Stand by Me (1986)

Kod nas nazvan: Ostani uz mene
Žanr: Avantura | Drama
Režija: Rob Reiner
Glumci: Wil Wheaton, River Phoenix, Corey Feldman...

Priča:
Posle smrti jednog od prijatelja, pisac se priseća puta na koji je išao sa svojim prijateljima kako bi pronašli telo nestalog dečaka.

Moj osvrt:
Stand by me je film o prijateljstvu, detinjstvu a prvenstveno odrastanju. Napravljen je tako da je pitak, zabavan, deluje jednostavno a opet nosi velike emocije: snažnu ljubav ali i setu i gorčinu. Ovo nije film za mlađe generacije već film za one koji su nekada bili mladi. Oni će u filmu prepoznati i svoj put. Ovo je film o svima nama koji smo odrasli i odlutali od nečeg što je predstavljalo detinjstvo. Neki su uspešni, neki ne, neki su se ostvarili, neki ne, a opet, sa odrastanjem smo svi na neki način izdali to detinjstvo i doživeli nenadoknadiv gubitak. Stand by me ide lagano, zavlači se pod kožu i na kraju te obuzme celog. Kada pogledaš odjavnu scenu, oči se same od sebe navlaže. To nije zbog filma, braćo i sestre. To je zbog nas samih. 

Kao što pesma nekadašnjeg dečijeg idola kaže "U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo." Koliko god bili ubeđeni da smo kao deca malo svesni svega, koliko god mislili da su naše odluke i procene pogrešne, to nije tako. Grešimo. Nesvesni smo koliko. Današnje procene su nam nametnute egzistencijalnim pitanjima, trendovima, moranjima, vođama i raznoraznim drugim stvarima. Kao deca smo se vodili čistom emocijom. Prijateljstvo između četiri dečaka u filmu je prelepo. Toliko je tu lepih gestova, momenata i svega onoga što ti obeleži detinjstvo. Uprkos čarkama, klinci lako ispeglaju svoje odnose. Sećam se da sam se kao klinac potukao sa najboljim prijateljem i to zbog devojčice koja nam se sviđala. Nismo pričali jedan jedini dan. Zajebi me svega drugog kada nam je najlepši deo dana bio da se bacamo za loptom, skrivamo u igri žmurke, jurimo u igri kauboja i indijanaca, pravimo kanal za vodu i most preko kog ćemo voziti autiće... Teško mi je da ovo pišem a da mi oči ne zasuze. Kakva je danas situacija. Živim preko puta tog divnog čoveka. Ne pamtim kada smo proveli više od 10 minuta zajedno. Recite mi onda, da li smo razumniji od dece? 

Uzmimo i primer pomenutog Branka Kockice iz prethodnog pasusa. Danas je tužno gledati čoveka koji se prodaje da bi promovisao političku stranku. Njegove izjave su bolne po nas koji smo odrastali uz njega. Bolno je i kada čitam gomile napada na tog čoveka. Nemojmo ići tako daleko. Vratimo se u prošlosti pogledajmo šta je činio. Imate li danas takve emisije za decu? Ne. Nemojte mi pričati onda o Branku ovom sada. Ovo sada je čovek koji je razočaran, uništen, kome su svi ideali ubijeni. Lako je suditi. Ali nemojmo kenjati po onome što je čovek napravio i što je bio. Za mnogo godina, to treba da bude ono po čemu ćemo ga pamtiti. Ako nam je ova slika sada preča od one uz koju smo odrastali i bili srećni, onda smo i sami izdali svoje detinjstvo. Onda smo postali ogorčeni i nismo ništa gori od onih po kojima bacamo drvlje i kamenje. Čuvajmo ono što smo imali kao deca. To je blago. 

Pogledajmo ove klince. U goroj su situaciji od 99% ljudi koje poznajem. Ni jedan nema normalnu porodicu, ni jedan nije lišen tragedije i teškog života. I ocrtava se to na njima ali uz drugove nikada ne klonu duhom. I upravo to je snaga detinjstva i prijateljstva. Ne treba ti mnogo da bi bio srećan - samo drugovi. E to "samo" je danas ogromno. Gledamo ih kako sede u prašini, prljavi, bacaju kamenčiće u konzervu i slažu se da se provode kao nikada u životu. I mi to gledamo i osećamo tu scenu. Sećamo se igara koje su tako obične a tako savršene. Osećamo svu moć nedostajanja tog dela života, detinjstva koje će ti ispuniti dan jednim običnim uspehom u igri, jednim gestom drugarstva. I onda odrasteš, stekneš neko drugo bogatstvo, juriš za materijalnim a svestan si da bi toliko toga zamenio za jednu igru, za jedan momenat bezbržnosti i nekoliko drugarskih osmeha. To detinjstvo nije imalo moć da te izoluje od svega. Svestan sam bio da za vreme sankcija u kući nije bio ni jedan jedini novčić, svestan sam bio rata koji je bio tu, preko reke, svestan sam bio ljudi koji su prolazili pored moje kuće bežeći iz svojih domova. I to je tragedija koja ostavlja tragove. Ali hej, to detnjstvo je imalo moć da donese nadu u nešto bolje. Detinstvo je nepresušni izvor optimizma. 

