Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde .

понедељак, 11. јануар 2021.

Crash (2004)

 

Kod nas nazvan: Fatalna Nesreća
Žanr: Krimi | Drama | Triler
Režija: Paul Haggis
Glumci: Don Cheadle, Sandra Bulloock, Thandie Newton...

Priča:
Životi nekolicine ljudi se prepliću u problemima rasne i nacionalne netolerancije.

Moj osvrt:
Kada sam prvi put gledao Crash, sećam se da sam bio prilično zadovoljan. No kako je vreme prolazilo, sve više sam bio ubeđen da sam na neki način precenio ovaj film. Činilo mi se da je to jedan od onih projektovanih oskarovaca koji se bavi rasnom neravnopravnošću. Posle reprize mogu da kažem da utisak da je ovo dobar film nije bio pogrešan ali postoji nekoliko stvari koje su neoprostivo loše, zbog kojih Hagisu kao scenaristi treba nalupati par šamara. Da je film lišen tih nekoliko gluposti, mogao je biti desetka k'o kuća. 

 


Film je počeo na takav način da sam zaista razmišljao da prekinem sa gledanjem i zakopam ga duboko u zaborav kako mi više ne bi palo na pamet da ga pogledam. Konstantne rasprave na rasnoj osnovi od kojih mi se dizala kosa na glavi. Mislim ok, nemam ništa protiv da se baviš time ali ovde je to teški overkill. Glavni razlog za to je očajan dijalog. Sve te diskusije su užasavajuće bolne za slušanje. Znate onaj osećaj kada slušate likove da pričaju nešto i vama je neprijatno. 

 


Kažem, nemam ništa protiv da se baviš rasizmom ali ovde imaš preeeeviše priča i svaka ima istu temu. Teško možeš dati kolosalan kvalitet u ovolikom broju priča. Pogledajmo vrhunske filmove u kojim imamo više priča: Amores Perros, Pulp Fiction, City of God, 21 Grams, Babel... Svi imaju tri ili četiri puta manje priča nego ovaj ovde. I onda kada se sve ovo raspline na sto strana i morate da čekate da se svaka priča zaleti sa problemom koji u osnovi ima rasu ili nacionalizam, to baš ume da nervira. 

 


Ne smatrajte da je sve to loše. Postoji toliko sjajnih scena ovde ali budu ubijene idiotskim dijalogom. Recimo likovi planski žele da osude belog policajca koji je ubio crnca. Za to im treba pomoć policajca koji je crnac ali taj policajac vidi da ovaj kome se smešta i nije baš kriv. I jasna vam je genijalnost ove scene u kojoj vlast želi da žrtvuje čoveka kako bi pokazala političku korektnost a na leđima ovog crnca je veliki teret. Ne moraš ništa više da mi kažeš, samo ću ti reći bravo majstore. I onda kada crnac bude uporan u svojim stavovima mi daš rečenicu "vi jebeni crnci". I sve postane petparačko. Ovo baš ume da nervira. Kada smo kod nerviranja, skoro svaka rečenica koju izgovara Ludacris je teško, nelogično đubre. 

 


I ovde ćemo se zaustaviti kada su loše stvari u pitanju. U osnovi, Crash je jako dobar film. Da je lišen ovih petparačkih pizdarija kojim se planski lovi oskar, ovo bi bilo sjajno. No hajde da pričamo sad o dobrim stvarima. Vidimo da je svaka rasprava i svaki problem takav da ljudi napadaju jedni druge na rasnoj ili nacionalnoj osnovi. E to je suština rasizma ili nacionalizma - ovakvim tumačenjem situacije se zapravo ne vidi pravi problem. Kada za svaki problem koji imate pronalazite pogrešni uzrok, nikada ga nećete rešiti. Slučaj koji to jednostavno i očigledno pokazuje je slučaj pokvarenih vrata. Da su se ljudi složili oko toga, vrata bi bila popravljena i čovekova radnja ne bi bila obijena. Ovako je došlo do svađe zbog mržnje na nacionalnoj osnovi, pravi problem nije rešen, radnja je obijena. Čovek koji je oštećen ne vidi ni tada tačno šta je problem tražeći krivca onako kako ga njegova mržnja vodi. Genijalno. Tako se servira rasizam - kroz pogrešno usmerenu mržnju zbog nemogućnosti realnog sagledavanja stvari i problema. 

