Lepa Sela Lepo Gore (1996)

Alternativni naziv: Pretty Village, Pretty Flame
Žanr: Komedija | Drama | Istorijski | Ratni
Režija: Srđan Dragojević
Glumci: Dragan Bjelogrlić, Nikola Kojo, Dragan Maksimović...

Priča:
Dva prijatelja, Halil, Musliman i Milan, Srbin, proveli su mladost nedaleko od starog, razrušenog tunela. Nekoliko godina kasnije tokom rata u Bosni, Milan i njegovi saborci su opkoljeni u tunelu a na suprotnoj strani se nalazi Halil.

Moj osvrt:
Na samom početku vidimo scenu otvaranja tunela Bratstva i Jedinstva. Simbolika at ic best. Bratstvo i Jedinstvo i tunel koji spaja. Atmosfera u duhu "da nam živi živi rad". Pominje se i pobeda čoveka nad prirodom jer smo mi Jugosloveni napravili jedan veliki podvig. I sve to izgleda lepo i bajkovito. Vratimo se u sadašnjost. I opet imamo otvaranja tunela, puteva, pa svečana otvaranja semafora pa i svečano otvaranje lifta i rupe za semafor. Ovo u filmu izgleda fino. Kao što rekoh bajkovito. Jedinstveno smo napravili nešto lepo. Retki se zapitaju samo šta stoji iza tog svečanog otvaranja. Ok, danas je jasno jer primati otvaraju rupu za semafor. Ali nekada si zaista imao razlog da se raduješ ovakvim stvarima bez obzira šta one značile. 

I šta se sledeće desilo? Lik koji svečano seče vrpcu uspeva da poseče prst i gleda u svoju krv u fazonu "Jel moguće jebote". Ovo je perfektno. Ne liči vam ova krv na upozorenje za nešto strašno što može da nam se desi. Kapi krvi mogu da se pretvore u krvoproliće. I ta krv je ovde posmatrana kao nešto neverovatno. Ma ne, nama to ne može da se desi. I šta onda sledi, kako se prekida ta krvlju označena tišina? Kolom. Idemo na veselje. Udri brigu na veselje. Ma kakvi, zašto bi se brinuli, pa nama ruže cvetaju. Prosto nam je neprijatno koliko nam dobro ide. I sutra kada nam bombe krenu padati i meci zuje oko glava pitamo se kako je dotle došlo. 

U jednoj od scena, kada je taj tunel već uništen, dva klinca stoje ispred i ne smeju da priđu. Elem, rekoh šta taj tunel simboliše, onda vam je jasno na šta sluti ovaj porušeni. No neću o tome puno. Klinci ne smeju da uđu u njega jer je po legendama u njemu drekavac. Očigledno je da klinci nemaju veze šta je u tunelu tj. šta on predstavlja. Ne liči vam to na današnje klince koji su zadojeni mržnjom prema susedima bez da znaju pravi uzrok sukoba koji se odvijao. Gledam navijače koji bi da okače "Srbe na vrbe" i da "ubiju Ustašu", gledam klinku koja protestvuje protiv ćirilice i pitam se da li je moguće da smo toliko glupi. Ok, oni su klinci, znaju da je sukob postojao. Niko im ne traži da vole suseda, ali čoveče, nemaš razloga za mržnju. Razumem ljude koji su izgubili nekog u ratu, ali klince koji su zadojeni mržnjom a mama im i dalje daje keš za užinu ne želim da razumem. Oni ne znaju pravi uzrok stradanja tog tunela. Bolje da odustanu od ulaska, bolje da gaje oprez nego da mrze. 

Dragojević je napravio odličnu najavu rata. Gledamo prijatelje, poznanike, koji se druže kao i do sada ali nekako se vidi tenzija. Fazoni nisu dobroćudni već nose dozu zajedljivosti. Već počinju pomene verskog raslojavanja. Ljudi napuštaju kuće. I to deluje jako jezivo i potresno iz prostog razloga što u ono malo scena vidimo pravo prijateljstvo i povezanost među ljudima. Teško mi ovo pada a evo i zašto. Pre rata, otac i majka su imali radnju u Bosni. Upoznao sam toliko divnih ljudi. Posle rata svima se izgubio trag. Retki su oni o kojima sam znao išta. Tužno je kada vidiš kako čovek zbog gluposti koje stvaraju podele izgubi, izneveri i povredi drugog čoveka. Zašto je bitno odakle je ko, koje je vere i koje mu je ime? Zašto je bitno svojatanje čiji su Andrić, Tesla i svi ti silni velikani. Postoji samo jedna istina - oni pripadaju svima nama. 