Film na suptilan način pokazuje taj prelaz iz detinjstva u odrastanje. Kao primer ću uzeti scenu u kojoj ovi klinci šetaju prugom. Prva dva pričaju o budućnosti gde jedan kaže drugom da je pametan i treba da ode iz tog malog mesta. Da ne treba da dozvoli da ga prijateljstvo ili nešto drugo zadrže tu jer on zaslužuje bolje i više od ostalih. Ovu scenu je pozajmio i Vil Hanting, samo što je ovde ta scena neuporedivo jača. I baš ovde vidite zrelo rezonovanje jednog deteta. Rezonovanje koje je užasno zrelo ali i bolno iz prostog razloga što sebe ne vidiš negde gde je dobro, dok drugog oslobađaš ikakve veze želeći mu ono najbolje. Svestan si gubitka i bola ali si spreman da ga prihvatiš. I to dolazi iz usta jednog deteta. I upravo taj upliv bola u njihove mlade živote predstavlja odrastanje. Ček, rekao sam suptilan način na koji film prelazi na "odrasle" teme. O da. Za to vreme druga dva dečaka pričaju ko bi pobedio u borbi između Supermena i Super miša. 

I onda počneš da razmišljaš o tome šta je budućnost za ove momke u mestu u kom se nalaze. Ne moraš puno jer ti film daje stariju verziju momaka koji su zapravo banda bitangi. Ali ne, ti ne vidiš u ovim dečacima takvo nešto - ali ne možeš reći da to nije jedna od opcija. Momci koji baš nemaju srećne porodice, momci koji su na neki način obeleženi u društvu tragedijama koje nisu lično njihove. Pogledajte, svako je obeležen nečim za šta nije sam kriv. Jedan momak ima oca koji je u ratu izgubio razum, drugi porodicu koja ne mari za njega već pati za izgubljenim detetom itd. Tu dolazimo do odgovornosti porodice tj. do odgovornosti koje mi stariji imamo prema deci koju smo doneli na ovaj svet. I onda se zapitaš, da li želimo svojoj deci najbolje. (Poslušajte 3N od velikog Štulića). Zapitaš se da li je moguće da svojoj deci ne damo makar toliku podršku u tome da se ostvare u nečemu što žele. Mi treba da ih dovedemo do onog momenta kada počinju da budu odgovorni za svoj život. Onda su formirani ljudi koji treba da se izbore za sebe, za svoju koru hleba, moraju da izbore pobede za sebe. Ovde gledamo tragičnu sliku gde je ovoj deci već presuđeno. Ona moraju jako rano da se bore za sebe. To je prerano stupanje u svet odraslih. Dobrodošli klinci. Neće vam biti lako. Nije bilo ni nama, pa nećemo baš ni vama dozvoliti. Zapitajmo se, šta se desilo sa onim detetom koje smo bili. Zašto je sada prepuno ogorčenosti. 

Upliv odraslih u živote ove dece se ne završava sa roditeljima i pomenutom bandom. Tu se ide mnogo dalje. U jednom noćnom razgovoru između dva klinca o tome kako je jedan od njih ukrao novac ali ga je vratio učiteljici, pri čemu ga je ona zadržala i nikada nije to objavila, vidimo pravi užas. Vidimo kako neko ko ima trunku autoriteta može da obeleži dete i znatno utiče na njegov put ili budućnost. Sa jedne strane takvo odsustvo ljudskosti je poražavajuće do krajnjih granica. No hajde da pogledamo sad to očima deteta. Neko ko ima autoritet poput pedagoga, on je nešto uzvišeno u očima deteta. On bi trebao biti pravda i imati moralni integritet. I onda dolazimo dotle da padaju ideali. Da klinci uviđaju prvi put da je nešto u šta su verovali trulo. Užasno je kad klincima oduzmeš veru u nešto dobro. Neoprostivo je kad im ubiješ snove. To je zločin koji smo maskirali u odrastanje. 

