Žanr: Avantura | Drama | Triler
Režija: Peter Brook
Glumci: James Aubrey, Tom Chapin, Hugh Edwards...
Priča:
Školarci nasukani na pacifičkom ostrvu stvaraju sopstvenu, surovu verziju civilizacije.
Moj osvrt:
Moram da kažem da je početak ovog filma prilično skroman i nevin. U prvim trenucima deluje kao školski eksperiment: deca na pustom ostrvu, improvizovana zajednica, šatori od palminog lišća, granje, pesak, sunce... No jasno je da ispod te nežne slike ključa nešto tamno. Postoji tu jedan šapat koji nam govori da je civilizacija samo tanka opna preko nečeg mnogo starijeg, divljeg, i da će tu opnu prvi vetar pokidati.
Film dobro prati Goldingovu ideju da je društvo samo okvir koji sprečava ono najprimitivnije u nama. Čim taj okvir nestane, mi se vraćamo instinktima, u ples, u krv, u paniku. I to vidimo u ovom filmu gotovo dokumentarno, bez nekih velikih rediteljskih trikova, bez nekog veštačkog naglašavanja simbolike.
Ipak, jedna od stvari koja me je često izbacivala iz balansa ovde je gluma dece. Razumem, od dece iz šezdesetih na ovoj udaljenoj lokaciji ne očekujem školu glume, ali to ovde ide u dva pravca. Sa jedne strane, ta neprofesionalnost daje filmu neku autentičnost, kao da vidiš klince koji ne glume već postoje pred kamerom. Ali sa druge strane, baš ta negluma ponekad razbija težinu scena koje bi morale da te useru atmosferom. U pojedinim trenucima jasno je kao dan da deca ne razumeju težinu onoga što izgovaraju a to oslabi odjek ovog filma koji počiva na ideji moralnog uništenja.
Druga zamerka, i ovo me je takođe žuljalo (ne kao nekad davno u 28 days later) je brzina eskalacije. Kao da se sve preseče naglo i prebrzo. Juče je bio red a danas je potpun haos. Razumem Goldingovu poentu, razumem da se varvarstvo u čoveku probija naglo, ali u filmskom ritmu to ponekad deluje kao preskočen korak između nesigurnosti i potpunog ludila. Kao da film nema vremena da razgradi civilizaciju. On je samo gasi kao prekidačem.
Ali da se vratim na ono što ovaj film radi izuzetno dobro. On prikazuje kako se u odsustvu autoriteta i strukture rađa hijerarhija zasnovana na strahu. Ralph pokušava da sačuva razum, da uvede red, da svetlo vatre bude simbol gravitacije ka ljudskosti. Ali Jack, sa druge strane, gradi autoritet iz tame - lov, krv, ritual, pripadnost čoporu. Taj sudar dva sveta podseća na onu večnu borbu u čoveku između potrebe za sigurnošću i potrebe za hoaosom.
Jedna od najjačih stvari u filmu je način na koji se stvara mit. "Zver" nije stvarna ali postaje stvarna u glavama ove dece. Ona je projekcija straha ali ne samo to. Tragedija je što je ona opravdanje za nasilje. Tu film, uprkos dečijoj glumi, nosi pravu težinu. On pokazuje kako društva nastaju iz straha a ne iz istine. Kako se kolektivno ludilo pretvara u moralni zakon.
I kada se desi prva smrt, nije to samo tragedija. To je ritualno ubistvo razuma. Deca u transu, u plesu, na kiši, u delirijumu, ne razlikuju prijatelja od lica "zveri". U tom trenutku, civilizacija ne samo da je umrla. Ona je pregažena. A film to prikazuje hladno, bez muzike, bez patetike. Braćo i sestre, tragedija i jeste najstrašnija kada niko ne primeti da se desila.
Piggy je još jedan nosilac simbolike. On je glas razuma, nauke, logike. Zato mora da bude uništen. Ako razmislimo o tome, u društvu koje se vratilo kamenom dobu, smrt ovakvog lika nije brutalna. Ona je logična. Razum je tu najopasniji neprijatelj. Kada školjka pukne, puca i ideja demokratije ali puca i svaki pokušaj ljudskosti. Film to uradi u sekundi, nednostavno, skoro nehajno. Baž zato i jeste upečatljivo.
