The Majestic (2001)

Kod nas nazvan: Mažestik
Žanr: Drama
Režija: Frank Darabont
Glumci: Jim Carrey, Martin Landau, Bob Balaban...

Priča:
Holivudski scenarista koji je tražen zbog navodne špijunaže gubi pamćenje i igrom slučaja završava u gradiću u kom ga zamene za davno nestalog momka.

Moj osvrt:
Darabont je kreator tri remek dela, The Shawshank Redemption, Green Mile i The Mist. Iskreno, nisam ništa drugo pogledao što je pravljeno pod njegovom režiserskom palicom. Sumnjao sam da će Majestic prići blizu onim majstorijama ali verovao sam da Darabont ne može da promaši. 

Generalno, sama ideja nije loša i predstavlja dobru osnovu za simpatičan filmić. Čovek doživi nesreću, gubi pamćenje, završava u nekom tamo gradiću gde ljudi pomisle da je on momak koji je nestao u akciji u ratu. Problem je što je ovo užasavajuće naivno. Prelako ljudi poveruju u tako nešto. Ceo prokleti grad veruje u to. Ok, svi oni žele da je to istina ali do vraga, radi se o nestaloj osobi i niko ne proverava da li je neko zapravo nestao već eto, prihvataju da je ovaj čovek davno nestali lik. Ogroman problem sam imao i sa pričom o tom liku koji je nestao. Ratni heroj koji je spasao gomilu ljudi, dečko najlepše devojke u gradu, dobročinitelj, najtalentovaniji muzičar, najbolji sportista, mecena itd. Garant je i AIDS lečio, samo su zaboravili da spomenu. Iako takav user, priča o ovom nadčoveku daje dobru osnovu da mi možemo gledati dobru komediju. Mogao je ovaj lik koji se našao u koži onog nadčoveka upasti u brdo problema zato što nema sposobnosti onog nestalog supermena. Ali jok, on se sasvim fino uklapa u celu priču i sve to ide bajno i sjajno. Previše bajkovito za moj ukus. Ovo su trebali da ti Bartonu da napravi neku sprdnju. 

Problem je što je i glavni lik potpuno nezanimljiv. On je kao neki scenarista koga je neko optužio da je ruski špijun. Ta priča pije vodu al juče. Totalno nezanimljivo i nejasno zašto je kreirano. Tačnije nije jasno do finala i predfinala filma ali o tome posle. Elem, kako je priča o ovom čovi smejurija, prilično je jasno šta se gubi i dobija pronalaženjem pravog identiteta. Jasno je kao dan da će tu biti SAMO izneverenih očekivanja i onog "majstore, iako si učinio mnogo dobrih stvari, ti si izneverio očekivanja, povredio si nas..." Naravno, tu je jedna čedna deva jer neko bi morao da bude teško povređen, neko bi ovaj film trebao da pretvori u jednu šablončinu od romantične komedije sa neizbežnim toplo-hladno-toplo sistemom. Ništa tu ni zanimljivo ni novo nisam video. Jadna i smešna couldn't care less romantična pričica između nezanimljivog momka koji nije onaj koji izgleda da jeste i lepuškaste devojke koja jeste ona koja izgleda da jeste.

Naravno, on se odlično uklapa u ovo društvance, donosi im sreću, pokreće nove dobre stvari. Opet, ceo taj grad deluje plastično. Recimo ako ste gledali Edvarda Makazorukog, tamo su svi sem jedne porodice bili debili (mada ni ta porodica nije naročito spašena). Ovde su svi u nekom uduvanom, zaljubljenom stanju i sve će im biti fino, bajno i sjajno. Lošim stvarima je samo mesto u pričama iz prošlosti. Ok, film pokazuje lepo jednu stvar, a to je nešto na šta mi je Djuka skrenula pažnju kada je pisala o Franklyn-u. Koliki god da si promašaj, opet možeš biti nečija sreća. Ovde lik uspeva da usreći mnoge iako nije ono što svi misle da jeste. Ali ovde postoji dvosekli mač. Problem je u tome što film pokazuje da je čovek zamenjiv. Dakle jednog nadčoveka, ratnog heroja, mecenu, dobročinitelja, najtalentovanijeg muzičara, najboljeg sportistu menja bez ikakvih problema jedan tunjavi scenarista. Vidite li sada zašto ova priča smrdi. Najgadnija stvar je što je svaki segment, bio on drama, romantična komedija ili nešto treće, nabijen patetikom najgore vrste. Znate uvek šta će da se desi, ko će koga u koju žicu da pogodi, ko će kada i zbog čega da promeni mišljenje itd. Svako dobročinstvo i svaki dobar gest glavnog lika treba da proizvede neku emociju ali do toga ne može da dođe jer je svaki taj gest predvidiv. Primer: neki stari lik priča nekoliko minuta kako mu treba sat. Naravno, ovaj naš dobričina mu kupuje sat. Tu ima toliko emotivnog naboja kao u ove dve rečenice. 

Sve ovo bih istrpeo nekako i dao filmu jednu peticu koja bi ga okarakterisala kao ok filmić. Problem je onda (pred)finale. Elem, ceo film, iako ni 1% nije imao nešto originalno (osim same ideje) užasavajuće je predvidiv. Ovaj poslednji segment filma je baziran na onoj priči kako je ovaj tunjavac zapravo nepravedno optužen. Braćo i sestre, ovo je verovatno najgora scena iz sudnice koju sam video. Prvo, ceo slučaj je kao izrežiran i ovaj naš jadnik treba da izgovori brdo laži kako bi se izvukao. Pa onda znamo da lik neće reći to što će reći i onda on održava govor prepun patetike o ljubavi, patetike o hrabrosti, patetike o smelosti, patetike o ljudskim pravima i slobodama... I sad na kraju treba da budem zadovoljan filmom gde imamo tunjavca, priču o nadčoveku, grupu veselih drugara koji nasedaju na priču i lako menjaju jednog supermena teletabisom, grupu ograničenih koja kao sudi ovom teletabisu praveći ovo još gorim filmom nego što jeste. Ideja za priču je verovatno originalna. Sve ostalo je prvorazredno, hiljadu puta viđeno patetično trabunjanje za koje više nemam strpljenja. 

Film nije uspeo da nam ponudi zabavnu pričicu. Umesto nje dobili smo patetično prežvakavanje stvari koje smo videli. Film nije uspeo da pošalje poruku, jer se fino pokakio na sve što je želeo da uradi. Film nema zaplet, nema ideju vodilju, nema rasplet. Film je kolekcija scena koje i sami slažete u glavi pre nego što dođe do njih. Ako su hteli simboličnu bajkovitost sa odlično zauzdanom patetikom, trebali su da pogledaju Field of Dreams da bi znali kako se to radi. Ako su hteli da se sprdaju, ovoga je morao Barton da se lati. Zapravo tražim reči kojima bih najbolje opisao ono što film jeste, ali ne treba mi tu puno reči. Ovo je jedna lepo usnimljena RERERERERECIKLAŽA u kojoj sam uživao samo kada je Lauri Holden pred okom kamere.

Zanimljivosti:
U Ferndejlu ne postoje ni Majestic ni Mabel's Diner. Poslednji bioskopski film Džejmsa Vitmora. Met Dejmon pozajmljuje glas Albertu Lukasu.

Naj scena:

Na svetioniku - isključivo zbog estetike scene i Lauri Holden.

Moja ocena: 4/10