Fiend Without a Face (1958)

 

Žanr: Horor | Naučna fantastika
Režija: Arthur Crabtree
Glumci: Marshall Thompson, Terry Kilburn, Kynaston Reeves...

Priča:
Misli jednog naučnika materijalizuju se u vojsku nevidljivih čudovišta u obliku mozga (sa sve repovima nalik kičmenoj moždini!) koja terorišu američku vojnu bazu u ovom košmarnom SF hororu.

Moj osvrt:
Na Fiend Without a Face sam slučajno nabasao. U momentima nesanice listajući kanale video sam naslov preko celog ekrana i preteću muziku koja ga prati. Pomislih "zašto da ne". Ne mogu reći da nisam mogao bolje potrošiti vreme. Pre svega, ovo je jedan od onih naivnih filmova kada su ljudi imali veliki strah od onog što ne poznaju a to je naravno nauka. Danas kada je sve to poznato, ove teme deluju neozbiljno... Ili možda ne, s obzirom da posle toliko godina nauke i edukacije danas imamo ravnozemljaše i anti-vaksere. No, opet, ovo nije tako loš filmić. 

 

Radnja je banalna. Vojna baza, misteriozna ubistva, pretnja koju ne vidiš. Ljudi umiru a niko ne vidi šta je to što ih ubija. Rekao sam već nebrojeno puta, stvari koje ne vidiš treba da te uplaše više nego one koje ti se prikažu. Tvoj um će od tog što ne vidiš napraviti najgoru varijantu. Verujem da je svojevremeno ovo bio pogodak. 

 

Kada to zlo konačno dobije oblik, film postaje čudan na način koji baš i nisam očekivao. Ta bića deluju prilično groteskno. Za današnje uslove i efekte, ovo je arhaično. Ali opet, ne mogu da kažem da su mi smešni bez obzira na sve to. I dalje ova bića nose nešto barem malo uznemirujuće. 

 

Strah od nevidljivog prelazi u strah od nauke koja se otrgla kontroli. Naučnik u filmu nije zli genije. On je racionalan pa čak i nije zlonameran. To naravno ne menja posledicu. Film čak ni ne dramatizuje njegovu krivicu. On je podrazumeva. 

 

Nema nekih velikih scena razaranja. Sve je ovde prilično ograničeno pa mogu reći i intimno. Sa te strane pretnja deluje bliže običnom čoveku nego čovečanstvu. Tako da ako je film želeo da predstavi ovo kao potencijalnu globalnu katastrofu, nije baš uspeo ali opet postavio je lakši temelj za dramu nekolicine likova. 

 

Likovi su funkcionalni ali ne nose film. Nisu kompleksni mada ovde ni ne treba da budu. Postoje da bi reagovali na situaciju. I to je možda i najveća slabost filma. Nedostatak ikakve emocionalne dubine. No, naravno to dozvoljava da pun fokus bude na ovom drugom aspektu. 

 

Ovo nije naročito dobar film. Ima trenutke prema kojima vreme nije bilo blagonaklono. Ima ideje koje nisu baš do kraja razrađene. Ima likove koji su površni. Na kraju ono što ostaje nije slika čudovišta već ideja iza njega. Nešto što je proisteklo iz našeg uma a otrglo se kontroli. Nije ovo horor zbog onog što pokazuje već zbog onog što sugeriše. Najopasnije stvari ne dolaze spolja. One nastaju iznutra i tek kasnije dobijaju pravo lice.

Zanimljivosti:
U jednom intervjuu, glavni glumac Marshall Thompson prisetio se da reditelj Arthur Crabtree zapravo uopšte nije želeo da režira film — smatrao je da je naučna fantastika ispod njegovog nivoa. Crabtree je prvog dana snimanja došao na set, pogledao scenario i saopštio glumačkoj i tehničkoj ekipi da odbija da snima film. Zatim je jednostavno napustio set, a producentima je trebalo nekoliko dana da ga ubede da se vrati, pozivajući se na njegove ugovorne obaveze. Thompson tvrdi da je tokom tih nekoliko dana upravo on sam režirao film. Film se smatrao toliko šokantnim i uznemirujućim da je kontroverza oko njega navodno dospela čak i do britanskog parlamenta. Jedan promotivni trik za film pošao je pomalo po zlu u New York City. Bioskop Rialto Theater postavio je ispred ulaza u Times Square promotivni eksponat — jedno od rekvizitnih „moždanih“ čudovišta iz filma bilo je izloženo u kavezu na trotoaru, povezano sa zvučnim i pokretnim efektima. Međutim, atrakcija je privukla toliko ljudi da je masa počela da blokira pešački i saobraćajni prolaz, pa je policija zahtevala da se eksponat ukloni.

Naj scena:

Napad čudovišta

Moja ocena: 5/10