The Square (2017)

Kod nas nazvan: Skver
Žanr: Komedija | Drama
Režija: Ruben Östlund
Glumci: Claes Bang, Elisabeth Moss, Dominic West...

Priča:
Kustos prestižnog stokholmskog muzeja se nalazi u profesionalnoj i personalnoj krizi dok sprema za kotnroverznu izložbu - The Square.

Moj osvrt:
Pitanje koje sam sebi najviše puta postavio je - šta ja to zapravo gledam? Da je ovaj film jedinstveno iskustvo - može se reći. Da li je pametan, da li je za određenu grupu, da li je samo za one koji razumeju umetnost - zajebi me toga. Nije ovaj film toliko pametan iako se prilično trudi da bude. Stvari koje on priča su uglavnom ispričane, samo je način na koji ih donosi specifičan. Tako da nećete gledati npr. Borgmana koji će vam silovati mozak ali imaćete utisak da ste odgledali nešto dobro. Nema toga ovde. No, da li je ovakav Square ipak nešto nadprosečno? 

Scene su preduge i to ne u smislu da su dosadne već je svaka prokleta scena mogla biti barem za trećinu ako ne i za pola svoje dužine trajanja kraća. Scena krene i deluje ok. Posle nekog vremena se zapitate gde zapravo ide ovo što gledam. Posle nekog vremena već počinjete da imate utisak da u sceni ima nepotrebnih stvari. Ali hej, sve to deluje blesavo pa čekate da se nešto konačno desi. I na kraju se scena završi tako što niste sigurni: a) šta su zapravo rekli njom; b)zašto im je trebalo ovoliko vremena za nju kad je sve rečeno mnogo pre njenog kraja. Nebitno da li je u pitanju dijalog ili događaj. Isti je princip.

Generalno, toliko toga krene da se razvija u filmu i konstantno menjate percepciju ka tome o čemu se zapravo radi. Veliki deo priče zauzimaju posledice jedne krađe. Čoveku je ukraden novčanik i posle toga on izvodi nešto kako bi ga vratio. Kroz ceo film se provlače posledice tog njegovog poteza. I onda pomisliš - ima tu nešto. Nešto će se tu epohalno desiti. Neki tragičan događaj. Neko prosvetljenje. U principu nema tu puno. I ovo je u službi nekih opštih stvari o kojima film priča i kroz ostala dešavanja. 

Potom imamo jednu relativno romantičnu priču. Ona je, što bi se na engleskom reklo "over the top". Totalno je blentava, suluda, počela je glupim dijalogom, nastavila se vođenjem ljubavi, produžila neverovatno besmislenom i tupavom raspravom i poslednje što tu vidimo je dijalog koji, iako deluje kao gluparija, slatko me je nasmejao. E sada, da ne bi pljuvali po tim scenama, koliko sve one delovale usiljeno, iskarikirano, koliko god dijalozi delovali neprimereno, ima to svoju svrhu. Veliki deo filma priča o odnosima među ljudima. Ovde imamo emotivni segment gde zapravo nemamo pravu emociju. Uz to, vidimo da je glavni lik razveden. Tako da imamo emotivne boljke novijeg doba gde se ipak romantična povezanost ne uzima toliko za ozbiljno. 

Kroz onaj deo priče koji se radi o posledicama krađe vidimo komunikaciju između ljudi različitih slojeva (no vidi se to i van te priče). Nerviraće Vas tu mnogi dijalozi jer su rasprave konstantne. Nerviraće vas zato što je jasno kao dan da ih je lako okončati jednim jednostavnim gestom izvinjenja, jednim običnim dogovorom ili nečim što zaista ne iziskuje napor. No nema ovde tog nekog poravnanja. Neprihvatanje i raslojavanje je još jedna od bolesti koja je dodatno eskalirala u modernom dobu. I sve te scene ne deluju naročito epohalno niti bitno iz prostog razloga što tome svedočimo svaki dan. Nije to besmisleno ali je to previše vremena potrošenog na opštu temu.