 


Ovaj film je na nekin način predvideo sve ovo što se dešava danas. Video je da će rasizam pre postati oružje u rukama budala nego problem na koji treba ukazivati. Danas su pravi rasisti retko optuženi za rasizam već se optužbama samo želi doći do publiciteta. Ako pratite sport, tu vidite najveći besmisao ove priče. Ljudi koji igraju, druže se i svaki dan provode sa desetinom tamnoputih drugara izgovore nešto što se izvuče iz konteksta i odmah su razapeti kao rasisti. Sa druge strane pravi rasisti će neometano šetati gradom, propagirati svoje stavove, kandidovati se na parlamentarnim izborima... Sve je maskirano u rasizam i političku korektnost. To je postao pokrivač za mnoge odvratne radnje. Film uspešno potencira na tome. 

 


Ono što me užasava je način na koji su rasisti predstavljeni u većini filmova. Oni su obično tupadžije koje samo mrze i ništa drugo ne umeju, ne rade i ničemu ne služe. Da li je moguće da među rasistima bude neko ko može uraditi nešto dobro. Da li Lavkraftu možete da osporite da je bio veliki pisac? Nobelovac Vilijam Šokli je bio rasista. Većina filmova će rasistu predstaviti kao one izopštene tupane koji se druže sa još nekolicinom takvih i to su likovi koje društvo ne voli. To su bezopasne budale. Da su svi rasisti takvi, rasizam bi bio na marginama. Problem je negde drugde. 

 


Rasisti mogu biti obični ljudi poput svakog od nas. E to je problem. Ti ljudi su opšteprihvaćeni i mogu biti uticajni. No postoje ljudi koji sem te mržnje ne gaje ništa drugo niti imaju određene pretenzije. Ali hej, oni nisu tema filmova jer nisu klišeizirane budale koje treba da mrzimo. Vratimo se na American History X. Derek je užasan, jeziv i ono što radi je neoprostivo. Ali hej, mi želimo da razumemo odakle je došao taj bes. Derek nije budaletina koja sedi kući i blene u rialiti programe već neko ko ima stav i ume da govori. Mi želimo da ga upoznamo, da vidimo odakle je došao taj bes. Derek je inteligentan. I samim tim što je pametan, on uspeva da uvidi svoju grešku. Mi želimo da prigrlimo promenu sa njim, spremni smo da mu oprostimo jer on može da znači nešto više, on može da bude dokaz te velike zablude. O da, rasista i te kako može biti inteligentan, iako nam filmovi to retko govore. Inteligentni su opasniji ali i vredniji pažnje. 

 


Film poentira sa likom policajca Rajana u tumačenju Meta Dilona. Dilon ovde igra ulogu života i žao mi je što nije dobio oskara za najbolju sporednu ulogu. Verujem u njegov bes, verujem da mrzi, jasno mi je odakle ta mržnja dolazi ali uprkos toj mržnji, vidimo da je ovaj čovek borac i želimo da čujemo njegovu priču. Scena u kojoj spašava ženu prema kojoj se užasno ponašao je GENIJALNA i obara s nogu. Ona upravo pljuje na sve te klišeizirane poglede na rasiste. O da, rasista može i ovo. Možda nisu svi tupavci koji samo mrze, možda oni zaslužuju da se njihov glas čuje, da im se pomogne, možda samo malo fali da ta njihova mržnja bude poražena. Problem koji ovaj čovek ima se ne rešava teško i suštinski je problem zdravstvenog sistema. Ali u očaju koji ga obuzima on svoju mržnju kanališe na pogrešan način. Samo da je neko pružio ruku, da se potrudio da mu pomogne i reši mu problem - te mržnje ne bi bilo nigde. Film govori da ne posmatramo površno. Nije sve rasizam. Nekim ljudima treba pomoć, neke ljude treba usmeriti. 

