Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

среда, 06. мај 2020.

Der Untergang (2004)


Alternativni naziv: Downfall
Kod nas nazvan: Hitler, poslednji dani
Žanr: Biografski | Drama | Istorijski | Ratni
Režija: Oliver Hirschbiegel
Glumci: Bruno Ganz, Alexandra Maria Lara, Ulrich Matthes...

Priča:
Traudl Junge, poslednja sekretarica Adolfa Hitlera, priča o poslednjim danima nacističkog diktatora u bunkeru u Berlinu na kraju Drugog Svetskog Rata.

Moj osvrt:
Prezime Hitler je postalo sinonim za zlo. Sa jedne strane je to u potpunosti validno. Ono treba da služi kao opomena, kao nešto što je bolni produkt čovečanstva. Sa druge strane, samim tim što je on postao simbol zla, malo ga je to udaljilo od običnog čoveka i mi sada mislimo da se tako nešto neće ponoviti. Kao da je on bio jedinstveni zlikovac u istoriji, kao da nije bio običan čovek sa interesovanjima van ideja koje su ga okarakterisale kao jednog od najvećih zlikovaca ikada. Problem je što te njegove stavove ne prepoznajemo u današnjem svetu a oni su sveprisutni. Problem je što ne vidimo da se mnoge organizacije i političke stranke služe istim principima i mehanizmima. Problem je što danas ovakvi ekstremni stavovi imaju veliku slobodu i podršku. 

I posle ovog filma, kada razmisliš o Hitleru, pitaš se, gde je onaj čovek van svega ovoga. Ok, ne može to da ga iskupi, ne može to da ga uznese uopšte ali želim da vidim kako je uopšte moguće da je jedan čovek sa svojom ekstremnom idejom doveo do svega toga što se dešavalo. I Film na početku radi upravo to. Na jednostavan a efikasan način nam daje običnog čoveka. Mi na samom početku o njemu razmišljamo kao o simbolu. Diktira tekst daktilografkinji koja ne može da stigne da iskuca sve to. I u glavi već imaš verziju u kojoj je streljaju jer razmišljaš pogrešno. Upravo u tome je problem, smatramo da običan čovek ne može imati ovakve ideje. Smatramo da monstrum ne može imati manire običnog čoveka. 

Kakvi ljudi mogu pratiti te genocidne ideje? Da i njih ne bi posmatrali samo kao mašineriju, film nam daje doktore koji rade svoj posao i pre svega misle na zdravlje ljudi i očuvanje njihovih života. Film nam daje one koji razmišljaju o bezbednosti civila. Ponavljam, ovo ih ne može iskupiti za zlo koje su naneli. Ali pokazuje da ovi ljudi imaju neki moralni kodeks. Ne svi naravno. Stvar je u tome što ne smemo generalizovati iako to jako volimo. Generalizacijom postajemo površni, gluvi, slepi. I kod ljudi koje ne volimo, i kod ljudi koji su vredni prezira može se desiti da postoje stvari za poštovanje. 

Namerno prvo pričam o stvarima koje su van onoga što su Nacizam i Nacisti predstavljali. Film prvo i želi da nam pokaže te stvari koje su čak i vredne divljenja. Rekao sam već i ne bih ponavljao više - ništa od toga što je vredno divljenja ne može da ih iskupi za zločine koje su napravili. No da se vratim na ono što je trenutna tema. Albert Šper (tumači ga sjajni Heino Ferch) i Hitler su imali poseban odnos. U jednom momentu, u toku njihovog dijaloga, vidi se maketa nečeg što tek treba da se izgradi. I to izgleda veličanstveno. Zapitaš se, ako već neko ima moć da gradi ovakve stvari, zašto mu je priroda takva da mu je rušenje ispred svega. Zašto ne osvojiš svet lepotom i grandioznim delima umesto uništenja. Šper će dobiti poseban pasus kasnije i to, na žalost, kao jedna od mana filma. 

