The Quest (1996)

 

Žanr: Akcija | Avantura | Drama | Triler
Režija: Jean-Claude Van Damme
Glumci: Jean-Claude Van Damme, Roger Moore, James Remar...

Priča:
Grupa ljudi ide na Tibet sa namerom da ukrade statuu Zlatnog Zmaja u toku turnira u borilačkim veštinama.

Moj osvrt:
Pošto su me prethodna tri filma poprilično izmrcvarila trebala mi je glupava zabava da me malo rastereti. Još kad je ta glupava zabava povezana sa ljubavlju iz mladosti, tu nema greške. Dobro sad, nije mi Quest ljubav iz mladosti ali skoro svaki od ranijih Van Damovih filmova si mogao da mi ubrizgaš u venu i ja bih izgubio pojam o vremenu i prostoru. Sećam se, kada sam prvi put pogledao Quest, pomislio sam da to nije taj kvalitet. Kasnije sam posumnjao da sam možda prerastao taj tip filmova. Sa Double Impact sam skapirao i da Van Damov film može da bude poprilično nikakav. No sada je Quest došao na red za reprizu pa da vidimo, da li je moje ne baš veliko zadovoljstvo njim bilo zbog kvaliteta ili odrastanja. 

 

Na scenariju za film su radili Van Dam i Frenk Duks. Za one koji ne znaju ko je potonji, on je čovek po kom je rađen jedan od najboljih Van Damovih filmova, Bloodsport ili na naški prevedeno kao Krvavi Sport. Van Dam i Duks su se ujedinili da nam donesu svoju fantastičnu priču i rezultat svega je (ne)vešto prepakovani Bloodsport. Uzeli su postojeću priču, naneli šminkicu i dodali neke sitnice ali u suštini nisu nam ponudili ništa drugačije. Na žalost, nije ovo ni blizu kvaliteta pomenutog filma. Na sreću, dovoljno je blentavo da da vreme uz njega može lako da se utroši. 

 

Film se zaleće onim "pričam ti priču" fazonom gde ostareli čova priča svoju neverovatnu avanturu. I to je odičan način da uvedeš gledaoca u priču ali problem je ovde što nekako taj avanturističko-misteriozni pristup jako štrči. Ako bi se neko pojavio i ispričao vam šta je proživeo a to bi bila ova priča iz Questa, to zvuči kao nešto neverovatno i suludo. Problem je sa realizacijom. Od prvog do poslednjeg momenta sve izgleda užasno neprirodno i izmešteno u vremenu. 

 

Sama avantura je takva da je glavni junak priče proputovao pola sveta. Sem povremenih pejzaža ništa drugo nam ne govori o tome. Svi ti detalji koji bi trebali da donesu avanturu (gusarski napad, "ropstvo", itd.) su neubedljivi, otaljani i film je namešten tako da je taj turnir jedina stvar koju čekamo. To je baš slabašno. Recimo setimo se trećeg Indijane Džonsa i puta do Svetog Grala. Pa tu postoji gomila memorabilnih scena, jurnjava i događaja dok ne dođemo do samog cilja. Svaki segment filma ima memorabilnu scenu ili dijalog. U Quest, to su samo scene koje treba da popune vreme dok ne dođemo do turnira. Tako da umesto da budemo oduševljeni tom pričom o neverovatnoj avanturi, sve vreme smo u fazonu "daj dođi do turnira da vidim šibanje".

 

Čak i glavni negativac nam se servira tek tako. U Bloodsportu to je poludeli šampion i opasni ratnik. Ovde je čova koji izgleda besno i ne voli kad nema sto u kafani. Animozitet prema njemu se kreira tako što polupa sto za kojim sede naši junaci a kasnije na isti način kao i u Bloodsportu. Lejm. Lik je totalno nebitan i ne predstavlja ništa posebno u većem delu filma. U Lionheartu gde ovaj isti glumac glumi glavnog protivnika Van Damovom liku u borbi, manje se pojavljuje na ekranu ali nekako imate utisak da se radi o velikom izazovu. Ovde se borbena sposobnost negativca gradi kroz jako kratke borbe i da nam film konstantno ne potencira na izrazu lica ovog čoveka, verovatno ga ne bi ni shvatali kao takvu nevolju. Da, on brzo porazi svoje protivnike ali pogledajte malo bolje - svako to radi. 

 

Borbe su jako kratke i iz svega ostanu memorabilni smešni momenti. Najgore od svega što su borci totalno klišeizirani. Recimo Španac igra flamenko i juri u koridi u isto vreme. Afrikanac je iz nekog plemena i igra plemenski ples. Brazilac izvodi kapueru. Švaba izgleda kao prosečni nacista. Japanac je sumo rvač itd. Fizionomija ovih ljudi naprosto vrišti od klišea. Iz bloodsport sam pamtio borce po stilu borbe dok ove pamtim više po gimiku. Slabo je to. 

 

Šta onda nosi ovaj film kada mogu da kažem da mi je bio fina razbibriga. Ok, tu je ljubav prema čuvenom Žan Klodu, jednom od heroja mog detinjstva. Postoje tu filmovi kojima se rado vraćam. Neki od njih su pojam za današnje akcije. Priča je mala, pitka i proleti. Na to dodajte legendarnu facu i (znam da ću sada izreći svetogrđe) mog omiljenog Bonda, Rodžera Mura. Prosto je neverovatno kako je slabo napisan ovaj lik, kako su rečenice koje izgovara mrljave a on uspeva da ih iznese svojom harizmom. Ali Mur je takav. Da glumi stenu svi bismo pomislili "wow, ova stena kamenita je baš faca". 

 

Mislim da je Quest izašao u doba kada su akcije ovog tipa već ispale iz mode. I to je nešto što mu ne ide u prilog. Došlo je do zasićenja i na scenu su stupili mnogo ozbiljniji i mračniji filmovi poput Se7en, 12 Monkeys, Heat, Usual Suspects, Casino, Fargo. Akcija se više nije svodila na borbu i priču, došlo je vreme totalog haosa pa smo gledali Desperada, Bad Boys, From Dusk Till Dawn, The Rock. Quest je ostao izgubljen u vremenu. No opet, ne može da vas nervira jer je nekako drag u svojoj naivnosti i nameri da nas vrati u neki drugačiji period.

Zanimljivosti:
Rodžer Mur je u svojoj autobiografiji pisao o Van Damu sa ne baš velikom naklonošću. Takođe je naveo da je snimanje ovog filma bilo haotično i da su zbog lošeg planiranja producenti ostali bez novca. Napisao je kako mu je ovo najmanje drag od svih filmova na kojim je radio. Džek MekGi je prdeo posle snimanja svake scene. Za razliku od svih ostalih, Van Damu se to nikako nije dopadalo. Ovo je Van Damov režiserski debi.

Naj scena:

I am Maxie Devine

Moja ocena: 5/10