The Master (2012)

Master of Cubes

4+

Uvod by Outsider:
Braćo i sestre, narednog autora nemam potrebe da predstavljam. Na moju a verujem i vašu sreću, veoma je aktivan na blogu. Ovog puta, odlučio sam da ga iz sekcije komentara pomerim malo iznad. Naime, pre izvesnog vremena poslao mi je na Facebook-u svoje viđenje filma Master. Zamolio sam ga da samo malo uobliči tekst i ukoliko želi, rado ću ga objaviti na blogu. Uživajte u čitanju.

Osvrt by Master of Cubes:
Mnogo filmova (i ostalih umetničkih dela) se kroz istoriju bavilo temom kritike. Kritike vlasti, religije, politike, sistema, čoveka... Problem sa većinom je bio sto su cesto umele da odu na pogrešnu stranu i da postanu neoriginalne, pretenciozne, banalne ili besciljno preterane. Svakako, postoje i primeri gde je kritika odrađena odlično, na mnogo načina (Life Of Brian, Brazil (ismevanje), Taxi Driver, Stalker, A Space Odyssey (zadiranje u srž problema) i mnogi drugi). Film "The Master" sjajnog Pola Tomasa Andersona ne spada u jednu od tih grupa. Ovo i nije toliko kritika, koliko je kritika kritike i jedna predivna priča o čoveku i životu. 

Krenuću od lika Fredija kog tumači uvek fantastični Joakin Feniks. Fredi je prazan čovek. Takvih u filmovima ima mnogo, ali malo koji pokazuje da lik koji je prazan, nije uvek takav bio. Fredi je čovek koji je izgubio ljubav, porodicu i veru u sebe i druge, što izrađa dobar motiv za ostale događaje. Kada on upozna Doda, vođu religijskog kulta (genijalni Filip Simor Hofman), Fredi konačno "dobija svrhu" i pridružuje mu se u cilju pronalaska sebe. 

Ono što mi je odmah upalo u oči je to što Fredi ne razume pokret u koji se učlanio. Sluša savete, sluša govore i ulazi u duele sa ljudima koji argumentovano brane svoja uverenja. Ono što je mene fasciniralo je to što mu Dod nikada ne nalaže to pravljenje problema, nego ih Fredi svojevoljno izvodi. Tu sam sebi postavio pitanje: da li Fredi to radi zato što želi da impresionira Doda ili zato što misli da je Dodova reč tačnija od drugih?

Uskoro sam i dobio odgovor na to u sjajnoj napetoj sceni u zatvoru i nakon nje, gde, tokom svađe, Dob govori Frediju da je on jedina osoba koja ga voli, pa scena pomirenja u dvorištu, što su sjajni momenti na mnogo načina: uviđamo mnogo razloga zašto Fredi prati "The Mastera", i njegovu ideju, a i dobijamo odličnu emotivnu nepatetičnu podlogu za razvitak likova. O odgovoru na pitanje ću pisati i kasnije, a sada ću preći, na kratko, na Doda i njegov kult.

Ne znam kada sam na filmu video neki ovakav pokret. U mnogim filmovima, nama predstavljaju sektaše, zaluđenike, idiote i nerealne budale kojima se ni najgori slučaj ne bi pridružio. Dodov kult, simbolično nazvan "Razlog", zapravo nije ni malo naivan i glup. Dod ume da argumentuje svoja razmišljanja, koja su, možemo reći, sasvim zanimljiva i intrigantna. "Razlog" istražuje postojanje čoveka na psihološkoj bazi (moram pohvaliti scenaristu, dijalog je besprekoran) i to radi na način koji je moguće kontraargumentovati, ali i kontrakontraargumentovati.