Glavna tema ovog filma nisu nacistički zločini u ratu. Glavna tema ovog filma i ono čemu je film žestoko posvećen je zločin prema sopstvenom narodu. Kada krene raspad sistema i kada je jasno da je Crvena Armija nezaustavljiva, gube se konci. I tu opet imamo jednog doktora da bi nam se predstavila ta neka moralna strana koju čak i neki od Nacista imaju. Ali ovde je akcenat stavljen na to kako su civili tretirani. Oni su ostavljeni na cedilu. Taj tretman prema narodu kao da je statistička greška i usputna posledica je jako poražavajuć. Setimo se jednog koji je smrt čoveka poredio sa statistikom umiranja perača prozora u Americi. E to je to. Neki uzimaju ovo kao manu u filmu. Ne, ovo je hrabra odluka. Zamislite film u kojem se prikazuje zločin prema nama od strane nekih koje smo pratili. Onda vidite koliko je smelo napraviti ovakvo nešto. 

I onaj kojeg je narod doveo u mogućnost da ih vodi prvi pokazuje užasan tretman. U jednom dijalogu, Šper mu kaže kako je to njegov narod. Odos koji Hitler pokazuje prema tome je jeziv. Ideja treba da bude ispred čoveka ako je ta ideja plemenita i velika, ako će ta ideja u suštini pomoći ljudima. Hitlerova ideja nije takva i on zbog nje nipodaštava ulogu čoveka. Gebels na to dodaje da su ti ljudi izabrali Hitlera i samim tim su mu dali pravo. Kada nekom dajete poverenje, zamislite se dobro šta ono može da znači za njega. Ovde ispada da su mu ljudi poklonili živote da on može da radi šta hoće sa njima. Na žalost neki bi opravdali to i danas bez problema. 

Sledeće što vidimo je nelojalnost prema Hitleru i samoj ideji. Suprotno od toga imamo Gebelsa koji je uz Hitlera do poslednjeg daha. Ovi nelojalni su prikazani tako da se lako odriču ideje, da samo misle na sopstvene guzice. Nemojmo misliti da je to kritika u smislu da su  samo ljigavci protiv Hitlera. Ne. Ovo je hrabra predstava. Samo pokazuje da neki nisu bili uz ideju zbog same ideje već samo zbog sopstvene dobiti. Zločin je zločin. Ne pravi razliku to zbog čega si ga učinio. I tim nelojalnim nije posvećeno mnogo vremena što je dobro. Film je imao hrabrosti da prikaže nešto drugo, što je mnogo šokantnije. 

Ono što je zastrašujuće je ta ljubav i lojalnost koju osećaju prema Hitleru. Uzmimo ženu koja nas vodi kroz celu priču. Sa kakvom ljubavlju ona brine za čika Adolfa to je za nevericu. Svaku njegovu nervozu, svaki stres doživljava teško. Ana Maria Lara je perfektnom glumom dočarala svaku od tih emocija. Retko kada izgovara neku rečenicu o Adolfu ali se vidi sva pažnja i ljubav koju gaji ka njemu. Da ne znaš ko je on, samo gledajući ovu ženu, pomislio bi da je u pitanju najbrižniji i najpažljiviji čovek na svetu.

Nije samo tu ona, mnogi su takvi. Ekstrem koji je pokazala Gebelsova supruga je jedini razlog zbog kog sam se mentalno spremao za ovaj film. Vojnici su mu lojalni do kraja, čak i kada vide do čega je sve to došlo. Da ne pominjemo Evu i ono na šta je ona pristala. Zapanjujuća je ta ljubav prema ovakvom zlotvoru. Prosto se zapitaš da li je moguće da je neko ko je gajio ovakve stavove bio tako voljen. Čak i neki koji ga napuštaju, koju mu nekada protivureče ni jednog momenta ne poriču veličinu koju on predstavlja za njih. Recimo Šper mu priznaje da je odbio neke njegove "uništiteljske naredbe" ali pokazuje fascinantnu lojalnost. Na stranu što je ova scena malo verovatna, verujem da oslikava tu neku zaljubljenost u Hitlera koja je vladala i koja ponegde verujem još uvek vlada. 

