Corpse Bride (2005)

Kod nas nazvan: Mrtva Nevesta
Žanr: Animirani | Drama | Porodični | Fantastika | Mjuzikl | Ljubavni
Režija: Tim Burton, Mike Johnson
Glumci: Johnny Depp, Helena Bonham Carter, Emily Watson...

Priča:
Kada stidljivi mladoženja vežba svoje zavete nesvestan prisustva preminule devojke, ona se budi pretpostavljajući da ju je on oženio.

Moj osvrt:
Corpse Bride je animiran stop-motion tehnikom što mu daje neverovatan šarm. Fan sam ove tehnike pre svega zbog velikog Reja Herijauzena. Ako ne znate ko je to, pod hitno na edukaciju. On je od ove tehnike napravio pravo umetničko delo. U Clash of The Titans i Jason i Argonauts sam uživao u svakoj sceni. Stop-Motion-om ne možeš doprineti realističnosti scene ali svi ti efekti izgledaju neuporedivo lepše nego u prenadrkanim rimejcima (na stranu što su originali mnogo bolji filmovi). No ovo je u potpunosti animirani film i u njegovu animaciju ćete se nesumnjivo zaljubiti. 

Kada sam pisao o Vendersovom Wings of Desire, isticao sam važnost osećaja. Barton ovde poentira upravo na to. Sve kreće kao klasična ljubavna priča iz većine klasika koje smo čitali. Nekako vas uljuljka u takvo neko raspoloženje i onda na jednostavan ali prelep način donese taj osećaj. Umesto ljubavi na prvi pogled, osvajanja zapanjujućom lepotom, iskorišćena je muzika i osećaj koji ona donosi. U potpunom sivilu koje preovladava to dođe kao jedan cvet koji štrči lepotom i svežinom. Barton prikazuje čak i taj jedan cvet u tom momentu. 

Ako to nije bilo dovoljno da nas ubedi da će ovo biti drugačiji film, dolazimo do dela gde upoznajemo nevestu iz naslova. U svoj toj suludosti, Barton zapravo priča onu staru priču o spoljašnjosti i onome što osoba nosi u sebi. Najlepše od svega je što nam ne nudi rivalstvo. Nudi nam lepe likove prema kojima osećamo i simpatiju i empatiju. Ne navijamo za željenu kombinaciju već navijamo da se dobrim ljudima dese dobre stvari. 

Paralele između sveta mrtvih i živih su neprocenjive. Dok u svetu živih vidimo sivilo, mrak, ne razlikujemo dan od noći, nevreme od lepog vremena, u svetu mrtvih je konstantna zabava, vesele su boje, likovi su zapanjujuće raspoloženi. Zašto to Barton predstavlja na ovaj način? On igra na kartu toga što mrtvi više nisu ograničeni materijalnim. Otvorenih su shvatanja, spontani su i razmišljaju o emocijama, što svojim što drugih. Živi su opterećeni samo jednim - materijalnom dobiti. I oni postaju rob materijalnom gubeći iz vida šta sve mogu i šta zapravo jesu. Ova paralela je prelepa. 

Kada praviš mjuzikl, idealno je da pesmama ne zaustavljaš radnju. Još bolje je da te pesme zvuče dobro. Uvek se setim genijalnog Sound of Music gde svaka pesma, pa čak i dečija nosi određenu, veliku emociju. Svaku od tih pesama znam i mogao bi ih slušati iznova. Sa druge strane imamo primere gde nas pesma zaustavi, uspava i zaboravimo šta smo gledali. U Corpse Bride su pesme iskorišćene za naraciju. Pesme su jako dobre, ona koju izvodi nevesta je predivna i jako emotivna. Još jedna sjajna stvar je što su iskorišćeni razni stilovi tako da ćete imati promenu dinamike kod svake od pesama i svaka odlično leže u emociju koja preovladava u tom momentu u priči. 