I kada klinci počnu da razmišljaju i pričaju o svojoj budućnosti, to onda počne da deluje poražavajuće. Kao da ne vide da postoji izlaz, kao da su svesni da ne mogu biti ono što žele. Svoje želje i snove su podredili tim šta drugi žele od njih i kako ih drugi gledaju. No, zastanimo malo ovde. Svaki roditelj svom detetu želi najbolje ali čini mi se da u toj želji dođe do nečeg što je kontraproduktivno. Kada dete izrazi želju šta želi da bude, mi se odmah vodimo time šta bi mi želeli da budu i/ili šta će im rešiti egzistenciju pa smo u stanju forsirati decu da idu putem kojim ne žele a sve to misleći da radimo za njihovo dobro. To je sve samo ne rad za njihovo dobro. Posao je nešto na čemu ćeš provesti veći deo života. Ako te taj posao ne čini srećnim i ne ispunjava - on je kazna, kazna koju moraš da ispuniš svaki dan da bi živeo pristojno. Ako dozvoliš detetu da se razvija u pravcu u kom želi, dao si mu moć da napravi nešto veliko. Kada radi ono što voli, nema granica do kojih može da napreduje. Ne ubijajmo im san u nastanku samo zato što mislimo da znamo bolje. 

Posle toga smo počašćeni jednom prelepom, kratkom scenom u kom dečak čita strip i pred njega izlazi jelen. I ta kratka scena je ipak neka nada. Vidimo prirodu koja je netaknuta i pomislimo da je ipak sve kako treba biti. Vidimo nevinost cele situacije, životinju koja ne beži od čoveka koji drži uperenu cev u nju već gleda u dete koje je isto tako nevino poput ove prelepe životinje. Ova scena je velika. Koliko god sve izgledalo mračno - ima nade, ima stvari koje drugi ne mogu da upropaste. San je živ, volja je jaka, koračamo dalje. Klinci su svesni poraza ali su ga doživeli i prošli kroz njega. I dalje idu ka cilju. I dalje su zajedno. I dalje mogu da pobede bilo šta. Ništa nije tako jako da ih natera da odustanu. Njihova snaga volje je istrajala. Koliko god ih blatili, oni su i dalje neukaljani u svetu u kom žive. Šta god ih čekalo u budućnosti, kakve god im priče i sudbine bile, ovaj momenat je samo njihov i žive ga najbolje što mogu. 

Kada se vrate u grad, tu čujemo rečenicu koja kaže da im se on učinio malim. Pazite, sva ona sranja koja su im se dešavala su govorilia "Dobrodošli u svet odraslih". I na kraju, kada su ih prošli, shvatili su koliko svega ima van tog njihovog malog sveta. Sada mogu da krenu daleko, da osvajaju sve ono što je deo njihovih snova. Odrasli su. No, u ljudskoj prirodi je to da svaki san ima svoju cenu. San koji imaš se obično ne poklapa sa snom koji imaju drugi. Ti ćeš raditi za svoj san, taj neko drugi koga voliš za svoj. Svi ti ciljevi, drugi ljudi i životi će se umešati između vas. Udaljićete se. Nećete se čuti danima, mesecima, godinama. Pitaćete druge ljude šta je sa tim i tim. Svo to vreme, negde duboko u vama čuči svest o ljubavi koju ste gajili prema toj osobi. Znate šta je najgore - i dalje volite tu osobu isto toliko kao i onda. I dalje su te igre koje ste igrali bile nešto najbolje. I dalje su te tajne koje ste delili najdraže. I dalje su igračke kojim ste se igrali imale svrhu samo kada ste zajedno. No postoji tu jedna gadna stvar koja nas udalji, koja nas odvuče jedne od drugih. I na kraju, prekasno shvatimo da su sve te osobe bile na dohvat ruke ali uvek smo drugim stvarima davali prednost. No, možda si još uvek jako mlad prijatelju pa ti ove reči zvuče čudno, nerealno, besmisleno. Dođi ovde za dvadesetak godina i pročitaj ovaj tekst. Pročitao? Jel ti sada jasno? Dobrodošao u svet odraslih.

Zanimljivosti:
Kada je Rajner prikazao Kingu ovaj film, pisac je bio vidno uznemiren i izašao je iz sobe. Kada se vratio, rekao je da je ovo ubedljivo najbolja adaptacija neke njegove knjige. Jezerce u koje upadaju je kreirano za potrebe filma. To je urađeno kako bi klinci bili bezbedni. No pošto je napravljeno mnogo pre snimanja, svašta se nakupilo unutra i momci svakako nisu bili sigurni čega sve tu ima. 

Dok su boravili u hotelu tokom snimanja, četiri momka su pravila raznorazne probleme. Bacali su hotelski nameštaj u bazen, nelegalno igrali video igre pa čak i pokrili auto Kifera Saterlenda blatom. Kako bi klinci imali još veću netrpeljivost prema njegovom liku, Saterlend ih je konstantno prozivao i van snimanja. Cigerete koje dečaci puše su napravljene od lišća kupusa. Rajner smatra ovo za najbolji film koji je napravio. Film je zasnovan na kratkoj priči Stivena Kinga (The Body) koja se nalazi u knjizi "Godišnja doba".

Naj scena:

I never had any friends later on like the ones I had when I was twelve. Jesus, does anyone?

Moja ocena: 10/10