Vertigo (1958)

Kod nas nazvan: Vrtoglavica
Žanr: Misterija | Ljubavni | Triler
Režija: Alfred Hitchcock
Glumci: James Stewart, Kim Novak, Barbara Bel Geddes ...

Priča:
Detektiv koji se plaši visine istražuje čudne aktivnosti supruge svog prijatelja i polako postaje opsednut njom.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, osećam se prilično nemoćno da vam predstavim ovo remek delo, pre svega što je ovo, iako na prvi pogled pitko i jednostavno, tako duboko i višeslojno da je nemoguće pohvatati većinu na samo jedno gledanje. Toliko je tu detalja da verujem da ću se na svako novo gledanje vraćati i dodavati nove stvari u ovaj tekst. Zato ne zamerite što će on biti relativno škrt. Suviše sam ja mali za nešto ovakvo. Verovatno će biti i nekih viđenja sa kojim se nećete složiti, zato jedva čekam vaše kontraargumente. Svakako će pomoći u predstavljanju ovog remek dela. Upozorenje pre čitanja, biće spojlera. Trudiću se da ne odam ključne stvari ali opet, bolje je da overite film (ako nekim ludim slučajem niste) pre čitanja ovog teksta. 

U Vertigu vidimo najbolju moguću upotrebu boja i senki na filmu. Obratite pažnju na emociju koju nosi scena, na tenziju i raspoloženje likova. Potom obratite pažnju na boje koje preovladavaju. Dok gledamo zaljubljivanje i opčinjenost, boje su vesele. Dok gledamo mračne stvari, vidimo senku i mutne boje. U legendarnoj sceni u hotelu kada Skoti (Stjuart) tera devojku da se transformiše u ženu koju je voleo, mrak i senka su jezivo iskorišćeni kako bi doneli tu tamu pomućenog, pa možemo reći i bolesnog uma. Naravno, muzika je na najvišem mogućem nivou. Pogledajte kraj u kom se likovi uspinju uz toranj. Kako raste tenzija u sceni, kako raste Skotijev bes i Džudin (Kim Novak) strah, scena je sve tamnija i tamnija. I ovo je samo jedan premaleni a opet veličanstveni detalj ovog filma. 

Na početku zapleta vidimo kako Skoti prati Medlin (opet Kim Novak) kako bi video gde ide, šta radi i kako bi istražio sumnje Medlininog supruga a svog prijatelja. Fascinantno je kako odsustvom dijaloga Hičkok ovde uspeva da priča više nego neki besomučnim trtljanjem. Slika za slikom se smenjuju, misterija se komplikuje ali zajedno sa Skotijem postajemo sve očaraniji Medlin i to ne samo zbog njene neopisive lepote. Hičkok nas tera da verujemo u nadrealno, u nemoguće, u fantastično a u isto vreme nam seje seme straha koje i te kako proklija kada se zagledamo u Skotijev um tokom filma. Imamo tako neobjašnjive stvari koje golicaju tokom celog filma i koje nismo sigurni kako da shvatimo. Npr. Skoti ugleda Medlin na prozoru hotela. Kada uđe unutra ispostavi se da nikog tu nema i da niko tu i nije bio. Da li ovo znači da je on počeo da oseća njen trag, da li ovo znači da je on upoznaje, da upoznaje njene navike, da je vidi tamo gde pripada ili je sve ipak samo igra. Film može da vas ubedi da je sve tako jednostavno ali ne možeš da se otmeš utisku da svaka scena nosi nešto više, mnogo više od onog što smo videli.