 


Moram da pomenem i Majkla Penju. Volim ga i u ulozi komedijaša jer kako da ga ne voliš ali mislim da čovek treba da tumači ozbiljnije uloge. U precenjenom End of the Watch je bio odličan. Ovde je genijalan. Kada u moru klišeizirianih rasističkih izjava vidite njega, njegovu borbu i odnos sa ćerkicom, bićete razoružani. Ako uzmemo samo njegovu priču i priču čiji je glavni akter Rajan (Met Dilon) ovo je desetka kao kuća. Bukvalno nam ne treba ni jedna druga. Nisam morao da slušam tupava Ludakrisova laprdanja, nisam morao da gledam zahtev da se scena na snimanju serije ponovi jer crnac nije zvučao kao crnac. Te scene pripadaju onim glupavim šablonjarijama koje mi se gade. 

 


Koliko god rasizam bio centralna tema filma, nije to tako. To je samo akcentovano kako bi se lagano pokupio oskar. Da su malo zauzdali rasističke gluposti i više potencirali da je ovo film o mržnji, uzeo bi oskara svakako ali bi imao neuporedivo veću vrednost. No i ovako je odličan. Dao nam je stvari za koje mnogi filmovi nisu imali hrabrosti. Pokazao kako pogrešno kanalisana mržnja u kombinaciji sa neprepoznavanjem uzroka problema vode ka neminovnoj propasti. Pokazao kako se rasizam koristi i u koje svrhe. Pokazao da svaki čovek zaslužuje da se njegova priča čuje i da mnogi zaslužuju drugu šansu. I možda ono najlepše, pokazao nam je lepotu uviđanja tog čoveka kojem smo prerano presudili. Uprkos tim klišeiziranim boljkama, Crash je i te kako vredan pažnje.

Zanimljivosti:
Jedna od stvari koje je inspirisala režisera Pola Hagisa je i to što mu je ukraden automobil. Hagis je jedini scenarista koji je samostalno napisao dva scenarija koja su dobila oskare, Crash i Million Dollar Baby. Sa budžetom od samo 6 miliona dolara, Hagis je morao da koristi svoju kuću i automobil u potrebe snimanja. Iako su producenti tražili da se snima u Torontu zbog troškova, Hagis je želeo da se snima u L.A. Sandra Bulok je bila toliko rešena da glumi u ovom filmu da je sama platila avionsku kartu da dođe na snimanje. Pol Hagis je imao srčani udar tokom snimanja i kako nije želeo da neko drugi završi njegov film, snimanje je odloženo na dve nedelje.

Naj scena:


Heroj

Moja ocena: 8/10


17 коментара:

  1. Ako je nešto popularno kada su oskari u pitanju, tj i uopšte, to je da se pljuje ovaj film, Jeste ovo sve u svemu precenjen filmić ali uopšte nije loš. Ali zato svi naredni sa temom rasizma su kao neka remek dela. Pa ovaj film, ustvari čak i samo priča sa Met Dilonom mi je više ispričala nego Moonlight, Precious, 12 years a slave, Green Book i ostali što ih ima zajedno. Toliko ocrniše ovaj film kao da je nešto najgore što u svetu filma postoji. Mada mislim da glavni razlog za to nije baš zato što je osvojio za najbolji film nego zato što Brokeback Mountain nije osvojio, taj film se toliko veliča ali ja nikad nisam mogao da se povežem sa radnjom, bio mi je dosadan i ne delim fascinaciju kao većina. Možda bih trebao jednom ponovo da ga pogledam, ali svejedno mislim da mi ne bi mnogo popravio utisak. A veoma je zapostavljen te godine vrhunski The Constant Gardener, što se mene tiče ubedljivo najbolji film iz te godine, na vrhu uz Adam's Apples i Cache.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Slažem se sa svim što si rekao. Baš zbog tog oskar hajpa sam i bio oprezan kada je ovaj filmić u pitanju ali nema šanse da mu oduzmem ono što valja. Od tih koje si pobrojao, Green Book je barem feel good film. Kod ostalih retko šta može da se izvuče da je naročito vredno pažnje. Brokeback Mountain mi je takođe bio dosadan ali ću ga svakako reprizirati. Davno sam gledao pa ću da vidim kakva su mi sada osećanja povodom njega. Ali ako ćemo realno i on je bio projektovan za oskara iz istih razloga kao i oni pobrojani. I dalje mi je on sasvim obična ljubavna priča. Da si stavio muškarca i ženu u glavne uloge, možda film ne bi ni dobio naročitu pažnju. No opet, možda i grešim. Repriza će odgonetnuti