Iako film ne priča o samoj ideji kojom su se nacisti vodili, ona je sveprisutna. Vera u tu ideju je nekima bila ispred života dece. Vera u tu ideju je toliko zaslepela sve. Kako je zaslepela Hitlera? Već sam pomenuo - odnos prema civilima. U jednoj sceni on odlikuje decu koja su se sukobila sa Crvenom Armijom. Čoveče. Deca. Deca bi trebala da budu tvoj glavni razlog za promenu na dobro. On ovde ne vidi decu već vojsku koja treba da iznese njegovu ideju. Žena koja slepo veruje i ideju Nacional-Socijalizma smatra da za njenu decu nema života u svetu bez njega. Lepa stvar je kada tvoja ideja menja svet ako je ta ideja plemenita. Ideja lako ovlada ljudima. Ali ako je ideja zla, tu dolazimo do stvarnog horora. 

Zapanjujuće je koliko je Hitler ostao veran toj ideji do zadnjeg momenta. U svakom momentu je bio orijentisan na to šta želi i do zadnjeg daha je radio za tu ideju. Zamislite sada da su ljudi tako zagriženi za dobre ideje. Da će istrajati za njih do samog kraja. Na žalost, ovde imamo drugačiji primer. Radije se odrekao života nego ideje. Kako bi bilo lako diviti se ovome da je ta ideja imala plemenite ciljeve. No ta ideja se vidi i kroz neki stav Nacista koji pratimo tokom filma. Prva velika bizarnost je ples i proslava dok padaju bombe. Kao da su svesni da su u problemu ali su oni toliko iznad svega da ih to neće dotaći. Kao da je to nevreme koje će proći. 

U završnom monologu film krade ideju Judgment at Nuremberg (1961). Ponovo se ponavlja priča o tome kako nisu znali za logore. Iako na kraju kaže da za to nema opravdanja, to je izrečeno prekasno. Nebitno da li je to laž ili ne. Imate ovoga i danas. I dan danas umemo da se previše zaljubimo u diktatore. I tim zaljubljenicima možeš izneti bilo kakav dokaz šta se radi, oni neće verovati ni tada. Jednostavno su prepušteni slepom verovanju idolu koji ih je zaveo. Nemojte mi onda samo reći da se ovakav čovek ne može ponoviti. Obične bitange umeju da zavedu ljude a kamo li inteligentni zlikovci. 

Ima ovde dosta glumačkih bravura. I minimalne role zaslužuju aplauze. Čak i neki glumci koji su bili rutinski sporednjaci u mnogim filmovima ovde ostavljaju i te kako dobar utisak. No Bruno Ganz je bez trunke sumnje ukrao šou. Njegova gluma je besprekorna od prvog do poslednjeg momenta. Kako se pojavi na sceni, sva svetlost je usmerena na njega. Nije to samo zato što glumi glavnog protagonistu ove priče. Njegova gluma je zaista bravurozna. Jedna stvar je kada oponašaš nekog glumom (recimo Redmejn Hokinga). Druga stvar je kada je tvoja gluma relevantna bez obzira na lik. Samo da podsetim, te godine je Džejmi Foks dobio oskara dok Ganc nije bio ni nominovan. Foks je u najboljem izdanju prosečan glumac. Gancov talenat je besmrtan. 

Da ne bude sve bajno sjajno, cveće i proleće, imam dve velike zamerke za film. Svakako imam poštovanje prema Nemcima koji su se latili filma o Hitleru. Jako je dobro što su ovo predstavili i kao zločin prema sopstvenom narodu. Ok, taj narod ima veliku odgovornost u zločinima ali siguran sam da nisu svi do jednog bili Hitlerove pristalice. Film je odlično pokazao zločine koje su Nacisti učinili sopstvenom narodu. No gospodo, šta je sa odgovornošću koju imate za zločine prema drugima. Ovde vidimo zgrožavanje samo kada je nemački narod povređen. Šta je sa svim tim zlom nanetom ostatku sveta. Jedna rečenica na kraju je zaista smešna kao odnos prema tome. 