Previše emotivno doživljavam ovaj film pa su mi misli malo zbrkane. Ne zamerite na tome. Pišem o prvoj sledećoj stvari koja mi padne na pamet. Zašto se film ne bavi krivcem? Ko je započeo celo sranje, ko je odgovoran za sve? Zato, braćo i sestre, što krivci ne doživljavaju tragediju. Tragedija pripada običnom čoveku koji zbog slepila, gluposti, mržnje ili čak i primoranosti uzme pušku i krene u rat. Tragedija pripada onom ko je samo želeo sedeti mirno svojoj kući. Ne mogu da prihvatim da je i jedna jedina smrt opravdana. Ne mogu da prihvatim da nije moglo bez rata. Mogu da prihvatim da države nisu mogle zajedno funkcionisati ali zar to nije moglo diplomatski, bez prolivanja krvi? 

Dragojević je za mene posle ovog filma postao velikan. Posle ovoga mogao je da režira i Grand Show, i dalje bih mu skinuo kapu za ovo što je napravio. Ovaj film ima tako nenormalan ritam da je to za nepoverovati. Vremenska linija je tako razbacana, iz scene u scenu prelazimo u situacije i stanja koja na prvi pogled ne možeš da povežeš. Smenjuju se ludilo, humor, tuga, tragedija, očaj, jeza... Taman vas nešto nasmeje, onda sledi udarac u stomak i šok. Vidite neku lepotu i vidite da je ta lepota nestala, da je ubijena najsurovije moguće. I onda nastane beskrajni očaj i tuga. Ovakvo smenjivanje raspoloženja i jeste nešto što vas izudara, zbog čega ćete morati da se oporavljate danima. 

Mogu ja da drvim ovde o svemu i svačemu, mogu da iznosim svoje stavove ali sve to pada u vodu pred onim ko je izgubio nekog. Kada izgubiš nešto, obavezno tražiš krivca i sve prelazi u lično. Razumem mržnju, razumem osvetoljubivost jer niko nema pravo da oduzme život nekom drugom. I upravo u liku Milana mi vidimo ono o čemu pričam. Vidi se da ne može da preboli to što se desilo, vidi se da ga obuzima bes kada spale radionicu njegovog najboljeg prijatelja koji je sada na drugoj strani. Ali kada Milan izgubi majku, to postaje lično. On direktno traži krivca. I ne samo on, čak i njegov najbolji prijatelj Halil traži krivca u Milanu. Zašto je tako? Zato što od najboljih prijatelja očekujemo zaštitu. Jedan drugom nisu naneli zlo a opet jedan drugog krive. To je ono o čemu pričam. Sve prelazi u lično. 

Scene u bolnici kada Milan posmatra neprijateljskog vojnika koji je zarobljen i ima nameru da ga ubije pokazuju sav jad i besmisao ovog regiona. Oni možda i najbolje opisuju epilog glupavog rata. U bolnici smo svi. Raspali smo, jedva pokretni. Opet, ako se krećemo, postoji realna šansa da smo ludi. Pogledajte ljude koji posećuju bolnicu. Ili ih baš briga za nas raspale ili je to najgori ološ koji nam se predstavlja kao dobrotvor (naklon do poda za glumu, u svakom smislu velikom Petru Božoviću). I možda i ključno u celoj ovoj priči, tako raspali, nebitni, poraženi - i dalje se mrzimo. Što bi rekao veliki Branko Ćopić - "Znam ja nas jebo ti nas". 

Zanimljivo je i pogledati zašto ko ide u rat. Neki jer im je posao, neki jer nisu imali izbora, neki jer su mislili da rade pravu stvar i da je to patriotski itd. I kada ih pogledaš sve na kraju raspale, žao ti je ljudi u njima. Da li su školovani, pošteni, inteligentni, na kraju puta vidiš samo tragediju. Nije fazon uvek u tome šta su oni bili, fazon je u tome šta su oni mogli biti. Ne pričam samo o ljudima koje vidimo u tunelu, pričam o svima. I kada pišem, nikada i nikako ne pišem samo o jednoj strani jer jedna strana ne postoji. Pričam o svima. Koliko god da smo različiti, šta god da smo bili do ovog momenta, u suštini smo isti i možemo napraviti velike stvari. Glupavi rat to ne dozvoljava. On nas liši onog što jesmo i nekada ga ne prežive oni koji posle njega i nastave da dišu. 