      Избриши
    2. Da, hteo sam da napišem odma za Green Book, fina je to prijateljska feel good, ali kada je u pitanju rasizam, on je tu da nervira tetkice i pravi plastični preokret glavnog lika(scena bacanja čaša u kantu na početku bukvalno najnepotrebnija scena u filmu, ali eto naš glavni baja dobija prosvetljenje na kraju). Opet je svakako bolji od ostalih nabrojanih, da ne nabrajam i neke kao što su Argo, Shape of Water...
      E i meni se tako činilo za Brokeback, uopšte nikakvu hemiju nisam osetio između likova, a da je bila u pitanju muško-ženska romansa svi bi zaboravili film nakon godinu dana, no opet ne mogu toliko da ga sudim jer je dosta vremena prošlo od gledanja, videćemo kako će biti novo gledanje, ako se nateram. Dok naprimer Blue is the Warmest Color i Call Me by Your Name su mi odlični filmovi sa tim istopolnim vezama, iako imaju svojih uočljivih mana sasvim su dobru filmovi. A Single Man još jedan od dobrih novijih filmova koji imaju gej lika.

      Избриши
    3. A Single Man mi se baš svideo + ima monolog koji smatram najdražim od svih koje sam čuo na filmu.
      Dodao bih Philadelphia i Dog Day Afternoon uz te dobre filmove gde su likovi gay. Sigurno ih ima još ali ne mogu sad da se setim.
      Eeee da, Tango i Keš :D to pršti od gej naboja između Stalonea i Rasela.

      Избриши
    4. Za mene najbolji gej film ikada je Vong-Kar-Vaijev "Happy Together". Tamo apsolutno sve pršti od strasti, a hemija između bogova glume kao što su Toni Leung i Lesli Čeung je neverovatna. Npr. uopšte nisam ljubitelj Selin Sijame i filma "Portrait of a Lady on Fire", sve mi je to delovalo bez strasti zbog loše glume glavnog lika koji tumači Noemi Merlan koja ne može da isprati sjajnu glumu Adel Enel. Inače, od Sijame jedino što cenim je "Tomboy", dok mi je "Girlhood" apsolutno kretenski film o idiotima za koje me apsolutno zabole.

      Избриши
    5. Čekajte bre ljudi pa ne može diskusija o gej filmovima da prođe bez jedinog actually gej lika na blogu-mene:)
      A Single Man- u konačnici dobar filmić ali ni blizu noveli Kristofera Išervuda koji je daleko bolje uradio karakterizaciju likova, sižejnu organizaciju posebno u deonicama "rasplet-kraj" i dijaloge koji prosto vrište koliko su dobro napisani.Išervud je genije, kvir ikona i jedan od velikih književnika 20. veka kojeg je Tom Ford ispoštovao ali nije to to. Knjiga "A Single Man" je masterpis dok za film to ne mogu da kažem.
      Apsolutno se sa svim slažem što je Blondie napisao sem sa mišljenjem da je "Happy Together" najbolji gej film. Ono jeste masterpis i kod takvih stvari preovladava subjektivazam naravno ali mi taj film nikako ne može prići stvarima poput "The Angelic Conversation"-remek delo pedera starog kova Dereka Džarmana i jebena definicija arthaus kinematografije;"Un Chant D' Amour"- velikog francuskog autora teatra apsurda Žana Ženea čiji je ovo jedini film i koji je ovim filmom indirektno "izašao iz ormana". Takođe, moram i napomenuti ekranizaciju "Maurice" koja nije dobra kao knjiga ali je ipak veliki film i James Wilby prosto jebe kevu(u ovom slučaju oca) koliko rastura i ostaje veliki žal što takav talenat nije imao veću karijeru.

