Farewell to the King (1989)

Kod nas nazvan: Oproštaj s Kraljem, Pozdrav Kralju
Žanr: Drama | Avantura | Ratni | Akcija
Režija: John Milius
Glumci: Nigel Havers, Frank McRae, Gerry Lopez...

Priča:
Američki vojnik koji je izbegao smrt od strane Japanaca postaje vođa plemena u Borneu. Njegovu viziju mira kvari dolazak vojske koja od njega traži da ponovo učestvuje u ratu.

Moj osvrt:
Prvi utisak koji sam stekao dok sam gledao ovaj film je da me dosta podseća na Apocalypse Now i na Man Who Would Be a King. Kako niko normalan ne bi kopirao ove filmove pomislih da su ovde prilično prolupali. Elem, rezultat nije zapravo bila kopija ni jednog od ova dva filma, već nešto što ima sopstvene ideje i moglo je biti klasik. 

Celu priču priča vojnik koji upoznaje kralja koji je zapravo glavni junak te priče. Ono što je maestralno i što zavređuje pažnju jeste taj lik kralja. Problem je u ostalim stvarima. No da seciramo prvo ovo bitnije. Kralj nekog tamo plemena u Borneu postaje belac, dezerter. Prvi veliki plus je što film nije rastezao priču o tome kako je ovaj čovek zapravo postao kralj ovog plemena. Ta priča je jednostavna ali i prilično efektna. Nije zadobio pleme svojom superiornom inteligencijom. Time bi pleme izgubilo kredibilitet i bilo bi posmatrano samo kao gomila za manipulaciju. To je ipak tema fenomenalnog Man Who Would Be a King. Čovek dolazi u poziciju da bude kralj plemena time što prihvata njihove običaje, njihove principe i pokazuje se vrednim u njima. To sve vidimo u nekoliko minuta. Kada nam se to već pokaže, pitanje je šta će nam koji đavo pokazivati do kraja filma? 

Pokazaće nam jednan karakterističan lik kralja. Kao što rekoh, on je prihvatanjem principa ovog plemena došao dotle da vlada njima. Potom u sve to donosi nešto novo, nešto što je njegova opsesija. Tu moram da se vratim na početak priče o njemu. Vidimo da on beži od rata. Na upečatljiv način je prikazano kako je rat uticao na njega i koliko je on rastrojen zbog svega toga. Čovek koji je prošao kroz užase rata žudi za slobodom. On se tom žudnjom i principima vodi i u svojoj vladavini. On prihvata principe, običaje, tradiciju plemena i jedino što unosi u sve to je mir. Ne sećam se da se neki film bavio takvim vođom. Svi su postajali vladari i vladali su zbog svojih sposobnosti ratnika, ubica ili stratega, ili možda zbog toga što su nasledili taj položaj. Čovek koji je prošao kroz ludilo rata samo želi mir i to mu je dovoljno da je njegov život ispunjen. Sve ostalo je onakvo kakvo treba da bude. 

On utiče na mnoge ljude u filmu. Manje više na svakog ko ima više od jednog grama mozga utiče pozitivno. Način na koji utiče na njih mi se baš dopao. Nema tu samoisticanja, nema kurčenja "dođi da ti pokažem kako to majstor radi" ili "vidi šta ja umem a za tebe je to misaona imenica". On na sve utiče svojim stavovima i odlukama koji su dostupni svima, ali je čovečanstvo zaboravilo da koristi te vrline. Stavovi su vam jasni iz prethodnog što napisah a odluke su takve da zavređuju poštovanje. Takvom čoveku nije potrebna priča da bi pokazala njegovu veličinu. Čak i iskakanjem iz nekih pravila, odstupanjem od nekih surovih običaja plemena on pokazuje mudrost, tako da je jasno zašto on ima takav uticaj na druge. 

Kako je uspeo film da pored ovakvog čoveka ne bude klasik ili barem nešto što će se dugo pamtiti? Odgovor je jednostavan. Sve ostalo i svi ostali su neubedljivi. Prvo lik koji priča priču. On jeste proveo dosta vremena sa ovim kraljem ali čini mi se da je prerano počeo da pokazuje fascinaciju njim. Kao da vidimo fascinaciju pa tek onda razloge. Ako je ovo prilično neubedljivo, šta reći za ponašanje mnogih drugih koji se sprdaju sa kraljem i koji osuđuju fascinaciju onog čoveka. Zamislite sada, braćo i sestre, da dođe neko ko je bio npr. u poseti nekoj manjoj zemlji i kaže kako se divi njihovoj kulturi, nekom uređenju, bilo čemu, a vi ga smatrate budalom, izdajnikom i sprdate se sa onim što je drugačije od nečeg na šta ste navikli i u čemu živite. Nema logike, nema smisla, nema mozga i definitivno kvari utisak. Pomera akcenat sa sjajnog lika na smrdljivu patetičnu dramu što svakako filmu nije trebalo. 

Takođe, neke stvari vezane za sam rat su mi pomalo nejasne, ali možda nisam dobro pazio na času pa mi je nešto promaklo. U svakom slučaju i to mi je neubedljivo osim nekoliko savršenih stvari. Jeste odlično prikazano kako rat totalno upropasti sve dobro što čovek može da ostvari. Problem je samo što to ovde proizvodi brdo predvidivih scena. Ako predosetite scenu koja treba da nosi veliku dramu, to svakako nije dobro. Problem je takođe što se pravi neka patetična drama oko sudbine ovog kralja. Kao da film nema jasan cilj šta želi da pokaže, melodramu, dramu, studiju o slobodi, sjajnu karakterizaciju, veliko prijateljstvo itd. Zbog toga se mnogi fantastični detalji gube u ovim lutanjima. 

Kada su ti sjajni detalji u pitanju, moram da pomenem tri. Prvi sam već nagovestio a to je jedna kraljeva odluka koja se ipak protivi običajima naroda, ali tom odlukom on čini nešto veliko. Druga dva detalja su mi još upečatljivija. U jednoj sceni on svojoj ćerci govori kako će ona pevati pesme svojoj deci i kroz pesme postati jaka. Koliko je samo ovo genijalna rečenica. Oslikava sve što ovaj čovek predstavlja, čemu teži i ono što zastupa. Treća scena, možda i najbolja predstavlja ono što na kraju pokazuju neprijatelji jedni prema drugom. Postoji nešto jače od neprijateljstva a to je čast, praštanje i poštovanje. Te detalje malo filmova ima. 

Farewell to the King je sasvim solidan filmić koji je mogao biti čak i klasik. Ima odličan, sjajno predstavljen karakter kralja u dobrom tumačenju Nika Noltija, ali i gomilu neubedljivih stvari u kojima su se sjajni detalji pogubili. Da je malo više razrađena priča van ovog karaktera, da je ovaj karakter više predstavljao temelj cele priče, da reditelj nije robovao stilu filma Man Who Would be a King, ovo bi bio maestralan film.

Zanimljivosti:
Inspiracija za kralja je bio Beli Radža iz Sarawaka. Kralj Lirojd u jednoj sceni objavi da od 6. avgusta 1945., od 8 časova ujutru neće više dići ruku na čoveka. To je približno vreme bacanja bombe na Hirošimu.

Naj scena:

Poštovanje

Moja ocena: 6/10