Tamo negde u februaru sam shvatio da mi je vid konačno načet i kako su mi na pregledu širili zenice, oduzeli su mi mogućnost čitanja te večeri. Kako sam navikao da zaspim uz knjigu, nisam imao ideju šta raditi. Tada sam se setio dobrih starih radio drama. Poslušao sam nekoliko, uglavnom Nušićevih. Zašto ovaj uvod? Zbog toga što ne smete zanemarivati glumačke sposobnosti čak ni kada pozajmljuju glas likovima. Ok, imamo popularne, poznate ličnosti koje pozajme glas. To je ok zbog malo medijske pažnje ali sjajni glumci vokalom mogu da donesu mnogo. U pomenutim dramama sam bio fasciniran velikom Evom Ras, Branislavom Cigom Jerinićem, Žikom Milenkovićem, Đurđijom Cvijetić, Milutinom Butkovićem... U Corpse Bride su svi besprekorni. Od Alberta Finija, Pola Vajthausa, Kristofera Lija, Helene Bonam Kartera, Emili Votson, Džonija Depa i ostalih, ništa se drugo nije moglo očekivati. I bez toga da ih vidite, jasno vam je kakve glumačke sposobnosti imaju ovi ljudi. 

Kako je emocija na mestu, šta je sa humorom? Braćo i sestre, ovo je pisano i pravljeno sa toliko pažnje da će vas oduševljavati iz trena u tren. BUKVALNO svaka scena obiluje sa nekoliko elemenata humora. Ne znate šta je bolje. Ono što likovi izgovaraju, mali propratni gegovi, simbolika... Želeo sam da nabrojim tek neki detalj ali sam shvatio da to ne bi bilo tako smešno a i ne želim da spojlujem ama baš ništa. Verujem da će vam mnoge stvari i promaći. Eto, toliko je ovo nafilovano humorom. Veliko poštovanje za ljude koji su pazili na ovoliko detalja. 

Treba pomenuti i pojave likova koji su nam paralela na istorijske ličnosti (recimo Napoleon), potom lika koji bi trebao biti verzija Rej Čarlsa itd. No nisu pravljene paralele samo na tako poznate ličnosti. Recimo tu je i francuski kuvara od kog vidimo samo glavu (giljotina stajl). Postoji nemali broj stvari koje nam pokazuju na nešto poznato, nešto iz života. 

Rasplet filma prosto pršti od emocija. Prosto je neverovatno koliko šansi je bilo za patetiku i koliko izbora bi dovelo do nezadovoljavajućih rezultata. I pored svega toga film nam donosi najbolji mogući kraj, kraj koji nam govori da je ovo više od zabave, više od animiranog filma koji treba da vam popravi raspoloženje. Ovo je uz to i priča o opipljivim likovima, o realnim, jakim emocijama i predstavljena je na najbolji mogući način. Iskreno, nisam neki Bartonov fan pa i nisam očekivao puno od ovog filma. Na sreću, više nego prijatno sam iznenađen.

Zanimljivosti:
Lutke koje su korišćene za film nisu razvijane na do tada standardne načine (sa zamenjivim glavama ili ustima). Pravljene su kompletne lutke koje su imale ključeve na navijanje koji su vešto skriveni u produkciji. Visina ovih lutki je bila 25-28cm. Crv iz filma je rađen po čuvenom Piteru Loru. Čak su i njegov glas pokušali da reprodukuju. 

Kada Viktor svira klavir i nagne se, može se videti natpis Harryhausen. Lutke su pravljene od nerđajućeg čelika i prekrivene su silikonom. Pravljeno je više lutki za neke od likova kako bi se ubrzalo snimanje. Za Viktora i Corpse Bride je napravljeno 14, za Viktoriju 13 lutaka.

Naj scena:

Tears to Shed...