      Избриши
    6. Auuu pa sad moram da nađem knjigu A Single Man. Ako mi se film dopao onda ću u knjizi sigurno da uživam.
      Hvala Blondie i Rosalind što ste se uključili u diskusiju sa dodatnim viđenjima i predlozima. Pomnno pratim i beležim :)

      Избриши
    7. Dzarman je genije, iako ovo nisam još gledao, odavno mi je već na listi, toliko se odvaljujem od vesterna, pa nikako da stignem da odgledam. Nisam odgledao Un Chant D'Amour, sad se više fokusiram na filmografiju Holisa Framptona. Inače, što se tiče gej filmografije, ne može se zaboraviti genijalni Fasbinder i njegov ludački poslednji film "Querelle".

      Избриши
    8. Happy Together mi je čini mi se jedini, ili ima još jedan, film od Vong Kar-Vaija koji mi je ostao da pogledam, a od ovog imam velika očekivanja. Treba pomenuti film Victim sa uvek sjajnim Dirk Bogardom, odlična drama, Bogard je još jednom igrao geja u Death in Venice, mnogo dobar glumac. The Crying Game čini mi se vredi pogledati, Nil Džordan po meni potcenjen režiser, Cabaret, jedan od boljih mjuzikla, Cruising, pogrešno shvaćen film, dovoljno je reći da je Fridkin režirao, Big Bang Love Juvenile moram da pogledam opet... Fazbinder i Almodovar imaju gomile takvih filmova ali nisam posebno fan ni jednog ni drugog, Fazbinder malo jače jer ima dve odlične mini serije, i još ponešto od filma, a Almodovar mi ne leži nikako, ima par izuzetaka kada ubaci muške likove u film, a kada mu gledam filmove punih žena to je baš onako ženskasto, i humor i sve, ne mogu pa to ti je, ko što je Ghoul reko jednom, ko da pravi filmove za tetkice.

      Избриши
    9. Dirk Bogard je legenda, čovek je toliko moćnih uloga ostvario, npr. "Accident" je prejak film, ali ona boleština od Lilijane Kavani "The Night Porter" to je toliko moćan film, rasturaju i Šarlot Rempling i on. Inače, Almodovar je za mene žešći smarač, jedino što volim je "Matador", više volim Bunjuela i Karlosa Sauru, oni su mnogo bolji režiseri. Što se tiče Fasbindera, to se ne slažem, on je meni mnogo drag, čovek je mnogo snimao, pa razumem zašto neko možda naiđe na neke filmove koji mu se ne sviđaju, a u toj količini filmova ima ogroman broj kvalitetnih naslova, posebno oni sa Hanom Šigulom, ona je fenomenalna glumica, mislim da sa njom čovek nikada nije pogrešio.

      Избриши
    10. Baš sam skoro uhvatio na tv-u ponovo Noćnog Portira, Bogard i Šarlot vrhunski duo, a Liliana Cavani baš kontroverzna rediteljka, sećam joj se isto i onog La Pelle gde se pojavljuje Lankaster, Bogard je odličan i u Providence od meni dragog Alena Renea. Bunjuel i Saura naravno mnogo bolji od Almodovara, od Saure moram da overim još filmova, već neko vreme planiram da mu posvetim dosta vremena al imam već još stvari u planu. Možda sam se pogrešno izjasnio za Fazbindera, meni je on zapravo jako gotivan, a i kako da nemam poštovanja prema čoveka koji je napravio toliko stvari za samo 37 godina života, a i to što kažeš, toliko radova za malo godina, mora uvek nešto da štrči. U planu mu trenutno imam Bitter Tears(već imam skinuto) i Querelle ali nikako da se nakanim da odgledam jer me je malo oladio sa nekim prethodnim filmovima. Najviše mu gotovim Berlin Alexanderplatz, po meni bez premca njegov najbolji rad.

