iz njegove knjige, ali ne samo i on. Obojica zapravo postaju likovi iz knjige čoveka koji upravo tada vodi igru a što je najbolje, obojica se ponašaju kako je taj koji vodi i zamislio. Praktično ćemo videti ideje, talenat, spisateljsku moć, sposobnost da smisli problem, da kreira detalje - a sve ćemo to videti na delu. Dok se stari pisac drži oprobanih stvari, komplikujući neku pričicu koja možda i nije dovoljno ubedljiva kako bi napravio misteriju, ubacujući gomilu detalja koje je već mnogo puta koristio, mlađi drži do mnogo brutalnijih stvari, konkretnijih detalja, novije, svežije misterije. Iako različiti, zapravo prave istu stvar. Vidi se da je kreacija starijeg pisca zapravo poslužila kao inspiracija ovom mlađem. Možda danas knjige Žila Verna ne deluju spektakularno, ali jasno je kao dan da su podstakle mnoge stvari (i dobre i loše) koje čitamo danas. Ono što je njegov Nautilus značio tada, mnogi ne mogu da dostignu danas. Svakako mogu da smisle nešto fantastičnije, komplikovanije, ali da li će imati takav uticaj kao Nautilus nekada. Pa čak i da ima, zašto bi neko diskreditovao Verna zato što je neko sada smislio nešto ubedljivije. O tome vam pričam, ne treba ovde porediti i određivati ko je bolji ko lošiji. 

Ako zanemarimo ove stvari koje zapravo čine ovaj film vrhunskim, imamo i onaj površinski sloj u kom se dva lika u tumačenju dva doktora glume sukobe smišljajući bolesne zagonetke i igre. I sa tim, ja bih bio zadovoljan jer je pričica dovoljno pitka i zanimljiva da uspe. Naravno, Sleuth ne bi bio to što jeste da je ostalo na tome. Kao što rekoh, mnogo je ovde dobrih stvari, mnogo skrivenih detalja, bezbroj detalja koja otvore mnogo pitanja a teško je doći do odgovora, svaka rečenica, događaj, odluka zapravo nešto znače, nose neku simobliku, ali da sve to pokrijem, ovaj tekst bi morao da ide u barem još 5,6 nastavaka. Ovako, odlučio sam se samo za nekoliko meni najupečatljivijih stvari. Sleuth je veoma pametan film koji se igra sa umovima pisaca, koji se igra sa čovekovim kvalitetima, manama, sujetom, koji pokazuje ljudsku kreativnost ali i ljubomoru, koji prikazuje prirodu čoveka kroz pitku priču. Tvrdnju koja mi je baš zanimljiva ostavljam za sam kraj: Sleuth nam, opasno se sprdajući sa detektivskim pričama, upravo pruža jednu spektakularnu. Ovakve stvari samo majstori prave.

Zanimljivosti:
Kejn je bio tek treći izbor za ovu ulogu. Prvi je bio Albert Fini, drugi Alan Bejts. Edgar Alan Po nagrada koju vidimo u filmu zapravo pripada Entoni Šeferu koji je napisao dramu po kojoj je snimljen ovaj film. 

Kejn je bio uzbuđen što će raditi sa Olivijeom i nije znao kako da mu se obraća. Dilemu je rešio Olivije tako što mu je rekao "Pa, ja sam Lord Olivije a ti si gospodin Majkl Kejn. Naravno, to važi samo kada mi se prvi put budeš obratio. Posle toga ja sam Leri a ti si Majk". Smeh koji pripada lutki Džoli pripada Olivijeu. Na fotografiji na zidu koja je okačena umesto one upucane je Agata Kristi. Kada je bacio šahovske figure, Olivije je gadno posekao dlan. Tada je pogledao u šaku, uzeo maramicu, stavio je preko posekotine, ruku stavio u džep i završio scenu koja je ostala u filmu.

Naj scena:

Finalna igra počinje

Moja ocena: 9/10

Нема коментара:

Постави коментар