Across the Universe (2007)

Žanr: Drama | Muzički | Ljubavni
Režija: Julie Taymor
Glumci: Evan Rachel Wood, Jim Sturgess, Joe Anderson ...

Priča:
Ljubav između siromašnog mladića iz Liverpula i bogate devojke protkana muzikom Bitlsa i dešavanjima za vreme Vijetnamskog rata.

Moj osvrt:
Upozorenje, recenzija sadrži moje random misli o muzici. Nije mi cilj da uvredim ikoga, apsolutno poštujem sve ali jednostavno imam svoje stavove kada je kvalitet muzike u pitanju. Kao i većina ljudi, ni ja nisam neki naročiti fan mjuzikla, ali postoje stvari kojima jednostavno čovek mora odati priznanje. Recimo film Sound of Music (Moje pesme moji snovi) predstavlja ne samo odličan mjuzikl već i jedan od najboljih filmova ikada. To je remek delo posle koga se osećate bolje i iz koga pamtite svaku melodiju. Opet, imamo nešto što je obećavalo i kao film van mjuzikla je sasvim ok, a to je nova verzija Svini Toda. Ono što je problem tamo bio je što melodije uopšte i nisu melodije i sve je to izgledalo kao kada bih ja sada pevao ovaj tekst koji pišem. 

Ono što sam video u ovom filmu, ako izbacim muziku Bitlsa, za mene nema dovoljno kvaliteta ni da se nazove smećem. Zašto? Hajde da razmislimo malo, o čemu su Bitlsi pevali i u kojem periodu. Tu dobijamo odgovor da je za ovaj scenario bilo potrebno vremena i umnog napora kao i za smišljanje naših novih muzičkih instant "mega hitova" koji neće nadživeti moje već napola istrošene patike. Prosta računica: "zaigraj kukovima, zamrdaj bokovima: vreme = 10 sekundi, mozga = 0%, " cvete bel: vreme = minut, mozga = -(da, minus)10% ; i još jedna u nizu "dok sam druge milovao ti si me jadna čekala a sada se kajem i ne znam kako da suncu vratim sjaj i šta da pevam travi da ozeleni" vreme  = minut i po, mozga = 15% (taman koliko je bilo potrebno da se napravi milionita kopija jedne te iste pesme). Dakle, scenarista je mudro uzeo lovu za nešto oko čega se i nije morao truditi. 

U ovako jadnoj i providnoj priči, jedino dobro što su mogli da urade je da ubace što više pesama Bitlsa. Jedva sam čekao da neka od njih počne da ne moram da gledam u ovo mučenje. Sound of music je koristio pesme kako bi nas zabavio, pa čak i Svini Tod koji mi se nije dopao je pesmama govorio nešto a Mulan je objasnio kako koristiti muziku na najbolji način. Ovde su jednostavno uzeli neke tekstove i od delova napravili scenario za koji me iskreno baš nije bilo briga. Ovo je sigurno najjadnija "dajmo šansu ljubavi, give peace a chance" verzija neke priče. Što se tiče izbora pesama, mogu reći da sam zadovoljan jer nisu korišćene one koje najčešće čujemo. U svakom slučaju, muzika je onaj dobar deo nečega što se ne može nazvati filmom. Zbog nje ide 3 ocene više. 

Niti je ovo neka kvalitetna recenzija, niti je ovo neka dobra analiza, ali ovaj film ništa bolje nije ni zaslužio. Voleo Bitlse ili ne, njihovo ime nije zasužilo nešto ovako jadno, nešto što će se izvlačiti na njih i nešto čiji rejting i zavisi od legendi iz Liverpula. Što je najgore od svega, svi živi članovi Bitlsa su pozitivno reagovali na film, što opet potvrđuje moju teoremu da je Lenon napravio sve što valja. Uostalom, posle raspada benda, on je jedini pravio vrhunske stvari.

Zanimljivosti:
Neke scene su poput one sa studentskim demonstracijama, zasnovane na stvarnim događajima koji su se dešavali 60-tih. Koncert na krovu pri kraju filma je posveta koncertu Bitlsa koji je održan na istoj lokaciji. Lik JoJo-a je referenca na Hendriksa (koji se verovatno u grobu okreće zajedno sa Lenonom) a lik Sejdi na Dženis Džoplin ( disciplina okretanje u grobu je dobila još jednog člana). Generalno, ceo film je prepun referenci na Bitlse i njihovu karijeru. U SAD, film je premijerno prikazan na Lenonov rođendan.

Naj scena:

Bono i "I am the walrus"

Moja ocena: 4/10