Snatch. (2000)

Kod nas nazvan: Sneč, Svinje i Dijamanti
Žanr: Kriminalistički | Triler
Režija: Guy Ritchie
Glumci: Benicio Del Toro, Dennis Farina, Brad Pitt...

Priča:
Beskrupulozni bokserski promoteri, nasilni kladioničari, ruski gangster, trapavi pljačkaši i navodni jevrejski draguljar kreću u jurnjavu za neprocenjivim ukradenim dijamantom.

Moj osvrt:
Snatch je jedan od onih filmova koji nemaju originalnu niti spektakularnu priču ali izvedba i detalji su ono što ga svrstava u monumentalna ostvarenja. Ako ste neko ko nije pogledao mnogo filmova, ovo vam možda i neće biti spektakularno. Ako ste pak pogledali previše, ako vam je muka od standardnih šablona, onda ovo remek delo koje udara šamar svim tim šablonskim kenjarijama može samo da vas oduševi. 

Snatch nije samo iznad šablonjara već i iznad mnogih odličnih ostvarenja. Riči ne samo da je pravio dobre scene, zaplet i likove, bukvalno svaki deo ovih navedenih stvari sadrži par suludih detalja koji oduševljavaju. Ne moraju ti detalji uopšte biti važni za radnju filma, ali svakako su bitni za neodoljivi šarm kojim ovo ostvarenje pleni. Npr. imamo lika koji se zove Turkish i dobio je ime po avio prevozniku sa kojim su se vozili njegovi roditelji kada  su se upoznali i kada je taj avion pao. Kažem, nebitno za samu radnju ali potpuno blesavo. Takve fazone Riči eksploatiše neprestano, i koliko god da ih ima, i kada se čak i ponavljaju više puta (ciganski govor), svaki put su maestralni. 

Snatch sadrži brdo likova tako da nema šanse da kažemo ko je tu glavni. To donosi dodatnu draž samoj radnji jer rado pratimo svakog od njih. Likovi su toliko dobri da bih bio presrećan da barem jedan ovakav postoji u bilo kom drugom filmu a pogotovu u ovim današnjim trulim tzv. hitovima. Ono što povezuje sve likove je jedan dijamant. Ok, svi su oni u lovu za dijamantom, ništa spektakularno, ali kako su likovi žestoko drugačiji po intelektu, sposobnostima, interesovanjima, zanimanju i poziciji u društvu, to borbu za dijamant diže na neki drugi nivo. Tako da to povezivanje svih ovih likova nije tako jednostavno. Kako film odmiče, svako sa svakim će u filmu biti povezan a ne postoje dva ista povezivanja, dva ista slučaja koja spajaju ove likove i dva ista ishoda. 

Dijalog je zaista maestralan. Rasprave, šale, dogovori, dueli, predstavljanja, pretnje, sve to zvuči žestoko opičeno i originalno. Ne bih ovo poredio sa Tarantinovim dijalozima jer je potpuno drugačiji stil. Recimo tarantino može da razvuče jednu temu do beskraja a da mi to slušamo sa punom pažnjom i uživamo u tome. Recimo to mi deluje kao neka zanimljiva analiza. Ovi dijalozi su bukvalno dvoboj gde ljudi samo ispaljuju rečenicu za rečenicom i ja ovde nisam čuo ništa kao jednostavno, kulturno pitanje i jednostavan kulturan odgovor. Ovde se samo bombarduju i bukvalno gledamo dvoboje rečima. To je izvanredno ako znamo da je svako od likova potpuno drugačiji. Ako vam kažem da su razgovori priglupih, pametnih, dobrih, zlih isto kvalitetni, onda vi zamislite koliko je ovo dobro. Kroz ceo film nas vodi odlična naracija. Ona sjajno najavi događaj, predstavi lik, objasni šta se dešava i uglavnom nasmeje. Narator je Džejson Stetam i meni je on mnogo draži u ovakvim ulogama nego kao generički šibadžija u filmovima koje pakuje zadnjih godina.

Film je prilično dinamičan. Scene se užasno brzo smenjuju. Retko ko uspe u takvoj izvedbi da održi film jasnim i lakim za praćenje. Riči je to uspeo. Iako se scene užasno brzo smenjuju, iako se događaji brzo smenjuju, iako se konstantno upoznajemo sa novim likovima, iako se preokreti pakuju jedan za drugim, film je zaista lako pratiti. Toliko brzo se sve odvija da nemate vremena da pomislite šta će da se desi. I pre nego pomislite tako nešto, već se desio neki obrt, nešto neočekivano, nešto blesavo, neka frka. 

