Salò, or the 120 Days of Sodom / Salò o le 120 giornate di Sodoma (1975)

 

Žanr: Drama
Režija: Pier Paolo Pasolini
Glumci: Paolo Bonacelli, Giorgio Cataldi, Uberto Paolo Quintavalle...

Priča:
U Italiji tokom Drugog svetskog rata, četvorica fašista okupljaju devetoro tinejdžera i tinejdžerki i podvrgavaju ih mučenju 120 dana.

Moj osvrt: 
Uz svo dužno poštovanje, uz svo uvažavanje jer ovaj film je nesumnjivo uticajan, uz svo razumevanje za ljude koji obožavaju Salo, ja jebeno mrzim ovaj film svakim atomom svog bića. Postoje filmovi koji su toliko smeće ali nemam mržnju već samo čistu konstataciju da su smeće. Da li bih Salo nazvao tako - verovatno ne. Ali mislim da retko koji mrzim toliko kao ovaj. 

 

Neminovno, Salo je šokantan film. Da li je šokantan da me ostavi bez daha? Ne. Da li me je uzdrmao toliko da sam dugo razmišljao o njemu posle gledanja? Ne. Neki filmovi me ostave takvim. Recimo Irreversible te izudara, šokira, gadan je ali utisak koji traje posle njegovog gledanja ne bledi godinama. Ovaj me ostavio potpuno praznim, ne zato što me je suočio sa nekom bolnom istinom već zato što sam izgubio volju da tražim smisao. Problem je što ovaj film ne razotkriva zlo - on ga sterilizuje, zamrzava i prikazuje nam ga kao prepariranu životinju. Zlo radi zla. Zlo u izlogu radnje. Nema suštine, nema konteksta, nema ni najosnovnijeg impulsa da nam kaže "e ovo što gledate ne mora ovako". 

 

Kažu da je Pasolini hteo da snimi alegoriju o Fašizmu, o potrošačkom društvu, o telesnosti... Možda i jeste. Ali ono što je za mene glavno pitanje je - po koju cenu? Očekivao bih film koji je na neki način kritika moći. Ovaj to nije. Ovaj je njena rekonstrukcija. Nije borba protiv zla ili ogoljavanje zla. Salo je samo njegova hladna, planska simulacija. Kamera ne drhti, ne beži, ne svedoči - ona učestvuje. Ispod nje nema nema straha, nema srama, nema tuge. Samo koreografisano nasilje nad telima koja nisu ljudi - već objekti. To je možda i najveći greh ovog filma. 

 

U Salo-u telo više nije telo. Ono nije ni erotski objekat, ni nosilac bola, ni mesto slobode - ono je čista površina na kojoj moćni sadisti pišu svoju poruku. Nema unutrašnjosti, nema duše, nema misli. Tu je samo spoljašnjost koju treba kazniti, ismejati, izobličiti. I tu dolazimo do onog najstrašnijeg - jezika nasilja. 

 

Jezik nasilja u ovom filmu nije haotičan već izuzetno formalan. Nasilje se ovde ne vrši već deklamuje, diktira, kao da treba da zapišete u svesku to što neko priča. Svaka uvreda, svaka naredba, svaka perverzija izgovara se kao deo rituala, kao neka religija koja je nepoznata a opet sadisti u filmu je slepo prate. I onda u takvoj religiji nasilje postaje zakon - ne zato što ima opravdanje već zato što ga svi slepo prihvataju. Zašto? Fuck you that's why. 

 

Nema empatije, nema drame, nema čak ni osećaja da nešto može da se promeni. Sve je već odlučeno. Sve je matematički precizno. Kao da se prati neki ritualni priručnik. No iza tog rituala ne stoji Bog, ne stoji neki cilj, stoji nihilizam. Oduzeta je svaka mogućnost spontanosti, ljubavi, nade. Ovaj film ne prikazuje ljude koji pate. Ti ljudi su samo objekti, samo funkcije - a te funkcije se lome i raspadaju. 

 

S obzirom na to kroz šta je prolazio u životu, u jednom momentu sam se zapitao da li je Pasolini namerno ovo uradio kako bi nas naterao da gledamo u lice zlu. Da li je želeo da nas povredi na neki način, da nas ostavi poražene, da pokaže da je sve besmisleno. U tom smislu, Salo jeste film mržnje ali ne prema fašistima, ne prema društvu, nego prema samom čoveku. Prema svakom pokušaju da se u bolu pronađe smisao. U tome i jeste nekako ironija ovog filma. On ne ruši fašizam - on ga ritualno ponavlja sa tom nekom umetničkom distancom pokušavajući da dobije intelektualni značaj. U ovom filmu nema pobune, nema pitanja, nema čak ni trenutka kada ćemo pomisliti da će neko da pobegne. 

 

Sad neko može da kaže da je to i poenta - Prikaz beznadežnog sveta. Onda se postavlja pitanje, koliko puta možeš prikazati zlo da ga ne ustoličiš i činiš jačim? Koliko puta ćeš gledati tela koja se lome a da ne postaneš saučesnik? Film koji koristi jezik moći ne može da osudi tu moć prikazivajući je kao jedinu ličnost u njemu, prikazujući je kao svrhu samoj sebi. Da bi film kritikovao jezik moći, mora da postoji nešto sa druge strane, nešto što nije objekat, nešto što nije tu da bi zadovoljilo formu. Tragično je što je taj objekat ovde čovek. 

 

Umetnost naravno ne mora da bude lepa, prijatna i najlepša na svetu clom. Ali MORA da bude iskrena i apsolutno mora da veruje u nešto makar to bio poslednji komadić dostojanstva u očima slomljenog čoveka. Salo ne veruje ni u šta. To nije radikalno. Ne. To je kukavički do krajnjih granica. Zašto? Zato što je najlakše ogoliti svet do smrada. Ali braćo i sestre, najteže mu je dati smisao. 

Zanimljivosti:
Iako je tematika filma mračna, glumci su tvrdili da je na snimanju bilo prilično veselo i da su svi uglavnom bili raspoloženi. Pasolini je ubijen pre nego što je ovaj film objavljen. On je snimio četiri različita kraja jer nije bio siguran kako želi da završi film. Morikone je pisao muziku za film ali je izjavio da je jedini razlog bio što mu je Pasolini prijatelj. Salo je jedan od omiljenih filmova Gaspra Noea i Mihaela Hanekea. Iako je prošlo 40 godina od objavljivanja filma on je i dalje zabranjen u nekim državama.

Naj scena:

Ovo 

Moja ocena: 2/10