Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 20. јун 2013.

Dances with Wolves (1990)


Dances with Wolves (1990) on IMDb
Kod nas nazvan: Ples Sa Vukovima
Žanr: Avantura | Drama | Vestern
Režija: Kevin Costner
Glumci: Kevin Costner, Mary McDonnell, Graham Greene...

Priča:
Poručnik Džon Danbar, usamljen u udaljenoj tvrđavi tokom Američkog Građanskog Rata, sprijateljuje se sa Indijancima i vukom.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, evo nam vrhunskog filma kome je malo falilo da bude jedan od savršenih. Tačnije, nije mu ništa falilo, već je imao bespotrebni višak. Možda se neki od vas neće složiti, ali smatram da ono na šta se film sveo jednostavno nije smelo da bude deo njega. No kasnije o tome, ipak ovo ostvarenje zaslužuje mnogo reči hvale jer ima nešto što nema ni jedan jedini film. Napominjem da sam gledao direktorsku verziju od skoro 4 sata. 

Ono što vidimo na početku možda i nije toliko bitno za veći deo filma ali je bitno za finale o kom ću pisati posle. Džon Danbar nas na neki način provodi kroz trenutno stanje u vojsci. Tu vidimo surovi realizam u kom jednostavno niko ne može da pronađe sebe. Svaki normalan čovek sebe vidi van rata. U ratu njegove želje su mnogo skromnije ali i takve, one su prilično neostvarive i zbog toga dolazi do frustracija. Nekoliko jednostavnih scena upravo to pokazuje. Vidimo uticaj koji rat ima na psihu čoveka i vidimo ljude slomljene volje. Jednostavno, pametno, inteligentno i efikasno. 

Sada dolazimo do nečega zbog čega je ovo veliki film, nečega čime se nijedan film nije bavio. Kada posmatramo čovekov odnos prema opasnosti i neprijatelju jasno je kao dan da on uvek reaguje tako da što pre želi da se reši i jednog i drugog. Prvo, pitanje je koji su to razlozi zbog kojih čovek nekog smatra neprijateljem. Zašto npr. u ratu čovek kojeg gleda preko nišana treba da bude ubijen, koje su to razlike koje ih razdvajaju, koji je razlog što će pucati ili zariti nož u nekog. Ovde recimo vidimo čoveka koji je ratnik, koji je prošao mnogo bitaka. Tek kada se bude borio iz pravog razloga, on ne zna kako se zapravo oseća. Shvata da nije razumeo sve prethodne ratove, sve bitke, tačnije ne vidi u tim borbama pravi motiv niti razlog. Tek kada je branio dom i ljude on je shvatio svu besmisao prethodnog ratovanja. I tek onda on oseća polet i ponos. Uporedite sad ovog ratnika sa onim sa početka teksta. Čovekom koji ide da ratuje za tamo neke više ciljeve, da ratuje za nešto u šta potencijalno i ne veruje. Džon Danbar je došao u situaciju da vodi jedinu logičnu borbu, mnogi nisu došli u to stanje. Zbog toga je vidna razlika između njega i ostalih vojnika koje vidimo na početku filma. 

Da se vratim na ono glavno. Šta npr. da čovek ne odreaguje tako burno i impulsivno, da ne zapuca odmah, da ne krene odmah da beži? Hajde da za početak uzmemo opasnost. Ovde imamo vuka koji se pojavljuje u jednom delu filma. Danbar je lako mogao da ga ubije. Ali nije to učinio. Ako čovek ima pušku u ruci i gleda u vuka na nekih recimo 30tak metara, velike šanse su da će pucati kako bi bio siguran da ga taj vuk ne bi napao. E tu smo. Upravo tu leži glavni problem kojim se ovaj film savršeno bavi. Čoveka u životu u mnogim situacijama vodi strah. Strah za život, strah za sigurnost itd. i svi ti strahovi mogu pomoći čoveku da uspe, ali ga oni i užasno ograničavaju. Pogledajte sve velikane koji su doneli nešto novo, koji su otkrili nešto novo, koji su izmislili nešto epohalno, koji su odlučili da urade nešto što nije niko drugi. Mislite li da je to zato što su neustrašivi? Malo sutra. Oni su samo bili dovoljno hrabri da prebrode strah i vide iznad njega. Džon Danbar je odlučio da ne puca u vuka. Kao što on može da vidi vuka kao opasnost, tako i vuk može da gleda na njega. 