Još jedan genijalan detalj, dok Skoti prati Medlin pre prvog susreta vidimo neku rutinu koja se ponavlja iz dana u dan. Ali, svaki dan vidimo nešto novo, svaki dan imamo nov detalj i svakog dana se cela misterija komplikuje. Skoti prati Medlin u vožnji gomilu puta ali kako vreme prolazi, vidne su promene. U vožnji neposredno pre susreta vidimo koliko puta medlin skreće iz ulice u ulicu, koliko samo ta vožnja deluje zamršeno, komplikovano, kao da se više ne zna gde su se likovi uputili. I upravo to pokazuje komplikovanost i kompleksnost priče. Ali nije samo tu priča u pitanju. O ne, mnogo dalje ovo ide. Hajde da pričamo o upoznavanju i zaljubljivanju. Sve je jednostavno kada vas neko privuče lepotom. Tako ova priča i počinje. No, kako saznajete više stvari o tom nekom, dobijate novu sliku i što je najbitnije, otvaraju se nova pitanja, sumnje, dileme. Previše smo mi ljudi komplikovani da bi otkrivanje bilo jednostavno. Ljudi kroz ceo život nose masku, ceo život taje nešto. A ne, ne kao u Gone Girl, to je budalaština, to je niskokalorična brlja koja pokušava biti bogato jelo. Mislim na tamnu stranu koju nesumnjivo svako od nas ima, male mračne tajne, perverzije, sramote, bilo šta. Samo jedan detalj kada otkrijete o nekom, otvara se gomila pitanja i dosta toga što ste znali postaje upitno. Film to radi za nas, otvara nam beskraj pitanja menjajući i naše mišljenje i Skotijevo raspoloženje, emocije pa i samog Skotija. 

Ključni momenat u filmu je susret Medlin i Skotija. Šta vidimo pre njega? Skoti prati Medlin pokušavajući da sazna što više stvari o njoj. Samim tim, on postaje sve zainteresovaniji za nju i na kraju dolazi do fascinacije. Do njihovog susreta možemo reći kako je Medlin ta koja određuje Skotijevo delanje, ona upravlja njegovim životom na neki način. Prvo ga je privukla lepotom, potom ga je zanimala priča koja je prati i na kraju je želeo da sve to objasni. Njegove emocije su lukavo skrivane. Ok, on je bio fasciniran njenom lepotom, ko ne bi bio, ali emotivni momenat vidimo tek nakon njihvog susreta. Zašto Skoti ne vodi Medlin kući nakon što ju je spasio davljenja? To vam sve govori. 

Braćo i sestre, koliko je njihov susret ključni momenat govore silne promene koje vidimo nakon toga. Hajde prvo da se bavimo Skotijem. Dok je pratio Medlin, ona je bila ta koja je određivala njegov dan. Posle upoznavanja Skoti je odjendom taj koji vodi priču. Sve se odvija po njegovoj želji i sve ide na njegovu vodienicu. Nebitno da li je to promena na bolje ili na gore, bitno je da je promena velika i očevidna. Šta je sa Medlin? E tu je tek velika razlika. Iz onog što vidimo, Medlin postaje mračnija, setnija. Ok, njena priča nije bila vesela ni pre susreta ali je ona sama blistala. Vratimo se na one boje. Pogledajte odeću koju je nosila pre a koju nosi posle susreta. Do susreta ona je blistala. Kasnije nosi sivu ili tamniju odeću. Zelena boja dominira sve do upoznavanja sa Skotijem, Nakon nje je ne vidimo. I dok je skoti do susreta bio tmuran, on se menja, on je taj koji očigledno nosi veselije boje. Šta vam to govori o ovoj vezi? 

Generalno taj deo filma sa Medlin nosi neki blagi horor zbog cele priče o mračnoj prošlosti koja je proganja ali prava tama nastaje kasnije, kada priču menja tamna stvarnost, kada Skoti upoznaje Džudi. Skotijeva bolesna žudnja da od Džudi stvori Medlin je jeziva. Mnogi ovde povlače paralelu ka Hičkoku i činjenici da je bio, blago rečeno, prezahtevan prema svojim glumicama i da je uglavnom birao plavokose, prelepe žene za uloge svojih heroina. Ovde vidimo potpunu fizičku transformaciju. Prelepa Kim Novak se od obične lepuškaste žene pretvara u glamuroznu damu, onu kojom je Skoti bio opsednut. Dobro pogledajte scenu u hotelu kada se ova transformacija završava. Iskreno, meni se tu okrenuo stomak. Ne samo da je ovo jezivo, bolesno, perverzno, ovo je psihološki triler na najupečatljiviji mogući način. Razmislite malo, Medlin je mrtva. Skoti, da bi osetio strast prema Džudi, tera je da se pretvori u Medlin. Nekrofilija upakovana na majstorski način. 

