Hadersfild (2007)

Žanr: Drama
Režija: Ivan Živković
Glumci: Goran Šušljik, Nebojša Glogovac, Damjan Kecojević...

Priča:
Raša, tridesetogodišnjak, živi sa svojim ocem alkoholičarom i pokušava da spoji kraj sa krajem tako što daje časove književnosti i vodi emisiju na radiju. U posetu dolazi prijatelj sa kojim se nije video 11 godina i staro društvo se okuplja. Promene koje uviđaju jedni na drugima nisu samo fizičke.

Moj osvrt:
Film otvara paralela između Srbije i jednog mesta u Engleskoj. Vidi se jasna razlika između sređenih zgrada i skladne arhitekture u Engleskoj i ruina i nesklada naše zemlje. Već na samom početku je jasna tematika filma a to je koliko smo mi sjebano društvo u poređenju sa normalno uređenim društvima. Kako je to urađeno? I odlično i dobro ali i pomalo diskutabilno. Kako je za ovaj film stiglo najviše vaših zahteva, dozvoliću sebi da pomenem neke karakteristične detalje kako bi ova analiza bila što kvalitetnija. Film celom dužinom prikazuje simboliku na stanje u našoj zemlji tako da sve što govorim za film, film govori za Srbiju. Svoje konačno mišljenje ću sačuvati za kraj prikaza.

Prva stvar koja je uočljiva u filmu je karakterističan dijalog. U celom filmu ne postoji normalan razgovor. Bez obzira da li su osobe u rodbinskim ili prijateljskim odnosima, svaki razgovor je bukvalno kao svađa. Čak iako se likovi šale, to je ofanzivno. Prvo vidimo oca i sina koji prebacuju jedan drugom, potom momka i devojku koji se kroz šale vređaju, kasnije prijatelje koji bukvalno sve shvataju kao takmičenje i uvredu. U celom filmu ne postoji normalan, ljudski dijalog već svako ili ima strah od onog što je rekao ili samo čeka da neko nešto kaže kako bi oponirao. Sve je usiljeno, sve je nabijeno negativnom energijom, vlada odsustvo tolerancije i potpuno nepostojanje razumevanja. Jedini čovek koji može da vodi običan iskren razgovor, jedini čiji postupci nisu ofanzivni, jedini ko ne gleda crno i ko u svemu želi videti najbolje je momak koji je uslovno rečeno zaostao (Nebojša Glogovac - Ivan). Tu imamo jasnu simboliku - kada napravite nešto dobro, uradite neko dobro delo samo zbog dobrog dela, pomognete nekom drugom bez da dobijete nešto od toga - koliko puta ste u tom slučaju nazvani budalom, koliko puta vam je rečeno da to niko neće da ceni, da time ništa ne dobijate? E to je to. Ako se razlikujete od svih budala, vi ste budala jer većina određuje pravila. 

Veliki problem u ovoj zemlji je odustvo tolerancije. Ok, svako ima svoje mišljenje, to je neosporno. Samo ne volim kad neko kaže "mišljenje je kao dupe, svako ga ima". To je jadno poređenje nekog ko vam kaže da je vaše mišljenje dupe, ali da ga uvažava kao i činjenicu da imate dupe. Od kada sam krenuo ovo da pišem, nazivan sam budalom jer ko meni dade pravo da ocenjujem filmove, hranjen sam govnima, nazivan maloumnikom, debelo bolesnom ličnošću (ovo mi je favorit) itd. A znate šta je problem - niko od ljudi koji su izneli takvo mišljenje nije usprotivio svoje mišljenje mom. Ne, to je bio njihov odgovor jer eto, neko tamo levi bloger je rekao da je neki njihov favorit smeće pa pošto ne mogu da opovrgnu njegova razmišljanja, mora onda da je budala. Različiti stavovi i mišljenja u nas Srba se shvataju kao bogohuljenje. To je problem ovog društva i time se film bavi. Niko ne pravi ništa ali ume da sere po svemu što drugi naprave. Kada glavni lik drži radio emisiju sve vreme pljujući na rad svog gosta, gost (Miki Manojlović) na kraju dijaloga kaže jednu odličnu rečenicu. "Prvo napiši nešto pa onda imaj mišljenje." Sjajno rečeno da ako nemaš rešenje problema, ako nemaš predlog kako bi to moglo bolje, zašto pljuješ to što je napravljeno. Hadersfild upravo sve vreme potencira da svi znamo sve a ništa ne radimo, svi možemo da kenjamo po nekome ili nečemu a da ne uradimo ništa bolje. 

Kao što rekoh, jedino lik Ivana pokazuje pravu dobrotu, razumevanje i praštanje, jedino on u sebi uvek traži problem nikada ne videći ništa loše u drugom, jedini on želi iskreno pomoći nekom, jedini on želi nekog iskreno obradovati. Pomenuću jednu scenu u kojoj on u kući prijatelja Raše(glavnog lika) čeka njegov povratak. U međuvremenu kući stiže Rašin otac. Kada Ivan ode, ovaj čovek izgovara "Kuća otišla u pizdu materinu a on je čuva". Da li je ovo još jedan pokazatelj da samo ludi vide ovde neku vrednost, da li je ova zemlja vredna čuvanja, da li u njoj ima još nečeg vrednog? 

