Žanr: Drama
Režija: Liliana Cavani
Glumci: Dirk Bogarde, Charlotte Rampling, Philippe Leroy...
Priča:
Preživela logora smrti ponovo obnavlja svoju sadomazohističku vezu sa bivšim SS oficirom koji sada radi kao noćni portir u bečkom hotelu, ali njegovi bivši saradnici počinju da ih progone.
Moj osvrt:
Uvod u film je potpuna rutina jednog hotela: recepcija, gosti, utčivost, osmesi koji ne znače ama baš ništa. No jako brzo se vidi da je unutra prisutan duh prošlosti. I možemo slobodno reći da je ovaj film upravo film o prošlosti, onoj koja ne odlazi, film o strasti koja se pretvara u zatvor, film o ljudima koji su izgubili pravo na budućnost.
U centru priče su Maks, bivši nacistički oficir koji je sada portir i Lucia, bivša zatvorenica logora, sada slobodna žena koja slučajno ulazi u isti hotel. I to je sve kada su slučajnosti u ovom filmu u pitanju. Nema naglih odluka, besmislenih preokreta ili bilo čega što bi remetilo ritam filma. Kada se ovo dvoje ponovo sretnu, nije to samo susret dvoje ljudi već povratak nečeg davno zakopanog - sećanja koja mirišu na greh i strah, tela koja pamte mnogo više nego što bi smela.
Ne, braćo i sestre, nije ovo ljubavni film. Ovo je post mortem strasti. Sve što se dogodilo između njih, u senci nacističke brutalnosti, sada se vraća kao sablast. Privlačnost između ovo dvoje je snažna ali ne deluje ljudski. Jako je destruktivna pa mogu reći i ritualna. Oni ponavljaju stvari koje su ih nekad zarobile ali ne zato što u njima vidimo neku strast. Oni ponavljaju to da bi dokazali da je to što su imali još uvek živo.
Iz kadra u kadar se oseća krivica ali ne vidimo kaznu. U svakom dodiru imamo i deo pretnje. Film nikako ne pokušava da objasni njihovu vezu što je možda i najproblematičniji deo filma. No, pokušava da je ogoli što je zapravo mnogo lakše. Night Porter pokazuje da je granica između ljubavi i opsesije nevidljiva. I mi kao gledaoci smo već "podešeni" da ovde očekujemo priču o iskupljenju. Ne, braćo i sestre. Ovo nije priča o iskupljenju. Ovo je priča o povratku u pakao, dobrovoljno i svesno.
Lucia i Maks se zatvaraju u sobu koja odjednom deluje kao grobnica. Napolju je svet koji pokušava da se normalizuje, koji se barem pravi da su zločini prošlost. U sobi, ta prošlost odbija da umre. Njihova soba postaje zatvor u kome se briše razlika između bola i uživanja, gde bliskost više nije uteha, već način da se oseti da su još živi. Oni ponovo igraju svoje uloge, kao da obnavljaju obred žrtve i dželata.
Film je pun tišine. Glasovi se čuju samo kada moraju, kao da bi i oni mogli razoriti krhku konstrukciju njihovog zatvora. Spoljni svet, iako prividno miran, deluje kao pretnja a ne kao spas. Lilijana Kavani sjajno koristi prostor kao simbol i prikazuje jedan od retko predivnih kontrasta. Svaki ugao sobe pa i ostalih prostorija a i samog hotela deluje hladno a u toj hladnoći postoji nešto erotično, gotovo bolesno privlačno.
Ono što se meni jako svidelo a što verujem može biti problematično nekima, primetno je totalno odsustvo moralnog komentara. Nema osude, nema olakšanja. Ne umem da opišem ovo bolje ali kao da se osećaš malo prljavo dok gledaš ali ne možeš da prestaneš. I tako Kavani ne traži krivca u filmu već od gledaoca pravi saučesnika, ne zato što što on čini zlo već zato što posmatra i ne sudi. Sva težina ove veze ne dolazi iz krvi i nasilja već iz tišine između dvoje ljudi koji se razumeju samo kroz patnju.
Lucia je u istom momentu simbol preživljavanja ali i zatočeništva. Njeno telo pamti logor - logor je i u njoj a svaki dodir se pretvori u gest sećanja. Maks je zver koja želi da bude zatvorena jer samo u zatvoru zna ko je. Njih dvoje tako nisu ljubavnici. Oni su zatvorenici jednog sećanja koje ne bledi. Zašto se vraćaju u istu igru? E tu je tragedija ove veze, braćo i sestre. Ova surova igra je jedini oblik bliskosti koji ovo dvoje ljudi poznaju.
U njihovom odnosu postoji nešto neizdrživo iskreno. Film ne traži opravdanje za njih već pokazuje kako trauma postaje identitet. Kad ti neko oduzme sve - telo, dostojanstvo, prošlost, možda ti preostane samo veza sa onim ko je to učinio. To nije ljubav. To je rana koja ne zarasta a ovde je pretvorena u nežnost.
The Night Porter nije šokantan u eksplicitnom smislu mada je mogao biti. Nije nasilan, nije vulgaran. Njegova brutalnost leži u intimi. Svaki pogled, svaka senka, svaka tišina govori više o zlu nego hiljadu scena iz logora. Zašto film nije bio eksplicitan kada je nasilje u pitanju? Zato što Kavani pokušava da nam kaže da se najdublje rane ne vide na koži.
Ovaj film je i priča o Evropi, Evropi koja je posle rata pokušala da se opere od krvi ali nije uspela. Maks i Lucia su metafora tog neuspeha: spolja civilizovani, unutra neizlečeni. Njihova ljubav je bolest evrope, način da se preživi tako što se ne zaboravlja. Oni se hrane prošlošću jer bez nje ne postoje. No, svi znamo kakva je to prošlost.
Kavani nas ne vodi kroz priču već kroz stanje. Night Porter je film o duhovnom zatočeništvu, o onima koji su preživeli a nisu oslobođeni. Film o ljudima koji su zarobljeni u svom paklu ali ne odriču ga se jer u njemu pronalaze smisao. I mi možemo samo da sedimo i gledamo kako se prošlost uvija oko ovih ljudi, kako ih guši i hrani istovemeno. Ovo je film o ljudima koji nisu mogli da izbegnu svoje demone jer su u njima pronašli jedinu istinu u kojoj postoje.
Zanimljivosti:
Dirk Bogarde je razmišljao da se penzioniše posle ove uloge jer je bila iscrpljujuća. Lilijana Kavani je izjavila kako je Šarlot Rempling odbila da snimi još jednu scenu tuče sa Dirkom Bogardeom zato što su nek udarci bili stvarni i bolni. Bogarde je inače bio britanski obaveštajac i svedočio je užasima logora Bergen-Belsen. Lucia nije jevrejka već ćerka komunističkog aktiviste. Šarlot Rempling je snimila ovaj film samo četiri meseca pošto se porodila.
Naj scena:
Wenn ich mir was wünschen dürfte...
Moja ocena: 7/10
Нема коментара:
Постави коментар