Naravno, mora biti i malo preterivanja, ali i ona su sjajno osmišljena i zanimljiva. Dakle, PTA radi sjajan posao pokazujući kult koji bi i normalnoj osobi bio zanimljiva ideja, a kamo li Frediju. Međutim, to pokreće još tri pitanja (treće ću postaviti na pred kraj teksta): 1. Koliko ovakvi pokreti zapravo ciljaju na normalne ljude? 

Svi znamo da sekte gađaju samo najslabije i najnesigurnije persone u društvu. To navodi na drugo pitanje, na koje je već dat odgovor a to je da li Fredi razume kompleksnost ovog kulta. Moraću se vratiti na odnos Fredija i Doda. Fredi je čovek koji jeste imao nešto, ali je to izgubio. Da ponovim: ljubav, majku, posao... Šta se tu ne pominje? Otac. Fantastično su to povezali sa činjenicom da je jedna od osoba koja nije impresionirana (nimalo) Dodovim idejama bas njegov sin. Odličan momenat da se prikaze psihološka dubina Doda i da se, još malo, motiviše Fredijem postupak priključivanja kultu i praćenja očinske figure. To je sjajno prikazano par puta kroz film. 

E sada, dolazimo do ključnog momenta filma, po mom mišljenju, a to je vožnja motorom. U toj sceni vidimo Doda i Fredija kako voze motor. U jednom momentu, tokom Fredijeve vožnje, vidimo da motor beži iz okulara kamere. Fantastičan detalj i simbol koji nagoveštava još bolji kraj filma, koji postavlja pitanje: da li je Fredi našao slobodu, sebe i svoju sreću? 

Od svakog člana sekte (imao sam priliku da radim sa jednim) moguće je ćuti da im je to "promenilo život". Lako je reći da je to prividan momenat ljudima kojima je ispran mozak, ali zastanimo na momenat. Ako se čovek oseća zaista srećno, zar je bitno da li je prividno ili ne? Naravno, pre ovog pitanja moram dati najsubjektivniji odgovor na prethodno postavljeno pitanje sa kraja pasusa pre ovog: meni se činilo da Fredi jeste srećan. Nastaviću sa drugim pitanjem uz napomenu da ni slučajno ne glorifikujem kultove, sekte i slična udruženja, sto dovodi do onog 3. pitanja koje sam još malopre pomenuo. Da li je "Razlog" uopšte kult? Ako jeste, onda moram reci da je ovo jedan ne toliko negativan kult. Zašto? 

Sada ću ponovo pomenuti ta "preterivanja". Jedno koje mi je posebno zapalo za oko, i jedino koje Dod (makar meni) nije argumentovao na logičan način, je pitanje: da li ima života pre života i posle smrti? Ovo je tako široko pitanje da ja moram izabrati samo jedan način na koji ću odgovoriti na ovo: smatram da je to metafora na Fredijev život pre priključivanja "Razlogu" i posle njega. Ako ti multi- životi zaista postoje, ja verujem da oni nisu ni slični jedan drugom. Jedan je možda dobar, drugi je težak, i tako dalje. Iz tog svog mišljenja je lako zaključiti zašto sam doneo onu metaforu kao subjektivan sud situacije.

Pre nego sto zaključim ovo, da pomenem i tehničke stvari. Feniks i Hofman su pokidali svoje uloge, takvu fantastičnu hemiju dugo nisam video u nekom filmu. Dalje, PTA i njegov tim su, tehnički, ovo odradili za cistu peticu. Još u isto ovako dobrom "There Will Be Blood" sam video koliko se pažnje obraća na scenografiju i fotografiju a pogotovu na detalje, kao sto su voda (označava neki mir, put, lutanje glavnog lika), cigare (nostalgija), pesma koju likovi pevaju (takodje), cinjenica da je Fredi bio fotograf (tu sam primetio kontrast između čoveka koji fotografiše i ljudi koji se smeju i koji su srećni, sem jednog izuzetka) i tako dalje.

Na kraju, moj utisak je ovakav: mislim da je Fredi srećan koliko čovek kao on, može biti.