Moja ocena: 8/10

Filmski Hitovi - Godina Osma

Pričam danas sa sekom i kažem joj da je pre dva dana moj blog napunio 8 godina. Uz iznenađenje da ima toliko, ona mi odgovara da je šteta što ovde u Srbiji ne mogu da zaradim od toga. No, to nije tačno. Zaradio sam. Zaradio sam svakog od vas koji dođe, čita, ostavi komentar. Zaradio sam svaki lep i pozitivan komentar koji me motiviše. Zaradio sam svaku konstruktivnu kritiku koja me natera da budem bolji. Zaradio sam i one nevaspitane. Oni mi potvrde da sam izgradio stav i određeni kriterijum. Zaradio sam toliko preporuka, bilo za knjige bilo za filmove, koje su mi proširili vidike. Zaradio sam i komentare koji su lekcija iz kulture, umetnosti, istorije... Posle osam godina mogu samo da kažem da sam se zahvaljujući vama jako obogatio. 

 

Nisam pisao tekst za prošli rođendan iz prostog razloga što je pisanje bilo jako retko. Nedostajalo je motivacije, nedostajalo i želje za gledanjem filmova. Šta se promenilo? Pre svega, počeli ste u većem broju da dolazite i komentarišete. To mi je probudilo želju za gledanjem filmova ali i za pisanjem. Tako da ovaj rođendanski tekst pišem uz veliko zadovoljstvo. 

A pazite sad ovo:

 

Da braćo i sestre. S obzirom da je brojanje mojih poseta isključeno i ne ulazi u ovu statistiku, mogu ponosno da kažem da ste prešli milionče. Sećam se kada sam imao tri posete na dan i bio presrećan zbog toga. U proseku, najveću posetu blog je imao pre nego što sam prestao da pišem onomad. Posle toga nikada statistika nije bila tako dobra. Tačnije nije bila do sada. U prethodnih godinu dana prosečna posećenost je išla od 500 do 800 na dan. Veliko hvala i na tome. 

 

Još nešto na što sam ponosan je i učešće drugih autora na blogu. Boris Tiosavljević mi je učinio veliku čast tekstovima koji su objavljeni na blogu. Čitali ste i tekst stalnog čitaoca Master of Cubes i postoji šansa da će vam on opet pisati. To me raduje a verujem i vas jer možete videti više različitih stilova i različitih viđenja na jednom mestu. 

 

Što se tiče želja za narednu godinu, bitno je da smo zdravi. Trudiću se da gledam filmove i pišem koliko god je to moguće. Čini mi se da nam ipak ide bolje nego u 2018. Ako nastavimo ovako, za dve, najviše tri godine ćemo osetiti značajan boljitak. Šalim se, neću tim putem. Ne znamo šta nosi sutra, tako da idemo lagano. Jedno je sigurno, sa svima vama, budućnost ovog bloga je izvesno lepa. 

Braćo i sestre, srećan nam osmi rođendan.

Suspiria (2018)

Kod nas nazvan: Suspirija
Žanr: Fantastika | Horor | Misterija | Triler
Režija: Luca Guadagnino
Glumci: Chloë Grace Moretz, Tilda Swinton, Doris Hick...

Priča:
U svetski poznatoj baletskoj školi se dešavaju mračni događaji u koji su umešani upravnica, ambiciozna devojka i psihoterapeut. Neki će se obreti u noćnoj mori, neki će se konačno probuditi.

Moj osvrt:
Arđentova Suspiria mi je jedan od najdražih horor filmova. Generalno, trebao bih da imam problem sa rimejkovanjem ali... Imamo rimejke koji me ni najmanje ne zanimaju. Imamo i one druge koje mi golicaju maštu. To pre svega zavisi od ljudi koji su radili film. Ako mi neko ko ima kefalo radi rimejk, možda mu i posvetim pažnju. Ali kada vidim ekipu i skapiram da se to radi da bi se banalizovala i uprostila priča iz originala, ne dajem ni najmanji jeb za taj film. Logično je da nećeš praviti priču kao i u originalnom filmu. Treba da se potrudiš da daš neku svoju viziju. Ova Suspiria jeste drugačija no da li je dovoljno dobra da budem zadovoljan gledanjem? 

