Breach (2007)

Kod nas nazvan: Pukotina
Žanr: Biografski | Istorijski | Drama | Kriminalistički | Triler

Režija: Billy Ray

Glumci: Chris Cooper, Ryan Phillippe, Laura Linney...

Priča:
Zasnovano na istinitoj priči o mladom FBI agentu koji ima zadatak da diskredituje Roberta Hansena, čoveka koji je prodavao tajne Sovjetskom Savezu.

Moj osvrt:
Kada sam pre nekih pola godine naleteo na ovaj film na IMDB, dvoumio sam se da li ga ubaciti u listu. Umesto da se vodim svojim neprejebivim principom "ako se dvoumiš, batali, očigledno nije vredno tvoje pažnje. Ako valja, predložiće ti neko drugi" ja smestih ovaj film u listu. I sada kada je dobrom starom metodom zvanom ofrlje došao na meni, da li moj neprejebivi princip i dalje pije vodu ili ću ga se odreći - saznaćete u daljem tekstu.

Film počinje sa porukom da je ovo istinit događaj i saznajemo da je uhvaćen najveći špijun u američkoj istoriji. Logično pomislim da ovo ne može da omane. Ako je De Niro mogao da napravi remek-delo od The Good Shepherd-a, Spilberg veoma dobar Munich bez nekih kolosalno velikih špijuna, ovo je moralo da uspe. Ovde gledamo poslednja dva meseca pre hvatanja tog čoveka. Zadužen da raskrinka najboljeg špijuna kojeg je Amerika imala je momak u naletu. Zašto se odlučiti za žutokljunca umesto za majstora - to ima i prednosti i mane. Recimo mane su što je žutokljunac i što ovaj iskusni može da ga prokljuvi samo tako. Ustvari, da je zaista toliko dobar i prokljuvio bi ga očas posla. Prednost je ta da ovaj iskusan može da ne posumnja u ovog klinju zato što je žutokljunac. Zašto bi neko stavio žutokljunca da proverava ovakvog velikana. Sa te strane ovo pije vodu i nemam nikakve zamerke. 

Kada vam kažu da je film o najopasnijem špijunu svih vremena, onda tu činjenicu konstantno držite u glavi. Prva stvar je što moraš da imaš glumca koji može da iznese veliki intelekt, veliku sposobnost, da izbaci i najmanju trunku teatralnosti. Ne kažem da Kris Kuper nije dobar glumac, ali jednostavno nije legao za ovu ulogu. Verovatno ima udela i to što je uloga očajno napisana, ali previše je teatralan, previše pun sebe u momentima kada treba da pokaže svoju sposobnost. Ni Rajan Filip mi nije legao ovde ali tek za njega mogu da kažem da je produkt lošeg pisanja likova koji ne vide dalje od šablona. 

Elem, kako imamo strava špijuna, moramo da imamo utisak o njegovim sposobnostima. E tu su se scenaristi pogubili. Umesto da vremenom stičemo utiske o tome koliko je ovaj stručan, non stop se trubi o tome kako je zajeban, non stop se stvara neka veštačka atmosfera pretnje kako će on saznati nešto, a ovakav prinicip ništa ne valja. Sposobnosti koje pokazuju mogu da budu cool detetu od 10 godina. Špijun se ne kurči kako može da razluči laž od istine, on koristi to kao svoje oružje. Dobar deo filma ovaj čovek pokazuje mladiću kako je mega zajeban, a to bude samo na rečima i nebitnim detaljima. 

Potom se prelazi na to da ovaj čovek ipak treba da prenese neko znanje na ovog žutokljunca. On to čini time što govori kakav je zapravo FBI sistem koji on treba da unaredi. FBI onda izgleda kao dinosauruska organizacija koja ne bi mogla da skonta gde je Ajfelov Toranj kada bi ga neko ukrao. Ne možeš me ubediti da je neko sposoban time što ističeš nesposobnost drugih. Pokaži mi da je ovaj sposobniji od sposobnih. Ali dobro, od petnaest minuta pisanog scenaria nismo ni mogli dobiti nešto bolje. 

Naravno, u svim filmovima  gde neko špijunira nekog negativca, obavezno dolazi do emotivnog povezivanja. Doni Brasko je recimo jedan dobar film na tu temu. Ovde su oba lika takvi kao da si ih nasumično pokupio sa ulice. Potpuno bezvezne priče, bezvezna kurčenja sve to vodi ka nekom nezanimljivom povezivanju. Niti sam ja video razloge zbog kojih bi se ovom mladiću dopao ovaj "prevejani špijun" niti sam video razloge zbog kojih bi ovaj prevejani špijun išta verovao ovom žutokljuncu. U Doni Brasko vidimo impakt veze između likova koje tumače Dep i Paćino. Ovde to izgleda kao da ste povezali mrava i magarca. Niti mogu da se sporazumeju niti imaju išta zajedničko. Ni stručna ni životna učenja o kojim se ovde laprda nisu vredna pažnje. Umesto da se smisli dobra priča uz koju će ovo povezivanje izgledati prirodno, sve je isforsirano i nezanimljivo. 

