RoboCop (1987)

 

Žanr: Akcija | Naučna Fantastika | Krimi | Triler
Režija: Paul Verhoeven
Glumci: Peter Weller, Nancy Allen, Dan O'Herlihy...

Priča:
U nasilnoj budućnosti Starog Detroita, ubijeni policajac Aleks Marfi biva vaskrsnut kao RoboCop – moćni kiborg i čuvar zakona. Dok neumoljivo sprovodi pravdu, počinje da mu se vraća sećanje na prošli život, pa kreće u osvetu protiv bande koja ga je ubila.

Moj osvrt:
Da li ovde gledamo naučnofantastični, akcioni spektakl? Takav tip filma je lagan, zabavan i napet zar ne? Dramska komponenta se svodi na minimum ili čak ni nije potrebna. No, zamislite se na momenat i kako vam zvuči meso koje je zamenjeno metalom? Krv koja je zamenjena uljem? Gde je onda ovde čovek? Čoveka nema - pretvoren je u zakon. 

 

Da li je ovo onda film o robotu? Ne baš. Da li je film o policajcu? Ni blizu. Robocop je film o silovanju identiteta. On je odličan pokazatelj sistematske dehumanizacije maskirane u napredak. Pravi zlikovac je kapitalizam koji te ne samo ubija već te "otkupi", "prekodira" i vrati te u svet da mu služiš. I u takvom svetu tvoja osećanja su zanemarena. Ti imaš značku, protokol i nasmejan si zato što ti je tako naređeno, ne zato što tako osećaš da treba.

 

Kada sam kao klinac gledao Robokapa, naravno da sam ga doživeo kao akcioni spektakl. Daj klincu robote i akciju i nahranio si mu dušu. No i tada je postojala neka doza nelagode u svemu ovome. Tada sam naravno bio nesposoban da to shvatim i objasnim. Danas, posle naslaganih godina, nešto umora i manjka optimizma, savršeno je jasno da je ovaj film distopija prerušena u jedan akcioni spektakl. Mislim da Verhoven ovo nije pravio kao naučnu fantastiku već kao proročanstvo. Pa hajde da vidimo i zašto.

 

Ako gledamo korporacije sve sija, sve šljašti i sve je najlepše na svetu celom. No pogledajmo grad? Grad je mrtav. Tu su samo korporativni lešinari da se nahrane onim što je ostalo. Ček, ček ali oni imaju viziju nekog napretka, zar ne? Hoće da rade u svrhu boljeg. Možda, ali meni ovo više liči na rebrendiranje, na trku ko će staviti svoj pečat na nešto. A to se radi i sa ljudima. Kada Aleks Marfi bude ubijen, on automatski postaje eksperiment. Njegova smrt bi trebalo da bude kraj. Na žalost, ona je samo proizvodna linija. Nije li to slučaj i danas? Kada neki umetnik premine, šta se dešava? Odjendom izlaze knjige, reprinti, reizdanja, priče, emisije... Svako bi da se ogrebe o nečiju smrt. Neko je to davno nazvao "rasprodajom bola". 

 

Marfi postaje Robokap. Obratite pažnju na reč "postaje". On više nije čovek, nije Marfi, on je vlasništvo. Programiran da služi (Bladerunner-u, ti li si). Njegovi zakoni ponašanja nisu ništa drugo nego digitalna verzija robovlasničkog morala. Slušaj! Ne preispituj! Sprovodi zakon iako je on truo, iako su oni koji su ga pisali zveri! 

 

No, Marfi, ili ono što je ostalo od njega počinje da se seća. I tu dolazimo do najvažnijeg momenta u filmu. Nije to spektakularna pucnjava, nisu sci fi efekti, nije neka suluda budućnost, nisu to intrige. To je samo jedan treptaj svesti, jedno sećanje koje se opire "programiranju". To nije uspon ili buđenje heroja. To je tih, bolni povratak identiteta. To je momenat užasne patnje. Marfiju bol dolazi kao dokaz da je živ.

 

Kada Marfi ode u svoj nekadašnji dom koji je prazan i lišen ikakvog života, on gleda hologramske ostatke prošlosti. U tom momentu ono malo čoveka što postoji u njemu pokušava da nađe smisao. I šta su ta sećanja zapravo? To je ono što je sistem mislio da je ubio, da je sahranio. Vidite li šta je takvom sistemu neprijatelj? Vi, koji mislite, volite, osećate. 

 

Dakle, Verhoven nije režirao akcioni film. On je režirao hroniku porobljavanja - i to hladnu, gvozdenu, kapitalističku porobljenost gde su heroji roboti a roboti ljudi. I obrnuto. Ovo nije zabava - ovo je upozorenje. 

 

Na kraju, kada Robokap na pitanje "kako se zoveš, sine" odgovori sa "Marfi", to nije srećan kraj. To je samo prvi dah nekog ko je bio mrtav. Ne znamo da li će preživeti. Ne znamo da li će se osloboditi ili će program preovladati. Znamo samo da je rekao svoje ime po prvi put. I to je momenat u kom je on čovek više nego bilo ko drugi u filmu. 

Zanimljivosti:
Piter Veler nije mogao da stane u automobil u kostimu Robokapa pa je u scenama kada vozi nosio samo gornji deo. Kostim je bio jako težak i dok nisu ugradili ventilaciju, Veler je gubio pola kilograma dnevno zbog gubitka tečnosti. Pošto su rukavice koje nosi Veler napravljene od gume, trebalo je 50 pokušaja da se snimi scena u kojoj hvata ključeve zato što su se odbijali od njegovih ruku. Snimanje te scene je oduzelo ceo jedan dan. Zbog problema sa budžetom, Verhoven je izbacio snimanje scene Marfijeve smrti. Verhoven i Botin koji je radio specijalne efekte su se raspravljali oko scene kada RoboKap skida kacigu. Botin je tražio da se to snima u mraku kako bi mane bile manje vidljive dok je Verhoven tražio da scena sadrži što više svetla. 

Naj scena:

- Nice shootin', son. What's your name?
- Murphy.

Moja ocena: 9/10