Hajde da se sada bavimo neprijateljstvom. Ono se opet hrani ili strahom ili mržnjom. Problem je u tome što većina ljudi koji mrze, ne znaju pravi razlog. Malo je zaista pravih razloga zbog kojih čovek može da mrzi nekoga. Svedoci smo da danas ljudi mrze nekog samo što je na drugoj strani. Koliko je to besmisleno i koliko ljudi tu ne razmišljaju, teško je i opisati. U svakom slučaju, takvi likovi budu samo deo mase, budu aktuelni zbog svojih gluposti ne shvatajući koliko su zapravo nebitni. Džon Danbar je odlučio da na neprijatelja počne gledati kao na čoveka. Došao je u period života kada traži pravog sebe, kada traži smisao u svemu što je postao. Umesto da ukloni protivnika, odlučio je videti čoveka u njemu a ne metu. To je ubedljivo najveći kvalitet ovog filma i na tome se film trebao bazirati celim svojim tokom. U ratu, Džon Danbar je odlučio upoznati čoveka. 

Uloga čoveka kao čoveka u ratu se najčešće svodi na to da je on oruđe u rukama ljudi koji se bore za vlastite ciljeve. Čovek nikada ne razmišlja o protivniku kao čoveku već kao opasnosti, neprijatelju koga treba ukloniti. Ples Sa Vukovima upravo pokazuje ovo drugo. Džon Danbar je jednostavno prihvatio i čoveka i vuka kao takvog a ne kao neprijatelje. Ono što je zanimljivo je to kako drugi gledaju na njega. On je ipak učinio nešto što niko nije, izdigao je čoveka iznad situacije. Niko drugi to ne shvata tako. Neki ga gledaju u jednom momentu kao hrabrog heroja, neki ga gledaju kao čudaka, neki opet ne shvataju šta on čini a on radi najljudskiju moguću stvar od svih. To valjda dovoljno govori o nama kao ljudima. 

Kada već razumeš opasnost, kada već vidiš čoveka u neprijatelju, šta je sledeće što preostaje - upoznavanje. Dok upoznaješ opasnost, uviđaš zašto ona slovi za jednu, šta je to što ti preti u njoj a šta je to što možeš da kontrolišeš i da okreneš u svoju korist. Ko zna, možda opasnost možeš da pretvoriš u svoju snagu. Ako u neprijatelju ipak vidiš čoveka, ostaje ti da ga upoznaš, ostaje ti da vidiš da li su razlozi za neprijateljstvo opravdani, da li je on taj koji ti je dao razlog da ga smatraš neprijateljem. Ako uvidiš da nije, onda možeš da učiš od njega ali i da ti budeš taj koji podučava. Tako se linija neprijateljstva istanjuje i puca, tako zajedno postajete bolji ljudi. 

Kada upoznaš nekog, onda se postavlja pitanje da li si spreman poštovati razlike. Ako vas razlike čine neprijateljem, onda se vraćamo na ono što sam pisao ranije, vraćamo se na to da ćeš mrzeti nekog samo zato što je na drugoj strani. Ako čoveka kojeg si upoznao prihvatiš takvog kakav jeste, sa svim razlikama i sličnostima, on isto tako može da ti bude i prijatelj kao bilo ko ko ti je sličniji. Stavovi ne čine čoveka velikim ili malim, već postupci kojima pokazuje ljubav, mržnju, odanost, strah itd. Ali kakva god osećanja gajio prema čoveku, bio on neprijatelj ili ne, ako si čovek dovoljno, gajićeš poštovanje. To se vidi npr. u savršenom Coriolanusu. Imamo dva velika neprijatelja ali pre svega dva čoveka koji poštuju veličinu ovog drugog. 

Sve ove sjajne stvari nam se prikažu u Plesu sa Vukovima. E onda je došlo isforsirano, blago patetično finale. Blatite me slobodno, ali meni je to finale bio teški višak. Film koji nas je učio životnim postupcima odjednom se pretvara u priču o jadnim Indijancima koji izumiru. Ok, znamo to. Savršeno se u filmu provlači ta tema o dolasku belaca koji će prekinuti ovakvo postojanje Indijanaca. Ako već vidimo kako su superiška ovi Indijanci, od same pomisli da će biti istrebljeni dobijamo grč u želucu. Ali eto zbog nekog tamo razloga moralo je da dođe do toga da bude duela sa vojskom. Ok, duel kao duel je odličan, ali taj deo filma žestoko pljuje na mnoge do tada građene stavove. 

