127 Hours (2010)

Kod nas nazvan: 127 Sati
Žanr: Biografski | Drama
Režija: Danny Boyle
Glumci: James Franco, Amber Tamblyn, Kate Mara ...

Priča:
Planinar postaje zarobljen u kanjonu kada mu se ruka zaglavi između kamena i stene.

Moj osvrt:
Na ovaj film sam gledao kao na mešavinu Alive(1993) i Buried (2010). Ok, nisam očekivao da bude brutalan kao ovaj prvi. Čovek je sam i nema takve moralne dileme ali je borba sa prirodom u pitanju. Nadao sam se da neće biti idiotski kao ovaj drugi. Ok, on je bio napet, držao me je sve vreme na ivici ali je imao toliko kretenskih propusta da je to neoprostivo. Može da bude dobar ako ne razmišljaš ni o čemu. 127 hours nije ispao idiotski, nije toliko dramatičan i na kraju je ono što sam očekivao. Ok priča sa premalo mesa za film. 

S obzirom na prirodu događaja, mnogi bi se zapitali "šta mu je zapravo i trebalo ovo". Tako da nam na početku Bojl daje jedine scene koje se nisu dogodile u stvarnoj priči a to je avantura sa pećinom i devojkama. Tu se vidi deo lepote ovog čim se Aron (Džejms Franko) bavi. Postoje stvari koje voliš da radiš u životu a ovo je njegova. Nesreća jeste bizarna i verovatno je momenat nepažnje ali pre nego što osudimo momka, zaptiajmo se, da li smo uvek pažljivi? Da li nam se nikada našom greškom nije desilo nešto loše? 

Ono što je dobro, čim do nesreće dođe, počinjemo da razmišljamo šta bi mi uradili. Obratite pažnju, Aron radi većinu tih stvari pa čak i neke kojih se verovatno mi ne bi ni setili. U svakom slučaju nam je jasno da je pred nama razuman čovek koji ni jednog momenta ne pravi idiotske poteze. Jako dobro rasuđuje, jako dobro planira i ima čeličnu volju. To je sve ok i na mestu. Samim tim se eliminišu oni idiotski potezi. Naravno, pogreši on ali ne postoji niko ko ne greši čak i u situacijama u kojima je najbolji. 

Srećom, nemamo nikakvih preokreta i na tome sam jako zahvalan. Buried je bio prepun tvistova i neverovatnih događaja koji su jasno upućivali da scenaristi nisu ni istražili temu o kojoj pišu. Ovde je sve realno, ubedljivo i uverljivo. Tako da ne očekujte vukove koji će da proždrnu čoveka koji je zaglavljen, nema zmija, aždaja, ne ruše se dodatne stene na njega dok je zaglavljen, ništa od toga. Film je jednostavan i realno gradi svaku narednu situaciju. Kad smo kod toga, moram na malu digresiju. Bojl je po meni baš takav propust napravio u 28 dana kasnije. Kada likovi stignu u vojnu bazu, vojnici su popizdeli kao da to stanje traje 28 meseci a ne dana. Prenaglo i neutemeljeno. Ovde nema toga. Sve ide postepeno i šok dolazi tek kasnije. 

Aronu neretko misli šetaju van tog mesta i to je ok predstavljeno. Sve ono što mu fali u tom momentu sada izgleda upečatljivo. Za mene su to scene sa vodom i sokovima u momentima kada je jako žedan. Posle se sve to malo razvodnjava konstantnim emotivnim scenama u životu i stvarima koje je propustio da bi možda kulminiralo scenom onoga što možda neće dočekati. Sa jedne strane sve je to smisleno i validno. Ali...

Sa druge strane kako film odmiče jasno je da nema više šta da ponudi pa se ove scene forsiraju jedna za drugom. Neke se čak i ponavljaju. Sve to postaje malo mučno. Videli smo za čim žali, ali film mora nebrojeno puta da nam pokaže njegov raskid sa devojkom, njegovu odluku da ne nazove majku itd. Mislim ok, svestan je da će možda umreti i svestan je grešaka i stvari koje je propustio. Ali to se toliko forsira u jednom momentu da ti bude jasno da im samo treba materijal za popunjavanje vremena. 

Na to dodajte jedan idiotski san. Prvo je odrađen realistično i onda shvatite u kom momentu filma je pušten i kreće hejt. Najgore od svega je što kada shvatiš da je to san, film ti ga servira još dugo vremena. Ok, ako si hteo da daš nadu gledaocu pa da ga ošamariš u filmu koji se zove 127 sati, zar nije logičnije da serviraš taj san tamo negde pri kraju, recimo posle 100tinak sati? Ma jok. Daj da ga ubacimo na pola filma i da ga muzemo do poslednje kapi. 

No film kulminira onako kako treba. Sve je to šokantno i brutalno. Pokazuje jedan deo ljudske volje koju nema svako. Aronu zaista treba skinuti kapu na tome. Ceo njegov put od momenta kada se desi nesreća do momenta u raspletu je pokazatelj sjajne volje, odlične snage, pametnog rezonovanja i velikog stprljenja. Te osobine su kod ovog čoveka i te kako vredne divljenja. 

I kada sve to prođe i saberemo utiske, jasno je jedno. Ovaj događaj nije bio vredan filma. Ne razumite pogrešno, sve je ovde usnimljeno kako treba ali nema dovoljno materijala za nešto što treba da bude film. Ovde bi dokumentarac od 40tak minuta svakako više odgovarao. Bilo bi jako zanimljivo sve to slušati iz prvog lica, gledati fotografije i snimke koje je pravio, posetiti mesto događaja sa samim akterom. Sve bi to nosilo mnogo više emotivnog naboja i ne bi se gubilo vreme na neke snove i maštarije. Ovako, filmu fali dosta toga i premalo sadržaja ima za ovo trajanje.

Zanimljivosti:
Aron Ralston je zaista pravio video dnevnik dok je bio zaglavljen u kanjonu. Te snimke su videli samo bliski prijatelji i na kraju su prikazani i Bojlu u Franku. Kamkorder koji Franko korsiti je isti onaj koji je koristio i sam Ralston.

64-godišnji Amos Vejn Ričards je pao na istom mestu gde i Ralston i pošto je slomio nogu i iščašio rame, trebalo mu je 4 dana da ispuže odatle. Spašen je samo srećom jer su posle izlaska Ralsonove biografije posete ovom delu kanjona postale česte pa su rendžeri često proveravali tu rutu. Od kada je izašla Ralstonova biografija, oko 30 ljudi je spašavano iz tog područja. U poslednjoj sceni, pored bazena su porodica i prijatelji pravog Ralstona.

Naj scena:

Brutalno finale.

Moja ocena: 6/10