Početak me je pomalo odbio iskren da budem. Toliko stvari nam se nabaci bez ikakvog nagoveštaja. Uzmimo primer gde devojka priča nepovezane stvari dedici psihologu. Te stvari imaju značaj samo za ljude koji su gledali original. Ali nemojmo se tako postavljati. Razmišljajmo da gledamo ovo prvi put. Sva ta imena, sva ta bulažnjenja nam čak ni ne daju šansu da makar malo nagovestimo o čemu se tu radi i šta je problem, misterija, pretnja ili zlo. Vratimo se na original. Imamo devojku, nevreme i preteću muziku. Bemti veslo ja sam se naježio samo na to. A ovde se nabacuju neki random detalji koje kasnije zaboravimo i na koje se film praktično NI JEDNOM NE VRATI da bi nam rekao "e, o ovome smo ti pričali". 

Film čak i nastavlja u istom duhu. Kada upoznamo te tetke i žene koje vode školu baleta, njihove priče su totalno nepovezane i prazne. Umesto da se zastane na momenat, priča u zavijenoj formi ali taman toliko da naslutimo nešto, ove žene mlataraju svim i svačim u diskusijama. Živ čovek to ne može ispratiti. Krenu jedno, nastave drugo, udare treće a ne kažu ništa. BUKVALNO NIŠTA. Ne citiram, već vam dajem primer kako to izgleda: "E, moramo da vidimo šta ćemo pred ono." , "Devojka mora da bude spremna." , "Helena je morala da je proveri", "Zeleno je belo od plavog"... i u ovom momentu dignem ruke i kažem "jebo ovo". Od svake priče oni daju prvu rečenicu. Pa od toga ne možeš ni nagoveštaj da napraviš. Mislim možeš ali raspon toga što nagoveštavaš ide od Beverli Hils serije do hard kor pornjave. I kako neka od tih tetkica zine, već sam bio u fazonu "aj odjebi malo". 

Imamo set scena u kojima se nešto dešava, imamo set scena u kojima se bukvalno ništa ne dešava. Ove prve su ok, podnošljive pa čak i dobre. Ove druge su razvučene. Gledamo dekicu koji hoda i jebiga, moraš da ga odgledaš kako prolazi svakom prokletom stazicom dok ne uđe u kuću. I kad konačno uđe u kuću scena se menja na nešto deseto. Čekaj, stani, pazi, vidi, evo, gledaj, dekica je šetao, šetao, i ušao u kuću? U jebote. Zajebano a? Šteta što nam nisu prikazali kako se on lagano raspremio, izuo, obuo papuče, stavio kafu, zapalio lulu, otvorio novine, pustio TV Dnevnik... Šteta, mogli smo se živi odseći od takve scene krv ti krvavu. 

Hajde da ne mračim više. Kod Arđenta smo imali žive boje. Crvena je gorela prosto i ceo taj spektar mi je bio praznik za oči. Ova Suspiria je jako tmurna. Sve je mračno, i dan i noć, i vreme i likovi i enterijer i dijalozi i ples. Jedino što je upečatljivo je jarko crvena boja kose glavne glumice. Mislim da je ova promena u novoj Suspiriji odlična. Ne bolja ali svakako ostavlja utisak drugačije, turobnije atmosfere. Ok, ta atmosfera je manje više ostala neiskorišćena pre svega zbog odsustva osećaja neke pretnje. Zašto nema tog osećaja? Zato što je priča nedovršena u svakom segmentu pa ne znamo ni šta gledamo. Ali svakako ova turobnost je ok. 

