Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: David Lean
Glumci: Katharine Hepburn, Rossano Brazzi, Isa Miranda...
Priča:
Radnja prati američku učiteljicu koja dolazi sama na odmor u Veneciju, Italiju, kako bi ispunila svoj san i doživjela čari tog romantičnog grada. Tokom svog boravka, upoznaje lokalnog muškarca i započinje emotivno putovanje koje istražuje teme samoće, ljubavi i samospoznaje.
Moj osvrt:
Nekada su stvari previše kompleksne, previše zahtevne, previše nas opterete da bi mogli da ih shvatimo. Nekada opet u toj kompleksnosti vidimo lepotu, veličinu, izazov. No greška koju pravimo je da potcenjujemo jednostavnost. Postavljamo se iznad nje smatrajući da smo stvoreni samo za veće izazove, da moramo da konzumiramo kompleksne stvari kako bi dokazali svoju superiornost u svakom pogledu. Braćo i sestre, postoje stvari koje komplikovanjem upropastiš. Postoji lepota u jednostavnim momentima. Postoje jednostavni momenti koji donesu kompleksne emocije. Kada god možete, prigrlite tu jednostavnost. Ona je tu da vas rastereti, odmori i nagradi.
Putovanja me generalno premeste u melanholično raspoloženje i ta melanholija je živa sa svakim sećanjem na dane koje sam proveo na putu. Lako mi je da kroz ta sećanja šetam kroz sva ta mesta i lako mi je da čujem zvona stare crkve u jednoj kaldrmisanoj ulici u Berlinu, lako mi je da se setim vetra koji je nosio opalo lišće ispred hotela u Bugrdorfu, lako mi je da ponovo prošetam pored kanala sa prijateljicom koja već dugo živi u Utrehtu, lako mi je da se setim vlasnika bistroa u Valonsu koji me prvi put u životu vidi i u ranim jutarnjim satima me zove da popijem kafu sa njim... Ima li nešto kompleksno u tome? Nema. Jednostavne stvari koje udahneš duboko i zadržiš u sebi zauvek. I melanholija. Neprestana, nepobediva, neizlečiva melanholija.
Kada si sam na tom putu, imaš dovoljno vremena da misliš i osećaš. I bez obzira da li mesto u kom obitavaš bilo tmurno ili veselo, hladno ili sunčano, svaki od tih pejzaža, svaka od tih amtosfera u tvom momentu nosi tvoju emociju. Zima može da bude razigrana kao što leto ume biti teško. I obratno. No tvoja samoća tada vrlo lako pusti emocije da nadvladaju i vide se na tebi hteo ti to ili ne. Da li te ta mesta podsete na nešto ili nekog, da li ti pokažu šta nemaš, šta želiš, da li te ošamare sa izvesnošću onog što si propustio? I kako god to izgledalo, kako god se osećao, sve to bude spakovano u tebe kao melanholična životinjica koja može godinama da spava. No kad prođu njeni zadnji trzaji sna, tada više nisi u vlasti nad onim šta osećaš.
Neki pričaju o tome da svaki grad ili mesto imaju svoj karakter, pa su im neki gradovi pojam zabave, veselja, pa su neki hladni, daleki, pa negde treba biti leti, negde treba biti zimi itd. Tačno je, gradovi imaju svoj karakter ali taj karakter ne definiše to što oni jesu već to na kakve emocije te oni navedu. Grad ima karakter za svakog od nas. Kako mogu da se osećam prema Šapcu kada sam tamo ostavio najveće drugare i voleo kao nikada? Kako mogu da se postavim prema Novom Sadu kada je moje dete tu napravilo prvi korak. Kako da ne osetim Beograd kada sam ga pregazio protestvujući protiv zla? Da li razumete sada stihove jednog velikog pesnika koji je rekao "Zagreb i ja se volimo tajno".
Koliko god fascinantno bilo da posetiš što više mesta, koliko god bitno bilo da vidiš ključne stvari, isto toliko je bitno da osetiš svaku od njih. Ako protrčiš kroz to i zabodeš zastavicu to je statistčki uspeh, svakako vredan poštovanja. Ali ako zastaneš, pogledaš, oslušneš, doživiš, tada i tišina odjekuje, tada i mračna slika ume da oduševi, tada i svetlost ume da uplaši. No kako god bilo, ključno je da osećaš jer to znači da si živ i da imaš za šta da živiš. Nema žurbe, nema trke, nema takmičenja, nije bitno da se "čekiraš", "prijaviš", nije bitno da svi to vide. Bitno je da osetiš.
I zašto volim jednostavnost. Emocija kao takva jeste kompleksna ako želiš da je objasniš. Ali zajebimo objašnjenje. Iskrena emocija koju pokažeš je jednostavna i prelepa. Da, teško je opustiti se, ne odmeriti, ne odvagati, ne moralisati, ne razmišljati. Ljudi smo, tako prilazimo većini stvari. Ono što želim da kažem, neko je rekao rekao davno mnogo bolje nego što to ja mogu. Ne želim da prevedem, prenosim vam tekst u originalu: "A few times in my life I've had moments of absolute clarity, when for a few brief seconds the silence drowns out the noise and I can feel rather than think, and things seem so sharp. And the world seems so fresh as though it had all just come into existence. I can never make these moments last. I cling to them, but like everything, they fade. I have lived my life on these moments. They pull me back to the present, and I realize that everything is exactly the way it was meant to be."
Braćo i sestre, to je to što se tiče filma. Kada nestanem na ovoliko dugo obično vam dugujem izvinjenje i objašnjenje. Ima tu više stvari. Emotivno sam iscrpljen jer ova napredna gamad me čini besnim iz dana u dan. Zlo koje je uzjahalo vlast i mrzi sopstvenu decu je nešto što ne sme da nam se ponovi nikada. I u svom tom besu rađa se nova nada ali emocije su takve da nemam fokus na pisanje i udubljivanje u film. Ovaj sam gledao davno. No kao što su nam ovi klinci doneli nadu koju smo davno izgubili, rodilo se još nešto prelepo što mi donosi fizički umor ali me zajedno sa svojom sekom i te kako drži živim.
Povremeno nestanemo, pa se opet vratimo ali nećemo mi nigde. Čitamo se.
Zanimljivosti:
Kad je snimana scena u kojoj Ketrin Hepbern upada u kanal, doživela je infekciju oka koja joj je ostala do kraja života. Isa Miranda je odradla zatezanje lica pre početka filma. Odabrana je za ulogu pre te intervencije tako da je režiser bio jako nezadovoljan jer je ona izgledala mnogo mlađa nego što je potrebno za ulogu. No bilo je kasno za izmenu i ostala je u ulozi. Posle ovog filma, broj turista koji je dolazio u Veneciju se udvostručio. Poslednji Leanov film sa malim budžetom. Posle njega sve filmove koje je snimao su bili mnogo skuplji. Ovo mu je ipak bio omiljen od njegovih filmova.
Naj scene:
Momenti melanholije
Moja ocena: 7/10