Drugi problem koji imam je Albert Šper. Čini mi se da su nekako planski želeli da ga naprave dobrim. Šper je možda bio genijalan kao arhitekta ali njegova odgovornost za zločine nije mala. On je proveo život pravdajući se i izdajući se za dobrog nemca ali to je bila gomila gluposti. U Špera iz filma bi se svi zaljubili. Drži do sebe, pametan, odlučan, kreativan, odbija "uništiteljski" plan Hitlera, Ferch je užasno markantan kao pojava. To sve nije Šper. Šperova odgovornost je morala da bude očiglednija od ovoga što smo videli u filmu. 

Downfall zaslužuje priznanje jer prikazuje zločine Nacista prema sopstvenom narodu, jer prikazuje koliko je ideja nacional-socijalizma zaslepela mnoge ljude, jer prikazuje zločince bez suzdržavanja. Nije se rasplinuo ni jednog momenta na sve strane već je držao celu priču u fokusu. Glumačke predstave su vredne svake hvale a Ganz pokazao kakav je velikan. U načinu na koji je doneo Hitlera na platno, ovaj film je jedinstven. Romantizovanje Špera i neprikazivanje veće odgovornosti su jedine dve mane koje sam našao ali one ni jednog momenta ne obaraju kvalitet ovom filmu.

Zanimljivosti:
Bruno Ganz je proučavao Parkinsonovu bolest na Švajcarskom univerzitetu kako bi se bolje priremio za ulogu. Na početku kada se upoznaje sa Hitlerom, sekretarica se predstavlja kao Traudl Humps. Kasnije joj se obraćaju kao Frau Junge. 1943, ona se uz Hitlerovo odobrenje, u bunkeru udala za SS oficira Hans Hermann Jungea. On je nastradao u Francuskoj. 

Većina scena napolju je snimana u Sankt Petersburgu zato što taj grad ima sličnu arhitekturu tadašnjih nemačkih gradova. Većina Hitlerovih monologa i razgovora koji se čuju u filmu su tačni. Ganc je došao u posed tajnog snimka koji je Hitler vodio sa Gustafom Mannerheimom iz Finske. 

Intervju sa Traudl Junge koji se vidi u filmu je uzet iz dokumentarca Blind Spot. Ona je bila bolesna i nije mogla da prisustvuje premijeri tog dokumentarca ali kada su joj preneli, izjavila je kako je njeno životno delo završeno i može da ide. Nedugo posle toga je preminula.

Bedž koji Hitler daje Magdi Gebels je zlatna značka Naci Partije koja se davala visoko rangiranim članovima koji su konstantno bili u stranci. Za Hitlera je izrađena ta koja je bila "broj jedan". Od svih ljudi koji su navedeni u filmu, jedino je Rochus Misch bio živ kada je film premijerno prikazan. Na kraju premijere u Nemačkoj, mnogo ljudi je plakalo. 

Ganc prvenstveno nije želeo da glumi Hitlera ali je posle gledanja filma The Last Ten Days (1955) prihvatio. Na portretu koji Hitler gleda u jednoj sceni je Frederik Drugi Pruski. Kristijan Berkel koji glumi doktora, izjavio je kako je njegov otac takođe bio doktor tokom rata i bio je uhapšen od strane Rusa dok su svi sa majčine strane bili Jevreji i svi su bili u logorima.

Naj scena:

Laku noć, deco...

Moja ocena: 9/10

5 коментара:

  1. Anonimni Posetilac09. мај 2020. 14:37

    https://www.youtube.com/watch?v=95RFHR-8YuI Srećan Dan pobede !

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Heh, baš radim sada nešto i razmišljam šta bih mogao slušati. Taman jedna Sabaton playlista :)

      Избриши
  2. Jel imas neku tvoju listu top 5 najboljih dokumentaraca o Drugom svetskom ratu?Na foru ovih koji se prikazuju na HISTORY kanalu, sa naratorima i slicnoNa koji god sajt da odem ili na guglu, ima ih na stotine, ne znam za koji da se odlucim.Mislim da se vise nauci iz njih nego iz filmova pa makar bila i Sindlerova lista.
    Hvala unapred. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nemam na žalost. Gledao sam dobar broj dokumentaraca na Viasat History, neki su bili baš dobri ali nisam pamtio imena. Mogu ostali čitaoci predložiti sad i tebi i meni nešto što valja overiti

      Избриши