Ako smo videli vojsku u početku kao grupu slomljenih ljudi kojima je svega preko glave, zašto nam se servira na kraju gomila teških karikatura i idiota. Cela vojska koju vidimo na kraju se sastoji od morona koji mogu da prođu samo u šablonskim sranjima od filmova. Da li je moguće da u celom odredu postoji jedan čovek koji dobro rezonuje a da su svi ostali moroni. Ovo im žestoko nije trebalo. Jednostavno, zadnjih četrdesetak minuta se toliko isforsirano bavi temom kako su savršeno čisti Indijanci postali pretnja karikaturama od belaca i šeta po ivici patetike da mi je oduševljenje filmom u jednom momentu prilično splasnulo. 

U svakom slučaju ovo je nešto što je obavezno za pogledati. Oduševljavaće vas neočekivanim prelepim stvarima, odličnim gegovima koji će vas nasmejati do suza, pokazati čovečnost koju niste videli skoro nigde, pokazati veliku životnu filozofiju, prikazati vrhunsku karakterizaciju, jedinstvene likove, odličnu glumu, prelepe predele, savršen odnos čoveka sa drugim ljudima, savršen odnos čoveka i životinje. Ako bih ga ocenjivao ovim zvezdicama, svakako bi dobio svih pet od mene.

Zanimljivosti:
Osim uvodne scene rata, sve ostale su zbog vremenskih uslova snimane hronološki. Vuka su zapravo igrale dve životinje pri čemu su jednoj morali ofarbati šape. Oba vuka su bila sve vreme na setu. Oko 25% dijaloga nije na engleskom. Oko milion stopa filmske trake je iskorišćeno za snimanje. Korišćeno je 9 kamera u sceni lova na bizone. Kevin Kostner je dok trči ispred vuka bacao meso kako vuk ne bi ugrizao njega jer se to prethodno desilo treneru te životinje. Glavnu ulogu je trebao da glumi Vigo Mortensen ali će se on ipak u ovoj ulozi naći u nastavku filma (The Holy Road) pošto je Kostner odbio da glumi u njemu. 

Dva pripitomljena bizona koja su korišćena, pozajmljena su od pevača Nila Janga. Zbog velikih troškova, Kostner je morao da uloži i svoj novac ali mu se to kasnije vratilo. Da bi izbegli nasilje prema životinjama, $250.000 je utrošeno na izradu mehaničkog bizona. Do dana današnjeg, vestern koji je najviše zaradio. Jeleni koje Kostner vadi iz reke su zaista mrtvi. Svi oni su ubijeni u saobraćajnim nesrećama i sakupljani su za potrebe filma. Kada Kostner širi ruke dok jaše na početku filma to je bila spontana reakcija. Studio je želeo da u isto vreme izbaci Ples sa Vukovima i Kad Jaganjci utihnu kako bi imao dva filma u konkurenciji za Oskara, ali zbog komplikacija Kad Jaganjci Utihnu je izbačen kasnije. Oba filma su dobila oskara.

Naj scena:

"Ples" sa vukom

Moja ocena: 8/10

4 коментара:

  1. nisam vise anoniman :D20. јун 2013. 21:37

    "Problem je u tome što većina ljudi koji mrze, ne znaju pravi razlog.Malo je zaista pravih razloga zbog kojih čovek može da mrzi nekoga. Svedoci smo da danas ljudi mrze nekog samo što je na drugoj strani. Koliko je to besmisleno i koliko ljudi tu ne razmišljaju, teško je i opisati."

    Strašno je koliko je ovo istinito.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. ja tebe mrzim zato sto vise nisi anoniman

      Избриши
    2. nisam vise anoniman :D22. јун 2013. 21:55

      E vidis, to vec ima smisla. :D

      Избриши
  2. Danas 23 godine kasnije mnogi kriticari ovaj film smatraju precjenjenim iako iza njega stoje Oscar, Golden Globe, BAFTA I Silver Bear!
    Dodao bih na ovu izvrsnu recenziju da je ovo prica i o tankoj i neistrazenoj granici ( slicno onoj na koju se John Dunbar uputio u prostranstvima Dakote ) izmedju civilizacije i okrutnog divljastva i bezumlja. Prica o bjelcima, Indijancima i vukovima i trazenju odgovora ko je sa koje strane ove granice.
    Na kojoj se strani mi danas nalazimo??? Mislim da Ameri jos uvjek nisu provalili na kojoj su strani?!?
    Za mene je ovo i dan danas kao i prije 23 godine APSOLUTNI TRIJUMF Costnera ( sa obe strane kamere ) i jedan od najorginalnijih filmova svog zanra!

    ОдговориИзбриши