A dijalog, braćo i sestre - ovde ne postoji ni jedna jedina suvišna rečenica. Pogledajte ljude u tunelu, poslušajte njihove stavove, njihove priče - lako ćete se poistovetiti sa nekim od njih. Šta to znači? Znači da smo svi u tom jebenom tunelu. Znači da ginu svi - i profesori i ratari i ratnici i šarmeri i narkomani i majstori... Poslušajte šta svako od ovih likova priča i recite mi da nešto od toga ne bi izašlo iz vaših usta. Svi smo tu, svi smo u istim govnima.  

Postoji jedna scena koja je nekako savršeno usađena u svo to ludilo. Ispred bolnice imamo likove koji traže mir, pevaju o miru i ljubavi. To je ok, mada deluje malo isforsirano. Evo vam sada dokaz da je to odlično. Kada Srpska vojska kreće u rat, gomila slavi ("jebo ti nas"), i dok kamioni prolaze jedna žena viče "istrebite gamad". Ista ta stoji ispred bolnice i drži govor sa "dajmo šansu miru i ljubavi". Koliko je takvih? Koliko njih je bukalo i urlalo a sada pevuši? Koliko juče jedan je pozivao da će za jednog Srbina ubiti sto Muslimana pa je danas mirotvorac i doplomata. Pa jel jedan dobija nobelovu nagradu za mir a zemlja mu ratuje na sve strane. Besmisao. 

Kroz ceo film je protkana "Bacila je sve niz rjeku" od legendarnih Indexa. U jednoj jako emotivnoj sceni čovek kaže kako je nekad jako voleo tu pesmu a drugi kako je još uvek voli. I pogledajte te taj momenat. Kao da nema jebenog rata. Zašto? Zato što je ta pesma nešto lepo što nas sve veže. Umesto da se držimo takvih stvari, stvari koje nas zbližavaju ili barem ne otuđuju, mi srljamo u propast. Ta pesma se nastavlja brutalnom scenom gde lik pleše i onda prekida se sve pucnjavom. Ta povezanost između zaraćenih strana je konstantno u vazduhu. Halil, Milanov najbolji prijatelj je na drugoj strani. Pomenuta pesma koja povezuje ljude. Pa se čuje bivša, zajednička himna. Pa se Gvozdenov (Bata Živojinović) kum na drugoj strani. Veze koje su neosporne, veze na koje danas pljujemo svojatajući ono dobro samo sebi bespotrebno se mrzeći.

Šta da kažem o glumi. Bjelogrlić je uvek bio realističan, uvek je bio opipljiv u svojim ulogama. Običan čovek koji je ubedljiv. Kojo glumi ono što uvek glumi ali nađi mi jednog koji to može tako dobro, koji u tom mačo fazonu može da bude tužan, smešan, dopadljiv, ljigav, koji može da vas osvoji i pljune u tom istom liku. Bata Živojinović. Mislim to je dovoljno samo po sebi. Dragan Maksimović profesorski. Dragan Petrović vazda dopadljiv u čemu god glumi. Pejaković brutalan u ono malo vremena. Pomenuti Božović dostavio ljigavštinu na najbolji mogući način. Cvijanović - meni iskreno njegova najdraža uloga (isto važi i za Koju i Bjelogrlića). Namerno na kraju ostavljam Mandu. Ovom ulogom je pokazao da je neverovatno neiskorišćen glumac. Uvek je bio faca koja je oduševljavala klince. Posle je glumio rutinske uloge blesana ili glupana. Nisam ga gledao u Selo Gori a Baba se Češlja jer mi se serija nije dojmila ali mi je mama pričala da je plakala uz jednu scenu kada je on imao monolog. Ovo što je on doneo je neverovatno. Prvo vas osvoji kao običan čovek. Posle vas nasmeje brutalnim humorom. Uplaši i šokira vas ludilom. Ali ono čime vas kupi zauvek je čovečnost koju je preneo na ekran. Bio on u stanju veselja, besa, tuge ili ludila - uvek ćete videti pravog čoveka ispod. Za dvesta puta manje prikazanog od ovoga holivud je umeo da daje oskara. Naklon za ovog velikana uz bolno podsećanje da on od nedavno nije više među nama.