Kako su žene predstavljene u filmu? Imamo Ivanovu mamu koja je teška ludača, imamo Rašinu novu devojku koja je fufica, Rašina majka je ostavila oca, Rašina bivša devojka je ostavila Rašu. Ni jedna jedina žena nije predstavljena pozitivno ... osim jedne. To je po mom ukusu najupečatljivija scena i najupečatljivija simbolika u filmu. Imamo devojku koja svira klavir i koju vidimo u tami kroz neki prozor. Jedino lepo što se dešava, jedina kreativnost koju vidimo dolazi upravo od nje. Svi ostali deluju kao propale ličnosti, ona je tamo negde u mraku, u magli, u daljini, kao nikada dosegnuti ideal. I ono što ostavlja veoma gorak ukus, ona, ta devojka koja donosi nešto lepo u film, ona pripada drugom. 

Zadovoljavamo se malim, beznačajnim pobedama, da li je "neko nešto opalio", da li je neko nekog zeznuo jeftinim fazonom, da li je neko nekom smestio itd. I sve te beznačajne pobede branimo do te granice da bi se posvađali sa najvećim prijateljem dokazavši da smo mi ti koji su uspeli izvesti to beznačajno i glupo delo. To su nam pobede. Ali zato svaki poraz predstavlja kraj. Rašinog oca napušta žena - on se propije i upropasti svoj život. Rašu napušta devojka - sve propada i ništa više ne vredi. Ne umemo da se oporavimo od jednog jedinog poraza, Umesto da se čovek trgne, da skonta da je živ i nastavi dalje, on nastavlja da tavori u mestu ni jednog jedinog momenta ne videći krivicu u sebi. 

A kakvi smo u porazu. Prvo, svi su nam krivi osim nas samih. Jel tako teško pogledati se u ogledalo i priznati sebi da si sam kriv za ono što ti se dešava. Raša je mogao da uspe, imao izdavača koji će da objavi njegovu knjigu, ali ga je mrzelo da piše. Pa ko je onda tu kriv? Onda uz to dolazi da je tuđi uspeh neoprostiv. Prvo se omalovažava taj uspeh nekog drugog, predstavljajući svu lepotu tuđeg uspeha kao laž, varku kojom taj drugi obmanjuje sebe jer je i on u gadnom problemu iz kog ne može da se izvuče, samo to sebi neće da prizna. Samim tim čovek pronalazi opravdanje za svoju promašenost. To neminovno vodi ka situaciji u kojoj ne postoji pravo prijateljstvo jer je čovek zapravo dvoličan. Ne želi uspeh drugog već želi pokazati da je sjebanost koja je zahvatila i njega globalna i univerzalna. 

Sada o stvarima koje mi nisu baš legle. Tu imamo čoveka koji dolazi iz inostranstva. 11 godina nije bio u Srbiji i samo se snebiva kakvi smo postali, koliko smo promašeni, kako smo bezosećajni za sve osim za svoje probleme, koliko više ne umemo da se šalimo, koliko ne možemo prihvatati šalu. Prvo, sve ove stvari o kojim do sada pišem su fenomenalno predstavljene, tu nema dileme, ali postavlja se veliko pitanje, da li smo zaista toliko otišli dođavola ili je ovo ipak grupa neostvarenih ljudi. Mogu da prihvatim da smo otišli u tri lepe ali da smo ovoliko očajni, da kod nas nema ničeg vrednog čuvanja, da smo svi zli, da je jedan poraz dovoljan da nas obori zauvek itd., e to mi je već prevelika generalizacija. Tako da su mi te scene u kojima ovaj gastarbajter uviđa koliko je sve kod nas otišlo do vraga za mene neubedljive. Previše je ovo preterivanja za moj ukus. 

Kako finale obiluje tim scenama, ono mi je malo razmlačilo utisak. Tu dolazimo i do lika Ivana kojeg odlično tumači Glogovac. Sve je to ok, on je super karakterističan, odlično odglumljen, bez ikakve sumnje najbolji lik u filmu. Njegova priča mi je malo zagolicala maštu da će ovo možda da se pretvori u još neki horor osim ovog moralnog. Od toga nije bilo ništa pa se ipak finale filma svelo na trijumf dobrog a uslovno rečeno zaostalog lika naspram svih drugih, uslovno rečeno normalnih. On pronalazi sreću u realnim uspesima, u tome da je drugom doprineo dobro, u malim stvarima. Odlično je to urađeno, ne shvatite me pogrešno, ali nekako mi to nije bila tema filma. 

Hadersfild je pametno napravljen film, veoma dobar, svakako nije lak za gledanje, previše crn, ima gomilu fenomenalne simbolike ali i preterivanja i na kraju, film kome fali neki konačni završni udarac da bi bio vrhunski. Ne može da glavna poruka filma bude "svi smo sjebani eto tako jer takva nam je zemlja u kojoj živimo". Ili možda ja propuštam nešto. Na vama je da me dopunite. Nadam se da sam i ja možda nekom razjasnio par stvari jer previše negativnih kritika pročitah o filmu a nigde nekog boljeg objašnjenja zašto je film tako loš. Verujem da utisak zavisi i od životnih stavova jer ovaj je svakako prepun mojih.

Zanimljivosti:
Film je rađen po istoimenoj predstavi.

Naj scena:

Devojka za klavirom

Moja ocena: 7/10