Uz to brzo smenjivanje scena, upoznajemo se sa brdom likova. Realno, ovako brzo bi ih bilo užasno teško popamtiti, ali ovde to nije slučaj. Za svaki od likova dobijamo kratku priču koja ga dobro opisuje. Fazon je što svaka od tih priča sadrži nekoliko blesavih i suludih detalja i dovoljno je jednom da je čujete, lik će vam ostati urezan u memoriji. Kao što rekoh,svaki od njih je originalan, svaki vredan pažnje, svakog jedva čekamo da vidimo a priznaćete da je to u današnjim filmovima prava retkost. 

Kako svako želi doći do dijamanata, svako se sukobi sa svakim, kako svaki taj sukob donosi novu frku, normalno je da svako želi zavrnuti svakog. Ovde ćemo videti kako to izgleda u glavi svakog od likova. Svako koristi ono što najbolje zna, svako ima svoje ideje i koliko god one bile realne ili ne, dobro vas pripreme na ono što sledi. Naravno, pravo majstorstvo je ovde što svaki plan donosi brdo komplikacija i što rodi nov problem umesto rešenja starog. Naravno, sve ove komplikacije su plod ludih slučajnosti koje nam nikada ne bi pale na pamet. Ovde Riči pljuje na one šablonske pizdarije gde u poslednjem minutu likovima ništa ne pođe od ruke, nešto se misteriozno otkači, nešto se zaglavi itd. Riči ovde komplikuje situacije tako što ih likovi komplikuju jedni drugima. Ovako nešto smisliti je zaista za svako poštovanje. Kada dodamo ove činjenice na onu da je film užasno dinamičan, onda vam je jasno o kakvom spektaklu se radi. 

Snatch ima jedan od meni najdražih soundtrackova i kada god puste neku od pesama, neopisivo ubodu momenat. Nekako, pesma ne samo da pojača ono što vidimo već kao da daje novu dimenziju. Od potencijalno ozbiljne scene stvara komičnu, od komične ozbiljnu i to je za svaku pohvalu. 

Bez obzira da li je neko u prednosti ili ne, da li mu se plan trenutno ostvaruje ili ne, da li mu ide sve od ruke ili ne, činjenica je jedna a to je da je on u gadnom sranju. Svako je meta, svako je potencijalni pobednik, svako je potencijalni gubitnik i svako je u situaciji da kraj priče ne dočeka živ. U takvoj situaciji videćemo da će svako biti sa obe strane pištolja, da se tako izrazim. E tu Snatch pljuje na šablonske gluposti u promenama karaktera. Svako, bio sa jedne ili druge strane pištolja, čuva svoj karakter. Nema šonja koji postaju heroji, nema siledžija koji postaju sisice. Karakter se ne menja i to je za mene velika vrlina ovog filma. 

Čak u nekim momentima sve to deluje neozbiljno ali i kao takvo, realnije deluje od npr. balvana iz 28 Days Later koji se pretvara u atomskog mrava i gazi ceo odred vojske. To kod mene ne prolazi. Da bi transformacija bila realna, moraš da je zauzdaš i da mi daš veliki razlog za nju. Ovde se malo karikira i ta neozbiljnost preuveličava karakteristike likova, ali je to zaista šarmantno, veoma originalno, izgleda sjajno i ne vređa inteligenciju. 

Uz Dve Čađave Dvocevke, Snatch je svakako Ričijeva labudova pesma. Revolver je bio zanimljiv, Šerlok Holms filmovi samo zabavni. Nadamo se da će nam se ovaj čovek vratiti nečim približno dobrim kao ovo remek delo.

Zanimljivosti:
Pošto Bred Pit nije uspeo da savlada britanski akcenat, dobio je ulogu Mikija. Vini Džons i u Snatchu i u Dve Čađave Dvocevke udara čoveka vratima u glavu. Leni Džejms, kada je pucao u zid, nije trebao da se puškom udari u međunožje ali kako se to desilo, Riči je odlučio da zadrži scenu u filmu. Riči je platio $1.000.000 za prava da u filmu koristi Madoninu pesmu Lucky Star. Svaka greška koju su Sol, Vinsent i Tajron napravili u filmu je bazirana na stvarnim događajima. Skoro svaka smrt u filmu je van ekrana. Reč fuck je izgovorena 163 puta. Pas je zaista napao Lenija Džejmsa u jednoj sceni. Zato što su se mnogi kritičarli žalili na akcenat nekih likova u Dve Čađave Dvocevke, Riči je ovde namerno napravio likove koje ne mogu da razumeju ni drugi likovi u filmu.

Naj scena:

"For ever action, there is a reaction. And a Pikey reaction... is quite a fucking thing. "

Moja ocena: 10/10