      Избриши
    11. Od Kavanijeve bih dodao samo I Cannibali- genijalna igrica sa Sofoklovim Antigonom. Sećam ga se kao sjajnog i užasno potcenjenog filma. Od Italijana sam sramotno propustio da spomenih nenadjebivog Pazolinija a od Rusa nedavno pominjanog Sokurova čiji "Otac i Sin" pršti od homoerotike. A što se tiče Bogarda u obaveznu lektiru spada Pinterova trilogija - The Servant, Accident i The Go-Between. Outsideru to moraš imati u watch listi:)

      Избриши
    12. Kao što rekoh, pratim pomno i sve beležim :)

      Избриши
  2. Totalno te razumem što se tiče Almodovara Tajleru. Većina mojih heteroseksualnih prijatelja deli tvoje mišlje dok ipak moji queer prijatelji i ja gutamo Almodovara. Ne znam da li smo baš tetkice ali priznajem da moraš imati određenu gej crtu da bi Almodovara voleo. Jednostavno moraš da budeš u tom gej svetu i da imaš to iskustvo sa LGBT ljudima.Kod Almodovara je sve u tom latentnom agonu koji gej osobe lako primete jer su i same prošle kroz to. Fazbindera baš gotivim i " Berlin Alexanderplatz" mi je jedna od najdražih serija ikada. Btw Bogarte je i sam bio gej što bi trebalo biti očito svakome ko je pogledao Smrt u Veniciji koju je opet režirao veliki Viskonti koji je još u ono vreme imao otvorenu gej vezu. Takođe najveća moguća preporuka za istoimenu novelu Tomasa Mana(on je takođe bio biseksualac i bio je stvarno zapravo zaljubljen u aristokratskog Poljskog dečaka i čitav taj pozitivistički pristup proučavanju tog dela je jako zanimljiv).
    Cruising definitivno pogrešno shvaćen i svako ko je zapravo pogledao taj film zna da Fridkin nije ni H od Homofoba. Mojoj drugarici lezbejki je on jedan od omiljenih reditelja, toliko o njegovoj homofobiji. Čini mi se da najviše subverzivnih i ksenofobnih poruka izvlače beli, strejt liberali koji ne znaju šta da rade sa svojim životom.
    I još nešto, iako nema puno veze s filmom ali ima veze sa gej autorima, svakome ko voli dramu bih toplo preporučio komedije Noela Kauarda koji je, po mom skromnom sudu jedan od najvećih i najgenijalnijih komediografa svih vremena.
    Dosta gej preporuka za danas, optužeće me Anonimni Posetilac da provlačim neku svoju gej agendu:)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Smrt u Veneciji sam čitao dva puta tako da ide preporuka i od mene.

      Избриши
    2. I opera Bendžamina Britna je prosto genijalna. U nekim segmentima je bolje razumeo Mana od Viskontija, a kad smo već kod genijalnog Italijana od njega moraš pogledati Leoparda-najbolji kostimirani, istorijski film svih vremena, Roko i njegova braća sa odličnim Alenom Delonom, Sandra-sjajno moderno pripovedanje Elektre, The Damned-veliki film sa velikom glumačkom postavom među kojima su i gore pominjani Bogart i Remplingova a ja bih poseban naglasak ostavio na Ingrid Tulin koja je vanserijska.
      Volio bih da sve ove silne preporuke shvatiš drugarski, kao od prijetelja prijatelju, a ne kao od napaljenog čitaoca koji bi pošto-poto želio da autor objavi recenzije. Ovo govorim čisto da se diferenciram od smarača i ne bih želio da ih shvatiš kao nekakve prinude ali nadam se da smo se mi već odavno razumeli:)

      Избриши
    3. Naravno prijatelju. Svaki predlog shvatam kao dobronamerni savet da pogledam nešto dobro (ili eventualno da pljucnema na nešto aktuelno). Čak iako mi se film ne svidi uopšte, ne zameram nikada jer je namera sigurno dobra. U neuporedivo više slučajeva se desi da mi se film svidi.
      Jedino se postavlja pitanje da li mogu kvalitetom teksta i analize prikladno da odgovorim jer neki od vas imaju mnogo više znanja od mene kada su film i uopšte umetnost u pitanju :)
      Ali uvek dam sve od sebe pa će tako biti i sa ovim predlozima.

      Избриши