Hajde malo o instruktorkama plesa, ovaj tetkicama, ovaj vešticama. Ček šta su one? Upravo to. Nismo baš sigurni. Prvo ove dobre. Tilda Svinton je odlična i mogli su je iskoristiti čak i upečatljivije. Vidi se autoritet, vidi se da ovaj lik može doneti bilo šta. Tildina gluma je kao i uvek za svaku pohvalu. Nekako mi je finale u kom je trebala blistati prošlo antiklimaktično po njen lik. Drugi lik koji mi je dopadljiv od tih gospođa je mis Taner. Anđela Vinkler je odlična u ovoj ulozi i ne samo glumom nego i pojavom donosi deo misterije i pretnje. Čak je i ona na kraju ostala neiskorišćena. Ali uprkos svemu, ta dva lika su prilično vredna pomena i činilia su svaku scenu kvalitetnijom. Problem je u ostalim. Ostale tetke deluju toliko nebitno, neupčatljivo, mrljavo i najgore od svega što su uglavnom obične karikature. Setimo se autoriteta koji one donose u Arđentovoj Suspiriji. Ovde neke možeš pomešati sa čistačicama, kuvaricama i baba serama. Većina njih nose veliki stepen nebitnosti sa sobom. 

Dođosmo i do priče o dekici kojeg tumači opet Tilda Svinton. I to je sve što je zanimljivo i bitno za ovaj lik. Taj lik troši dobar deo filma i sve vreme misliš da je bitan za priču. Izbrišite ga potpuno iz filma, nećete ni primetiti da ga nema. Njegova priča je nezanimljiva, nebitna, nevezana za bilo šta. Njegova priča nam dođe kao usilovani narator koji treba da nam objasni šta se dešava i šta zapravo gledamo. Stvar je u tome što ni to čak ne radi kako valja. Samo smeta i troši vreme. Wow, tumači ga Tilda Svinton. Bolje da su dali njenom pravom liku da zablista umesto što su je mučili sa ovim. Njegova životna priča je prežvakana dramurda, njegov uticaj je poput komarca koji leti nad vodom i koji pokušava da ujede čoveka koji ladi jaja u podmornici i nikada neće izaći odatle. 

Glavna namera filma je da glorifikuje taj neki girl power. Da li je to ok? Oooo da. Film naprosto vapi za tako nečim. Pozdravljam tu ideju. No izvedba je u potpunosti mlohava. Šta vidimo od te ženske moći? Podsmevanje penisu nekog tamo policajca. Nije to loše (ček, ovo ne zvuči dobro). Bez zezanja, tu me je film navukao na pomisao da će ove žene sad fino da se iskale po muškom svetu. I...? Čekaj jel najeba neko od strane tih žena osim njih samih? Hm, ne. Čekaj stani, balerine su očevidno jako lepe devojke, zavedoše li nekog? Čak ni nas kao gledaoca nisu uspele. Čini mi se da ne samo da su zamračili atmosferu, nisu dozvolili ni ovako lepim devojkama da blistaju. Čekaj, pa mogli su da daju neki uticaj na društvo, zar ne? Kakav su uticaj mogle da naprave balerine? 

Radnja je smeštena u podeljenom Berlinu i to se napominje i pre početka samog filma. Pominje se neka pobuna i politička aktivnost jedne od devojaka. I kako je to razvijeno? Tako da ako niste gledali film, sve sam vam rekao u ovom pasusu. Ništa, ič, mrš, čibe. Mogli su generalno taj podeljeni Berlin da iskoriste za neku političku poruku, za društvenu kritiku, za bilo jebeno šta? I kao i u svemu, čini nam se da film počne da priča nešto i onda prekine pre i nego nam išta da. Ta ženska moć ne ide dalje od zidina zgrade u kojoj se one nalaze. A ženska moć među samim ženama je irelevantna.

Postojali su jasni nagoveštaji potencijalne ljubavne priče dva glavna lika (Tilda i mala crvena). I to mi je opet zagolicalo maštu i to ne samo onaj perverzni deo. Prvo, počinjali su muškarce činiti totalno beskorisnim i smešnim. Way to go. I onda nas navode na vezivanje dva ženska lika. Sjajno zar ne. I opet se dešava što i uvek, film nešto započne, jedva nagovesti i jebiga, gledamo dekicu kako šeta po snegu. Aloe, pričaš mi da su muškarci nebitni a ovamo mi serviraš gomile scena sa najnebitnijim i najnemoćnijim od svih. 