Nisam želeo pisati o ovom filmu jer je tema jako osetljiva. Ne znam kako sam zvučao i zato želim da podvučem da ovo nisam pisao kao neko ko vuče na bilo koju stranu. Sećam se tog rata i jedino što je u mojoj glavi bilo je da mi je jako žao svih ljudi i da sam želeo da se to što pre završi. Znate i sami, kada vam kažem braćo i sestre, kažem vam to bez obzira kako se zvali, kog verskog opredeljenja bili i gde živeli. Video sam neke tvrdnje da je ovaj film propaganda. Nije mi jasno. Srbin je napravio film u kom Srbi ubijaju čoveka u nejgovoj kući (da li je to još ko snimio), Srbi spaljuju tuđe domove, Srbi idu u rat slaveći, Srbi pljačkaju, Srbi su ratni profiteri - kako je ovo propaganda? Film ni jednom nije upirao prstom u krivce samog rata koji se vodio već je prikazivao besmisao, prikazivao je i žrtve na svim stranama. Da se bavio povodom rata, krivcima i uzrocima, on ne bi bio ovo što jeste. Gde je tu propaganda? Nije se bavio konkretnim uzrocima, bavio se ratom, besmislom i koliko smo mi Srbi sjebani u mozak. I dalje se furamo na Četnike i Partizane, i dalje imamo mačo fore a i dalje ne shvatamo težinu situacije u koju smo se doveli i sprdamo se kada smo u najvećim govnima. Za mene najupečatljivji je kraj Gvozdenovog lika koji ide u smrt dok na usnama nosi sve ono što ga je dovelo u tu situaciju. To je nešto u šta on veruje, u nešto što je nestalo ali nešto što je voleo. Voleo je Jugoslaviju, jugoslovenstvo, voleo je ono što je taj tunel predstavljao. Razumem, ko hoće, naći će tu propagandu, jer želi da gleda potpuno drugi film u kome su Srbi svi do jednog krvožedni zlikovci koji su jedva čekali da krenu u rat. Pronaći će je zato što ne vidi suštinu. Ali tu se vraćamo na ovo svojatanje, na to da samo jedna strana zna istinu, da je samo jedna strana oštećena, da smo svi crni ili beli. Svud ima i dobrih ljudi, svud ima i zlikovaca. Za malo pa rečima jednog od likova iz filma: pokenjam se ja na tu vašu istinu. Ni jedna istina nije vredna ljudskog života. Sve dok mrzite - slepi ste. U ratu smo svi poraženi. Oni koji su ga izazvali su uvek bezbedni. A vi se i dalje mrzite dok njima puca za vas. Nisam učen da mrzim, nisam sposoban da mrzim. Žao mi je svakog izgubljenog života i prihvatam mržnju svakog ko je nekog izgubio. Jedina podela koju mogu da imam je na dobre i loše ljude. Zašto sve ovo pišem? Čim se ovaj film pojavio među vašim preporukama bilo je raznoraznih poruka. Ako hoćete raspravu ili vas ovi stavovi vređaju, odjebite negde drugde i iskalite vaše frustracije tamo. Ovaj blog neće videti vaše komentare. Previše mi je toga. Na svakom forumu sve same rasprave oko gomila gluposti. Za mene je ovo antiratni film, prikazuje besmisao koju smo živeli i koju na žalost i dalje živimo, zbog svih likova ekstremnih stavova i shvatanja. Objasnio sam već u celom tekstu. Ako hoćete raspravu i podele, nije ovo mesto za vas. Ovo je mesto za moju braću i moje sestre, pod kojom god zastavom stajali. Nas ljubav prema filmu ujedinjuje. Vas vaša mržnja neka deli.

Zanimljivosti:
Snimanje je trajalo 100 dana i sve što su glumci i ekipa jeli bili su smrznuti hamburgeri spremani u mikrotalasnoj. Mnogo scena je snimano u Bosni u područjima zahvaćenim ratom. Film je inspirisan stvarnim događajem. Sedam članova bataljona "Drina" koji su imali zadatak da čuvaju most kod Brodara blizu Višegrada su četvrtog dana stražarenja morali da se povuku u tunel. U tunelu su bili devet dana i za to vreme, četiri čoveka su ubijena a tri su pobegla.

Naj scena:

"Da se ne ljubimo"

Moja ocena: 10/10