Prvo razmišljajte o Skotiju. Kada se transformacija Džudi u Medlin završi, on napokon dolazi do onog što je želeo. Vratimo se na početak filma. Tek je otišao u penziju, delovao je nezainteresovano za bilo šta. To je prva velika promena u filmu za njega i to saznanjem da ima vrtoglavicu. Onda se pojavila Medlin i on je dobio zadatak, cilj, žudnju, ljubav. Medlin je druga velika promena za njega. Treća velika promena je gubitak koji ga ostavlja u potpunosti praznim i tu prazninu on pokušava da popuni ne tako što će pronaći Medlin jer to je nemoguće već tako što će je stvoriti. To možda ne deluje toliko bolesno dok ne pogledamo to sa Džudine strane. Ona je ta koja zarad emocija menja sebe. Iako izgleda da joj fizička promena teško pada, to nije ni najmanji problem. Problem je što ona mora postati nešto što nije, nešto što je iluzija. To je jezivo. Saznanje da si takav kakav jesi nepotreban i nebitan već je bitno ono što glumiš. To u potpunosti može biti jedan od razloga za kraj filma koji vidimo. 

U ovom momentu već možemo pričati o tome da Skoti voli nepostojeću ženu. Nije li to veliki problem u odnosima među ljudima, prevelika očekivanja, želja da taj neko ko je naš bude sve ono što smo zamislili a ne ono što jeste. Umesto da čovek pronađe lepotu u onome što neko jeste, on u sebi stvara sliku nečeg što ne postoji i pokušava oživeti tu sliku. Zašto menjati nekog toliko da on izgubi ličnost? To ovde neminovno dovodi do činjenice da je Džudi, primorana da se transformiše u Medlin, užasno ponižena. Problem je i u tome što ona pristaje na igru, pristaje da bude neko ko zapravo nije. Ne možeš živeti sa tim. Ne možeš biti nešto što nisi. Možeš kriti nešto, možeš tajiti nešto, ali ne možeš se totalno lišiti svega što jesi. Jedva sam čekao da pišem o ovome kada je smeće od Gone Girl izašlo i kada je poređeno sa Hičkokom. 

Ovo je takođe film o ženi. Ne verujete? Retko koji film stavlja ženu i centar, uzdiže je ali i gazi. Ovde su žene prikazane kao one koje neguju, one koje su centar sveta, one koje osvajaju, one koje zavode, one koje upravljaju raspoloženjem, one oko kojih se stvara misterija, one koje teraju da se zapitaš, da tražiš odgovore, one zbog kojih ćeš uraditi sve, one zbog kojih ćeš se suočiti sa strahom. Povodom ovog poslednjeg - kako bi ste predstavili vrtoglavicu na papiru? Spiralom ili nekom sličnom formom. Uostalom tako je predstavljena i na posteru za film. Pogledajte punđu koju nosi Medlin i kasnije Džudi - ne podseća li ona upravo na pomenuti reprezent vrtoglavice? I ko je omogućio Skotiju da pobedi strah? Žena. 

No ovde ima i druga strana. Ovde žena vara, tera na pogrešan put, prouzroukuje bol. No, ove stvari nisu problematične i strašne kao činjenica da je žena upotrebljena na najgore moguće načine. Prvo, upotrebljena je da bi se došlo do cilja i to cilja u kome je žena i ubijena. Drugo, žena je ponižena do krajnjih granica i što je tragično, sama prihvata takvu ulogu. Treće, žena je svedena na idola kojem se oduzima pravo na volju, na želju, kome se oduzima ličnost. Žena je žrtvovana zarad najnižih mogućih pobuda. Najtužnije od svega je što je iskorišćena iz razloga što voli. Surovo. 

Fascinantan je način na koji Hičkok koristi obrte u filmu, pa čak i one male. Obrtom on ne pravi toliko iznenađenje koliko menja način na koji gledamo stvari i ono što je najbolje, menjamo fokus, osobu na koju gledamo. Obrtom drugi lik postaje centralni, gledamo njegove moralne dileme, emocije, patnju, stanje. Cela priča izgleda potpuno drugačije kada se gleda sa strane drugog lika. Od fascinacije prema Medlin dolazimo do brige za Džudi i to je lik za koji i te kako marimo, lik kojeg nam je jako žao. Od svih Hičkokovih majstorija koje sam gledao i svih ženskih likova, ovaj je, čini mi se najupečatljiviji, najčovečniji i najprizemniji. 