Pred odraslima, ovi klinci stoje u stavu mirno, kao da su uhvaćeni u nestašluku. E tu leži bolna ironija. Odrasli dolaze kao simbol civilizacije a mi znamo da su oni ti koji vode ratove, ubijaju, lažu, ruše. No ono što vidimo u deci je ogoljena, umanjena verzija nas samih. Film tako ne štedi ni nas odrasle. Kao da želi da kaže da ovo smo mi, bez pravila, bez uniformi, bez udobnosti. Ovo smo mi kad nas svet ne gleda.
I tu dolazimo do najveće snage filma. Suludo zvuči ali on je realističan u svojoj poruci, iako ga nose neprofesionalni glumci i ritam koji ponekad preskače korake. Ali možda baš to i doprinosi utisku, jer raspad sistema nikada ne dolazi glatko i postepeno. On eksplodira, kao što eksplodira i na filmu. Možda nas film upravo škora tom brzinom. Nema pripreme kad se vraćamo svom iskonskom licu.
Na kraju, Lord of the Flies ne govori o deci nego o ljudima. O tome koliko je tanko naše lice civilizacije i kako se brzo raspadne čim nestane publike koja nas gleda. Kada se zavese spuste, ne ostaje pitanje kako su deca mogla to da urade, nego koliko nam treba da postanemo baš takvi. I u toj misli film prestaje da bude priča o ostrvu i postaje priča o nama, o svetu koji se raspada čim se ugasi jedno slabašno svetlo razuma. Film nas ne plaši decom, plaši nas istinom. A istina je jednostavna. Čoveku treba vrlo malo da zaboravi da je čovek.
Zanimljivosti:
Jedanaestogodišnji Hugh Edwards, koji u filmu igra Piggyja, dobio je ulogu tako što je režiseru poslao pismo u kojem je pisalo: "Poštovani, ja sam debeo i nosim naočare." Kada je snimanje počelo, Peter Brook je u velikoj meri odbacio scenario i podsticao mladu glumačku ekipu da improvizuje. Snimio je preko 60 sati materijala, koji je potom skraćen na film od oko 90 minuta. Godine 1996, 35 godina nakon snimanja filma, BBC je napravio dokumentarac o njegovom nastanku pod nazivom „Time Flies“, u kojem su ponovo okupili glavnu glumačku ekipu i članove ekipe na plažama Kariba gde je film i sniman. U članku koji je napisao jedan od glumaca, Tom Gaman, navodi se da je — od svih dečaka — jedino James Aubrey, koji je igrao Ralpha, nastavio glumačku karijeru. Ostali su krenuli sasvim drugim putevima: Tom Gaman je postao freelance šumar u Invernessu u Kaliforniji, Hugh Edwards (Piggy) postao je inženjer u jednoj ruskoj firmi, Tom Chapin postao je geolog i radio u rudnicima zlata u Nevadi, blizanci David i Simon Surtees (Samaneric) ostali su zajedno u Velikoj Britaniji, gde su sa svojim porodicama radili kao savetnik za mlade i politički administrator. (Napomena: Suprotno Gamanovom navodu, još jedan dečak osim Jamesa Aubreyja imao je uspešnu glumačku karijeru — Nicholas Hammond, koji je igrao Roberta, kasnije je glumio u mnogim filmovima i serijama, uključujući jednog od von Trapp dece u „The Sound of Music“ (1965) i naslovnu ulogu u TV seriji „The Amazing Spider-Man“ (1977). Gotovi film dobio je oznaku X od Britanskog odbora za cenzuru filmova, što je značilo da ga nijedan od dečaka koji glume u njemu nije mogao pogledati u bioskopu prilikom njegove prve distribucije. Režiser Peter Brook pregledao je više od 3000 dečaka pre nego što je odabrao svoju glumačku ekipu.
Naj scena:
Kraj
Moja ocena: 7/10
Нема коментара:
Постави коментар