Kroz ceo film, ljudi mole za pomoć. Pretežno su to oni koji prose ali ako pogledamo pažljivije, pre ili kasnije je svako zatraži. Znate li šta je tragično? Samo na dva mesta sam video da je neko nekome pomogao. Samo na jednom gde to nije bilo isforsirano. I kada pogledate šta je ta pomoć trebala biti, jasno je šta film želi da nam kaže. Na jednom mestu to je izvinjenje. Na drugom mestu to je odgovor na poziv. Na sledećem, da ti neko pričuva torbu. Ljudi odbijaju da pomognu bez da znaju problem. I to viđamo svaki dan. Neretko okrećemo glavu i zaobilazimo one koji mole za pomoć. No, nije to glavna tema ovog filma. 

Glavna tema je odsustvo poverenja u ljude. Prestali smo da verujemo da nekome treba pomoć. Postali smo pomalo egocentrični i smatramo da smo i mi ugroženi. I sve to dolazi od odsustva poverenja u ljude. I tu imamo pomenutu izložbu, The Square koja je izgleda koncipirana oko iste teme - poverenja među ljudima. Vidimo samo mali njen privju i čini nam se da će ići na dobru stranu. Konačno nešto željno iščekujemo u filmu. Na tom, da tako kažem, testu izložbe imamo i fiktivni rezultat da ljudi uglavnom veruju drugim ljudima. I sve je to bajno i sjajno ali u stvarnom životu konstantno gledamo nešto drugo. Uglavnom ne verujemo ljudima. Nije to neopravdano. Loši ljudi su nas naterali na tako nešto. Ali smo otišli do krajnje granice pa ne verujemo nikom. 

Glavni lik u filmu je kustos tako da je očekivano da će se film baviti i umetnošću. Prvo, očigledno je da umetnost nije imuna na popularne trendove. To je jedna od stvari koje se ističe ovde. Ako pogledate diskusuje, više se vode razgovori oko toga kako predstaviti ovo popularnim nego oko suštine same izložbe. To je i izrodilo jako bizaran video koji je isplivao online. I onda, ako gledate sa strane umetnosti, nije vam jasno sa čim to ima veze. Sa druge strane, donelo je pažnju i popularnost. I tu film pametno postupa. Video je šokantan, užasan ali ne raspravlja se o njegovoj suštini već o nečemu sasvim drugom. I odjednom, kada se shvati da je taj video reklama, prestaje svaka diskusija oko njega i prelazi se na to šta on treba da reklamira. Kao da je to odjednom opravdanje. 

Zašto je takav stav pogrešan? Hajde da uzmem nešto što nije tako bitno i epohalno a blisko nam je. Recimio uzmimo ovaj blog. Mogu da napravim reklamu koja će da zgrabi pažnju svakog. Ne mora da se sviđa svima ali je dovoljno da bude šokantna i da većina ljudi obrati pažnju na nju. I onda mogu privući ovde ljude koji zapravo ni ne žele da tu budu. Reklama koja bi realno predstavila ovaj blog bi dovukla tek ponekog. Reklama koja je užasavajuće šokantna bi dovela veliki broj. Cilj opravdava sredstva, zar ne? Zavisi šta tražite. Ko treba da vam bude publika? Koga želite da privučete? O tome se radi. To su one clickbait vesti koje serviraju danas. "Nećete verovati.... cela srbija bruji.... monstruozno zakucavanje...". Garantujem, ispod svakog od tih naslova nije ništa u šta nećete verovati, ni 1% srbije ne bruji oko toga, zakucavanje je solidno i to je to. Praktično si prevario onog koga si privukao. Zašto ti to treba? Lova. Ali ovde treba da se radi o umetnosti, zar ne? Braćo i sestre, ni ona nije više imuna. 

Film celim svojim trajanjem nekako nipodaštava umetnost modernog doba i pokazuje samu umetnost kao žrtvu. Retko šta ćete videti a da će vas zapanjiti ili oduševiti u nekom smislu umetničkog doživljaja. Recimo umetnost predstavljaju neke hrpice šljunka ili nabacane stolice koje se koriste u učionicama i slične stvari. Mi laici ne vidimo ništa u tome. Neki tamo vide ne znam šta. Da li to nas laike čini glupima a ove druge inteligentnima. Ili je pak obratna situacija, možda su ti drugi snobovi koji i dalje ništa ne razumeju ali žele da ostave takav utisak. Na samom početku filma kustos kaže novinarki "ako stavim ovde vašu torbu, da li to znači da je umetničko delo". Film zapravo pametno kritikuje sve ovo. 

