Žanr: Komedija | Muzički
Režija: Rob Reiner
Glumci: Rob Reiner, Michael McKean, Christopher Guest...
Priča:
Filmski režiser Marti DiBergi prati Spinal Tap, jedan od engleskih najglasnijih bendova, na jednu sudbonosnu turneju.
Moj osvrt:
This is Spinal Tap je odlična satira koja nam pokazuje ispraznost i apsurde u muzičkoj industriji. Film je zapravo lažni dokumentarac i taj pristup je izvukao najbolje iz ove priče. Doprineo je samoj realnosti onog što gledamo i uprkos suludim momentima, doživljavamo ih znatno ozbiljnije. Iako se film uslovno rečeno sprda sa samom muzičkom industrijom, na taj način nam dostavlja sve što je pogrešno u nečemu što bi mnogi nazvali glamurom.
Jedan od ključnih elemenata filma je odnos između muzičara koje pratimo i muzičke industrije. Sa jedne strane oni sebe doživljavaju preozbiljno i upravo ta nesvesnost gde stoje u samoj industriji nam dostavlja mnoge momente humora. Ono što oni nemaju je razumevanje i poznavanje onog što muzička industrija predstavlja. To ih sprečava da se ostvare i vodi ih iz neuspeha u neuspeh. I to me dovodi do nečega što meni i nije tako zabavno. Ovi ljudi su nesnađeni u celoj priči. Momenti koji bi mi trebali biti smešni zapravo to nisu. Umeju biti mučni i kako se vezujem za likove više mi ih je žao nego što bih im se smejao. Možda je to dodatni kvalitet. Možda je to ono što moj prijatelj voli reći, "u svakoj šali ima i malo šale".
Na neki način ne gledamo bend koji uspeva u muzičkoj industriji već se zapravo bori protiv nje. Članovi benda su totalno dezorijentisani i nesnađeni. Njihovo nerazumevanje svega kulminira u filozofiji koju oni gaje. Mi je vidimo kao besmislenu jer razumemo koliko je njihovo shvatanje umetnosti i muzike površno. Njihovo nerazumevanje umetnosti i načina kako stvari funkcionišu se najbolje vidi u tom njihovom površnom shvatanju. I onda to nerazumevanje oni maskiraju nastupima koji bi trebali zvučati kao nešto što običan smrtnik mora da analizira. No jasno je da se vidi da "umetnik nije želeo ništa kazati" već da umetnik suštniski ne razume ono što stvara tj. treba da stvori. Na kraju, gledamo kako sama industrija maltretira momke koji je ne razumeju. Rekoh već, povremeno je smešno ali neretko je i mučno. -
No zašto je ono što ovaj bend proizvodi tako nebitno, neupadljivo, bezvezno? Odgovor je jednostavan. Oni robuju komercijalnim interesima. Kroz svoju muziku i tekstove oni pokušavaju da ostave utisak opasnih likova koji su seks mašine. Što bi rekao Kiss "You pulled the trigger on my love gun". Kako god to zvučalo, kakav god utisak oni žele da ostave, sve je to isprazno. Film se vrati u prošlost kada je bend svirao nešto drugo. I to drugo deluje mnogo normalnije jer su to pevali iz želje da kažu nešto. Ovo sada pevaju iz potrebe da pokažu da razumeju šta Rok kao žanr treba da bude. I što više pokušavaju da ubace novine, da pređu na druge teme, dosežu sve veće nivoe besmisla.
Iako film prikazuje razvoj likova i promene u bendu na posprdan način, ukoliko iole pratite istoriju nekih čuvenih rok bendova, prepoznaćete sve te momente. Rasprave, smrti, kreativne krize, napuštanje bendova, promene... Prepoznaćete toliko priča koje već znate pa čak i priče koje su prilično crne, članovi benda prodaju na posprdan način ali sama činjenica da znamo da se to desilo nekom čini ovaj aspekt filma značajnijim. Kao što rekoh, u svakoj šali ima i malo šale.
Humor počiva na ironiji i preuveličavanju. Kroz niz komičnih situacija i preuveličanih stereotipa, film vešto koristi ironiju kako bi osvetlio apsurdnosti koje često prate rok kulturu. Pomenuh već izmeštenu percepciju koju bend ima. Ponašaju se kao da su na vrhuncu karijere ali je nama svesno da su oni u opasnom kanalu. Što se tiče preuveličavanja, film je prepun scena u kojima likovi daju previše značaja trivijalnim stvarima koje zaista nemaju nikakav uticaj na muziku i njihovu karijeru. Tu imamo scenu sa pojačalom koje ide do broja 11. Potom i preterivanje sa sceniskim nastupom kada bend izlazi iz nekih čaura pri čemu jedna neće da se otvori. Taj momenat ne znači ništa za samu muziku i nastup ali doveo je do salvi smeha a proizveo je problem.
Film nam pokazuje kako muzička industrija obiluje klišeima. Tu su naravno bombastični koncerti, pretenciozni spotovi, dramatični nastupi. Potom objavljivanje albuma "Smell the glove" je direktna parodija stvarnim albumima sa pretencioznim naslovima i/ili temama. Dokumentarni pristup značajno podiže kvalitet ovde jer održava iluziju stvarnosti. Intervjui deluju stvarno, preozbiljno a zapravo su apsurdni. Analiza situacija i poruke koje žele da pošalju su tu jer članovi benda znaju da takve stvari moraju da postoje a ne zato što zaista imaju nešto da kažu. Klišei ovde dominiraju nad nečim što bi trebala biti umetnost. Za mene najdraža scena je ona u kojoj čovek svira sjajnu melodiju na klaviru ali kako bi zadovoljio ono što sam misli da su kriterijumi, melodiji koja je po njemu inspirisana Mocartom i Bahom daje ime "Poliži mi ljubavmnu pumpu".
Najveći problem koji sam imao sa filmom je što su likovi previše zatrpani u klišee i previše su nesvesni sveta koji ih okruje. To je prikazano u tolikoj meri da ovi likovi ispadaju glupi i nebitni. Znate već da ne volim kada mi se dobra, pametna ili bitna priča prodaje sa likovima koji su idioti. No, na sreću, film je blagovremeno uspeo da mi probudi empatiju. Iako teško, uspeo sam, doduše kasno, da se povežem sa likovima i onda sam želeo njihov uspeh i pokušavao da na neki način navijam za njih. Ipak su oni žrtva klišea i komercijalizacije nečeg što bi bila umetnost, pa makar bili i glupi kako su i povremeno predstavljeni.
This Is Spinal Tap je svakako film vredan pažnje. On nudi duboku i složenu analizu muzičke industrije kroz briljantno korišćenje satire i humora. Iako se film može činiti kao jednostavna komedija, njegova vrednost leži u sposobnosti da jasno prikaže apsurdnosti u svetu rok muzike, često koristeći ironiju da stvori bogat prikaz umetničkog uspeha i neuspeha. Film nudi oštar komentar o prolaznosti slave i komercijalizaciji umetnosti, čineći ga mnogo više od obične komedije. This Is Spinal Tap je dobar ne samo zbog svoje zabavne prirode, već i zbog svoje sposobnosti da ispriča priču o različitim aspektima muzičkog sveta, što ga čini relevantnim i dan danas.
Naj scena:
Lick my love pump
Moja ocena: 8/10