E sada o kraju. Odmah da vas razočaram, ne postoji neko veliko, konačno objašnjenje. Zašto? Zato što postoji gomila tumačenja koja možete izvesti i sva imaju smisla ali uvek deluje da ni jedno nije dovoljno dobro. Obratite pažnju da nam i sam Hičkok krije dobar deo u toj finalnoj sceni i konkretno ne vidimo sudbonosni čin, tj. kako je do njega došlo. Ne tražite objašnjenje u svakom detalju. Stvar je u tome da nešto doživite. Ovakvi krajevi filma nisu česti. Ok, neko će reći da je Inception imao otvoren kraj, ali da li je to baš tako. Inception tim otvorenim krajem zapravo poistovećuje san i stvarnost. Zar je bitno da li sanjaš ako ćeš večno sanjati da si srećan. The Thing ima otvoren kraj ali opet, izvesno je šta će se desiti i likovi ispadaju opasne mudadžije. Mulholand Drive vam lomi mozak celom dužinom filma. Valhalla Rising radi isto to. Jednostavno neke stvari morate da doživite, morate ih osetiti, morate dozvoliti da vam slome mozak. Najbolje od svega, na svako novo gledanje imaćete nov utisak. Takav je i Vertigo. Zbog toga ne želim da ulazim u neku iscrpnu analizu samog kraja, barem posle ovog gledanja. Doživite ga sami u svoj njegovoj lepoti, šoku i pefektnoj konfuziji koju donosi. Kada vas film natera da o njemu razmišljate danima, mesecima pa i godinama, on je nesumnjivo remek delo.  Film sam odgledao ga prekjuče. Već juče sam želeo da ga gledam opet. Za mene je Vertigo bez trunke sumnje jedno od najvećih dostignuća kinematografije.

Zanimljivosti:
Drugi kamerman, Irmin Roberts je izumeo čuveni kadar koji dočarava Skotijev strah od visine. Utrošeno je oko 19.000 dolara za samo nekoliko sekundi tog snimka. Film je bio nedostupan jako dugo zato što je sva prava za njega kupio sam Hičkok i ostavio ih je ćerci u zaveštanje. Bio je poznat kao jedan od pet "Hičkokovih izgubljenih" zajedno sa The Man Who Knew Too Much, Rear Window, Rope, The Trouble with Harry. Kako bi dobio pravo osvetljenje, Hičkok je potrošio nedelju dana na kratku scenu u kojoj Medlin posmatra sliku na zidu.

Film je jako loše prošao kod kritike i imao je jako malu zaradu. Hičkok je za to optužio Stjuarta koji je po njegovim rečima već bio suviše star da privuče publiku. Njih dvojica nisu više sarađivali posle ovog filma. Kim Novak je izjavila da kada je tumačila Džudi, nije nosila grudnjak, što je bilo jako neuobičajeno za to doba. Po njenim rečima to je bio jedan od razloga zašto se osećala komotnije dok je tumačila Džudi dok su joj svi kostimi koje je koristila za ulogu Medlin bili uski. Džejms Stjuart je stariji od Kim Novak 25 godina. 

Hičkok je verovao da je Kim Novak pogrešan izbor za ovu ulogu. Originalno je želeo da ulogu Medlin/Džudi tumači Vera Majls ali je ona bila trudna u vreme snimanja filma. Prvi film koji koristi kompjutersku animaciju. Scene sa zumiranjem prilikom vrtoglavica su izvedene sa minijaturama koje su položene jer je bilo nemoguće snimiti ih vertikalno. Kim Novak nema dijalog u prvoj trećini filma. Midž pominje grudnjak koji je avio inžinjer osmislio. Ovo je referenca na priču kako je Hauard Hjuz izumeo nov tip grudnjaka za Džejn Rasel. San Huan Baptista zapravo nema crkveni toranj. On je dodat efektima fotografije. Inače, crkva je imala u prošlosti kulu ali je izgorela u požaru. Film je inspirisan francuskom novelom "D'entre Les Morts".

Naj scena:

Transformacija je završena

Moja ocena: 10/10