I onda na kraju dolazi The Square. Prvo, ideja koju čujemo je opšta da opštija ne može biti a sve u duhu ovog novog doba u kojem se trubi o ljudskim pravima. Najnormalnije je da očekuješ mudroseriju prve vrste. Ali film nam daje neki početak te izložbe koji se zasniva na poverenju, na slušanju, na prihvatanju. Čoveče, film ide toliko daleko da te natera da se zapitaš da li smo mi eksponati u muzeju. Da li je naša priroda umetnost ili prepoznavanje gde grešimo i gde smo završili. Taj nagoveštaj je odličan i pomislio sam da će taj The Square da me na kraju raspameti, išamara, istrese iz gaća. Ne, braćo i sestre. Izgleda da je cela ideja da je film koji gledamo tj priča koju pratimo taj The Square. Od izložbe nećete dobiti ništa. 

Nije to loša ideja i dalje, ali je omanula iz prostog razloga što je film omanuo da poentira u svakom prokletom segmentu. Dobro, skoro svakom. Recimo imamo užasno bizarnu scenu u kom muzej predstavlja Džunglu i u toj sceni glumac tumači gorilu na PERFEKTAN način. I to je i dalje ono što možda prepoznajemo ili ne kao umetnost. I film i nas i učesnike te scene siluje do poslednjeg momenta. Do poslednjeg momenta nismo sigurni da li je to umetnost koju ne razumemo jer nemamo tu sposobnost pa moramo da je prihvatimo takvom ili je vreme da ustanemo i kažemo da je to odavno izgubilo kriterijume onog što umetnost treba da bude. Scena je savršena u svojoj bizarnosti. Razotkriva ljude na način na koji nismo očekivali ali u isto vreme i od čoveka pravi eksponat. 

Posle toga The Square je morao da poentira tom izložbom. Ali kao što rekoh, nema ništa od toga. Svaku priču koju je započeo film nije uspeo da dovede do nekog vrhunca. Hajde, možemo reći da je taj deo o umentosti donekle poentiran pomenutom bizarnom scenom. Ali hej, gledamo čoveka. Prvo, njegova emotivna priča je nedovršena, siromašna, neispričana, nedefinisana. Potom, njegov odnos sa dve predivne ćerkice skoro pa nepostojeći. Ne mogu da verujem da se film bavio vezom za jednu noć a nije mogao da posveti vreme priči o odnosu ovog čoveka sa decom ili bivšom suprugom. Potom ona priča o krađi je zauzela previše vremena a samo je jedna opšta, milion puta prežvakana tema. Jasno mi je šta film hoće da kaže. Neke stvari mogu da se srede jednostavnim gestom ali ih mi rastežemo u beskonačnost. Ovde to nije predstavljeno dobro već je mučno za gledati. 

I kada pogledate ovaj tekst, delovaće da je film zaista bogat. Ne mogu da vam opišem zapravo koliko je on promašio da poentira na svemu. Vratimo se na početak gde sam  rekao su scene preduge. Film traje dva i po sata. Toliko toga si mogao da sažmeš, zaokružiš, daš neku kulminaciju, daš nešto bolje drame a to vreme si trošio na bla bla bla bla čekaj o čemu se ovde beše radi i priča bla bla bla bla hoće li se ova scena završiti bla bla bla evo završava se bla bla bla a ne još ali sad će bla bla bla čekaj pa ovo su mogli da završe za duplo kraće vreme bla bla bla hm, o čemu se zapravo ovde radilo. Šteta jer gluma je dobra, muzika odlična, likovi su delovali interesatno, film je imao dobru nameru šta želi da ispriča ali suviše opštih tema je potrošilo previše vremena da bi ovo bilo upečatljivo. U rukama nekog ko bi znao kako da izvede ovu priču, imali bi filmčinu. Ovako tu imamo gomilu propuštenih šansi.

Zanimljivosti:
Publika pred kojom Oleg izvodi svoju glumu gorile sastoji se od najbogatijih Šveđana iz stvarnog života. Ta scena je inspirisana istinitim događajem samo što je umetnik, Oleg Kulik tu glumio psa. Na kraju je bio uhapšen. Incident sa čovekom koji ima Turetov sindrom je takođe inspirisan istinitim događajem.

Naj scena:

Dobrodošli u džunglu

Moja ocena: 6/10