Žanr: Drama | Horor | Trlier
Režija: David Cronenberg
Glumci: Jeremy Irons, Geneviève Bujold, Heidi von Palleske...
Priča:
Dva blizanca koriste situaciju da niko ne može da ih razlikuje sve dok njihov odnos ne počinje da se urušava zbog jedne žene.
Moj osvrt:
Godinama tako pišem i čudim se kako Džeremi Ajrons nikada nije bio u priči za Oskara ne shvatajući da lupetam gluposti i da je čovek 1991 dobio tu nagradu. Ali ono što je za mene neminovno, čovek je i dalje užasno potcenjen glumac. Ne pamtim njegovu ulogu, bez obzira na kvalitet filma, a da nisam uživao u glumi koju je izveo. No, može i gore od ovoga. Pogledajte koliko je bolno zapostavljen genijalni Malkolm MekDauel. Ali da se vratimo odmah na Ajronsa. Uživao sam u svakom sekundu ovog filma, pre svega zbog njegove glume. Čovek glumi identične blizance i glumi ih tako mi je jedan kratak pogled na njegovo lice dovoljan da prepoznam koji je. Naravno, nije izveštačen u jednoj od tih uloga. Obe tumači sasvim prirodno i opet u obe uspeva biti jedinstven.
Jasno je još u uvodu filma da ova dvojica nisu samo braća već i dve strane iste ličnosti. Fizička povezanost je očigledna ali mentalna i emocionalna su ono što tako fantastično krasi ovaj film. U uvodu već vidimo koliko se oni na neki način razlikuju. U najvećem broju priča te karakterne razlike dovode do sukoba. No lepota ovog filma je što su ova dva čoveka snažno vezana i to toliko da je njihova razdvojenost nezamisliva. Kronenberg prikazuje ovu simbiouzu upravo kroz situacije u kojima se ponašaju kao jedno biće. Prvo, tu je menjanje identiteta pred drugim ljudima bez da su ti drugi svesni promene. No, nije ovo tako naivno. Upravo ovim promenama identiteta nam se prikazuje da je jako teško izgubiti svoju individualnost. Kako? Tako što osobine koje nisu fizičke mnogo lakše odaju našu masku.
Još jedna stvar koja mi se jako svidela kao fanu horora, film koristi prigušene tonove, zatvorene prostore i kadrovi su uglavnom statični. To dovodi do osećaja zatvorenosti pa i klaustrofobije, a sve te scene deluju pomalo zlokobno. Kako su ova dva čoveka doktori, neretko ta bolnička sterilnost ume da oslika i emocionalnu hladnoću likova. No, kako njihova unutrašnja kontrola prelazi u haos i paranoju, i svet oko njih se menja odlično oslikavajući njihovo mentalno stanje. Pomenuh horor - nema ovaj film neke iznenadne šok momente. Upravo ovakvom atmosferom, Kronenberg na neki način grabi nas kao gledaoce i spreman nas za psihički raspad svojih likova.
Ono što mi je palo na pamet i gde ću odmah povući paralelu sa Kronenbergovim sjajnim The Fly, telo igra ključnu ulogu u psihičkoj degradaciji likova. Ne bih da otkrivam previše detalja ali imamo jednu malu mutaciju kod žene koja na neki način dovodi do opsesije jednog od likova što opet vodi do stvaranja bizarnog medicinskog pribora. To je nešto što jednostavno morate videti, ne mogu i ne želim da vam opisujem te detalje. I ti medicinski instrumenti na neki način postaju simbol narastajućeg ludila.
Iako različiti, ova dva čoveka funkcionišu odlično. Šta onda unosi haos u njihov odnos? Gle čuda, žena. Žena zapravo dovodi do istraživanja sopstvene individualnosti jednog od njih dvojice. Na osećanja prema ženi se nadovezuje problem zavisnosti i sva kontrola se gubi. Balans koji je postojao među njima je uništen. Ono što je nekada bila simbioza, sada postaje destruktivna zavisnost. I onda dolazimo do situacije da ni jedan blizanac ne može da funkcioniše kako treba bez ovog drugog a opet, i njihov zajednički život je jako upitan. Ovo savršeno radi i kada posmatramo kao unutrašnju borbu između dve strane jedne ličnosti. No Kronenbergov pristup ovome nam daje nove slojeve i genijalan je u svojoj ludosti.
I šta se onda dešava kada jedan od njih krene u ponor? Očekivano je da drugi želi da ga izvuče. Da li je razlog tome ljubav koju oseća+? Možemo to tako zvati, ali već sam pomenuo da njih dvojica ne mogu da funkcionišu kako treba jedan bez drugog. Da bi funkcionisali, mora da postoji balans, razumevanje, moraju da budu u istom stanju. Onda se postavlja pitanje svih pitanja - da li će jedan spasiti drugog ili će drugi povući prvog sa sobom na dno? Pomenuo sam droge ali ovde je najveća zavisnost od međusobne povezanosti ove dvojice ljudi. Njihova transformacija nije samo psihološka. Ona je i fizička.
Za razliku od većine Kronenbergovih filmova, ovde nema natrpirodnih elemenata. Horor ovog puta dolazi iz same psihe glavnih junaka. Gubitak indentiteta, zavisnost, strah od odvajanja pa i ludilo su u centru priče. Kraj filma je u svojoj genijalnosti najbolji odgovor na sva pitanja o individualnosti, o tome da li možemo da postojimo bez svoje druge strane ličnosti i šta se dešava kada te dve strane sukobimo. Kvalitet ovog filma nije samo u ovome. Kolosalni kvalitet leži u tome što je ova priča ispričana na tako originalan i genijalan način i dozvoljava majstoru kao što je Ajrons da blista u najvećem mogućem svetlu.
Zanimljivosti:
Ajrons je pratio kog blizanca glumi tako što je raspoređivao težinu. Kada je glumio Eliota, prebacivao je težinu na prednji deo stopala a kada je glubio Beverlija, prebacivao je težinu na pete. On je u početku imao dve sobe za presvlačenje za oba lika koje je glumio. DeNiro je odbio glavnu ulogu jer mu je bilo neprijatno da glumi ginekologa. William Hurt je inače bio prvi izbor za glavnu ulogu ali je odbio zbog svog rasporeda iako je žalio zbog toga. Originalni naslov filma je bio Gemini, pa je promenjen u Twins jer se studiu nije svideo. Tek posle toga je za naslov izabran Dead Ringers. Film je jako loše prošao u bioskopima i u Americi i u Kanadi.
Naj scena:
"Who is this?"
Genijalni kraj
Moja ocena: 8/10