Ono što mi je najviše išlo na nerve je religiozni aspekt. Većina ljudi sa kojim se družim, većina ljudi u mojoj porodici su jako religiozni ljudi. Niti meni smetaju njihovi stavovi niti njima moji, iz prostog razloga što niko od nas nije budala niti fanatik. Mogu da skontam ljude koji su veoma posvećeni religiji, mogu i da skontam mada neću da razumem religioznog fanatika ali ako mi kažeš da je neko najbolji špijun a ovoliko je fanatičan da mu je to očigledna slabost, to neću da prihvatim. Potom ovo momče neće da se kune u Boga takođe. Matori, hoćeš da budeš špijun, moraš da lažeš, moraš da budeš ono što nisi i to je to. Mislim ne moraš, ali onda si trulež i nisi ni za jedan posao. Religija se tako potencira na neprirodan način da mi je to kolosalno išlo na nerve. Jedna devojka nije u tom religioznom fazonu i sada je njoj užasna tenzija što je otišla u crkvu. Možeš misliti, baš dramatično i vredno mesta u ovakvom filmu. Umesto da religiju predstave kao snagu i vodilju ovih ljudi, predstavili su je kao kamen spoticanja. Lagano možeš da mu priđeš i kažeš "zakuni se u Boga da nisi uradio to i to" i ćao zdravo, problem rešen.

Dobar deo filma se troši na povezivanje i upoznavanje i kada saznamo konačno šta je slučaj, budemo iznenađeni, nije tu ništa sporno, ali ta iznenađenost je zato što sve to dolazi ni iz čega. Čovek o kom pričaju, taj najveći špijun ikada nije onaj koga gledamo. Takođe, ovom mladom balvanu kada se iznose činjenice vezane za ovog lika, on je samo malo iznenađen. Tek uviđa svo zlo čoveka kojeg prati kada čita šta je on pričao za Ameriku. Toooo majstore, to je taj patriotizam. Može on pobiti milion ljudi, ali ako ti kaže da je Amerika "retardirano dete", e onda te je dirnuo u žicu. Takođe, ako imamo špijunsku borbu, očekujem više dobrih scena. Ovde se kreira ona napeta kretenija. Kao u poslednjem sekundu ćeš da sakriješ nešto, da izađeš odnekle, da nešto prebaciš negde. Ma daj. Istinit događaj my ass, sa ovoliko gluposti i šablončina. 

Ali kakav bi to bio film kada glavni lik koji ne može da se poveri svojoj dragoj ne bi imao problema sa njom. Naravno sva ta emotivna sažvakana sranja moraćete odgledati i ovde. Sve ste to videli, ali dobro, ovog puta ćete videti to "po istinitom događaju". Pa onda unutrašnja borba žutokljunca, šta je pravedno, šta profesionalno, šta moralno, može li on uspeti, da li je dovoljno dobar, i to ćete videti i biće vam muka od toga. 

Na kraju, pomenuću ono što nisam do sada i ono što je većina vas već sigurno shvatila - ovo je besramna kopija Doni Braska na koju se ne vredi ni osvrnuti. Za razliku od De Nira koji je napravio svog Dobrog Pastira pošutjući gledaoca, ovi su nas smatrali za kompletne idiote. Ako je ovo najopasniji špijun u Američkoj istoriji, kako do sada Amerika nije propala, ako ovo nije vređanje inteligencije onda su Sanja Marinković, Vesna Dedić i kompanija voditeljki književnice, ako je ovo istiniti događaj, onda je ovaj monitor u koji gledam zapravo Soundwaveov Ravage koji prenosi Megatronu tajne koje znam.

Zanimljivosti:
U filmu se vide posteri špijuna koji su uhvaćeni ispod kojih piše i zbog čega su uhvaćeni. Ti posteri zaista postoje u zgradi vlade. Pravi Hansen je zaista bio fasciniran glumicom Ketrin Zita-Džons. U filmu Hansen šalje sex snimak prijatelju a u stvarnosti on je koristio FBI opremu koja ga je snimala dok je imao sex sa svojom ženom dok je njegov prijatelj u drugo sobi posmatrao sve.

Naj scena:

"Can you imagine, sitting in a room with a bunch of your colleagues, everybody trying to guess the identity of a mole and all the while, it's you they're after, you they're looking for? That must be very satisfying, wouldn't you think? "

Moja ocena: 3/10