Šta je sa plesom? Od svega vidimo pripremu i izvođenje samo jednog jedinog baleta. I igra koju vidimo je jako čudna. Više liči na skup pokreta koje pripadaju onim čudnim kretanjima u horor filmovima. Naziv baleta je Volk što u prevodu znači ljudi ili narod (osim ako se ne zajebah). Nisam našao ama baš nikakvu paralelu između plesa i naroda kao i nikakvu simboliku. Još nam se napominje da je to poslednja izvedba ovog plesa. Zašto, kako, šta. Kraj naroda? Poslednji ples naroda? Narod su samo žene? Ne kontam. Glup sam. Upomoć. Mnjah. Kao i sve, i ovo je ostalo na ideji, na početku, nerazrađeno. 

Imamo vrhunsku scenu u kojoj vidimo prvi ples crvenokosog devojčurka i vidimo da je taj ples iskorišćen da donese smrt. S obzirom da je on negde bliže početku filma, toliko je dobar da me je ubedio da će ovo biti dobar rimejk. Opa, baletska škola, veštice te uče da plešeš, ples donosi smrt, šta tu ima da se ne voli. To što ni ovo nije razrađeno. Više je u fazonu "e vidi šta umemo. ali nemoj da se ložiš. to je samo da pokažemo. sad će neki dekica da šeta malo. to je ojeb.". I te veštičje veštine koje se koriste, čini mi se da vode ka nekom altimet madrfaking cilju. Samo što je cilj obesmislio sve to što su radile. Zapravo cela ta njihova moć je samo jedna zavesa, šarena laža, nešto kao efekti u novijim blokbasterima - tu su da nam sakriju jadnu priču. Lepo je to videti ali hej, daj tom što mi pokazuješ bar neki značaj. 

Arđento je snimio tri filma o tri majke. Jedan je veličanstvena Suspiria, drugi je odlični Inferno i treći, koji nisam još gledao je Mother of Tears. Ovde su sve to zgruvali u jedan film. Rezultat je užasno bledunjav. Da ne bih spojlovao, reći ću samo da je rasplet jednostavno neubedljiv. Ne želim da kažem nelogičan jer logika je nekada u filmovima irelevantna. Pitajte linča, nasmejaće vam se. Ali ovo jednostavno nema onaj wow momenat kada vidiš šta se konačno desilo. Vizuelno, sam kraj je jedna prelepa groteska i poput celog filma, začinjen je fantastičnom muzikom koju je radio Tom Jork (Radiohead). Nekako je ostao žal što sve te prelepe slike užasa kriju jednu bezidejnu priču. 

Najveći problem sa ovom Suspiriom je taj što film jednostavno ne zna šta želi da ispriča. Stiče se utisak da se iz scene u scenu započinje sa nečim ali na tome sve i ostaje. Film konstantno igra na neki umetnički utisak. Nije to loše ali daj nešto i za obične smrtnike. Recimo uzmimo jedan Refnov film. Naravno ne pričam o Drive i Only God Forgives smejurijama. Reč je o Valhalli. Ne moraš da razumeš priču da bi osetio njenu snagu. Možeš da uživaš iz scene u scenu i da prihvatiš da ti nije sve leglo u glavi kako treba. I dalje ćeš imati utisak da je to opasan film. Sa ovom Suspiriom nije tako. Ako ima neke skrivene poruke, reference i simboliku, meni je to promaklo. Ostalo me nije kupilo. Bilo je ok pogledati ga zbog nekoliko dobrih scena i to je to.

Zanimljivosti:
Džesika Harper, koja u originalu glumi Suzi, pojavljuje se pri kraju filma kao supruga dr. Klemperera. Dakota DŽonson je dve godine išla na balet kako bi se spremila za ovaj film. Muziku za film je radio Tom Jork (Radiohead). Ovaj rimejk je u planu još od 2000.

Naj scena:

Kraj...audio-vizuelno besprekorno ali na žalost idejno slabo

Moja ocena: 6/10