Ko to tamo peva (1980)

Žanr: Avantura | Komedija | Drama

Režija: Slobodan Šijan

Glumci: Pavle Vuisić, Dragan Nikolić, Danilo 'Bata' Stojković...

Priča:

5. Aprila 1941, negde u Srbiji, grupa ljudi kreće autobusom za Beograd na putovanje koje će zauvek promeniti njihove živote.

Moj osvrt:

Braćo i sestre, srećna vam nova godina. Budite mi zdravi, nasmejani i uspešni. Neću puno da se vraćam na filmsku 2016 ali koliko sam ispratio, nije bilo puno pogodaka. Ima tu još kandidata za overiti ali ne očekujem puno. Ne očekujem neki veliki zaokret u 2017 ali iskreno, nije mi ni stalo. Godina filma mi je bitna kao i vremenska prognoza za juče. Jedino što mogu da poželim u ovoj godini je da se više družimo nego u prethodnoj i verujem da će to i biti slučaj. No da se vratimo na temu ovog posta. 

Kao što rekoh kada sam pisao o Maratoncima, neću ići u detalj već ću pomenuti tek nekoliko stvari. Možda i nebitno ali meni svakako zanimljivo, vidimo raspali autobus, vidimo ljude koji se guraju da bi ušli prvi kako bi zauzeli što bolja mesta, kao da mesto u takvom raspadu i znači nešto. Ista situacija je i danas. Autobusi su nam uglavnom u raspadu (pogotovu gradski), gužve su skoro obavezne, nervoza takođe. Čini mi se da nam autobuske linije imaju neku posebnu vremensku zonu - zovu se po vremenu polaska a idu u potpuno drugo vreme. Prosto možeš da zamisliš scenu u kojoj zoveš informacije da pitaš za autobus i dobiješ odgovor: "Imate ovaj u 15 do 6. On vam kreće u 6 i 15. Neke stvari se nikada ne menjaju, pogotovu one glupave. 

Sledeća stvar koja mi je zapala za oko je scena u kojoj kondukter ne želi da primi čoveka u bus van stanice a nalaze se na golom polju. Ok, nekad nas nervira što se pravila ne poštuju, što radi ko kako hoće. No nekada ta pravila umeju da pokažu svako odsustvo ljudskosti i razumevanja. Fazon je u tome da pravila koristi ko kako želi da bi pokazao neku moć ne shvatajući time da ili prave propust koji šteti ukupnoj slici ili opet predstavljaju poniženje za drugu stranu. Ako je pravilo ili propis besmislen i nebitan, treba ga zaobići. Npr. saobraćajna kazna ako ne uključite svetlo na automobilu u toku dana je propisana, ali vas ni jedan policajac neće zaustaviti da vam kaže da upalite svetlo i vozite dalje jer zaista to niste uradili namerno. Kazniće vas. Sa druge strane zaobići će pravilo kada treba kazniti ozbiljniji prestup kako bi sebi stavio neki sitan novac u džep. Čast izuzecima. 

Ono što prosto upada u oči je taj naš nagao mentalitet. Najbolje ga pokazujemo onda kada smo sa pravom prozvani ili kada se upire prstom u nas. Evo vam jednostavan primer. Posle neuspešnog koncerta Ejmi Vajnhaus publika je bila ogorčena. U jednoj emisiji na nekoj tamo televiziji u S.A.D lik kaže da ne razume beogradsku publiku jer takve stvari se dešavaju. Voditeljka mu objašnjava da on mora to da razume jer smo mi siromašna zemlja sa prosečnim platama ispod 500 dolara i kako je ta cena karte za nas visoka. Prvi komentar na tom videu na youtube je bio od jednog mombrila: "Ko siromašan mamu ti jebem". Film je to provukao kroz "Daj pet karata". Umesto da priznamo problem, umesto da uvidimo situaciju, mi krećemo u protivnapad. Ta impulsivnost nas obavezno košta. 

Upravo taj stari lik pokazuje jako tužnu priču koja je deo naše svakodnevice. On je heroj, nosi odlikovanje iz rata, a vidi se da je siromašan i što je tragično - nebitan. Takve ljude zaobilazimo redovno. Niko ih ne pominje osim u nekim mudrosernim pričama kad želi sebi nabiti rejting. Svi seru kako treba poštovati istoriju i ljude koji su se borili za ovo što imamo ali niko to ne radi. Uvek biramo one koji nas ponižavaju, uvek puštamo budale da nas vode. Zato i jesmo došli dovde. Zato i jesmo nebitni. Vratimo se na ovog deku. On pokazuje muda baš onda kada svi ćute. I to pokazuje šta je on. Pogledajte našu sisicu od premijera koja se grli sa Klintonom, na kolenima je pred moćnicima ali zato ovde trenira strogoću i neku moć. Kada bude bitno, mislite li da će da podigne glas na onog kog treba kako bi zauzeo stav koji treba da ima i odbranio ono što treba da brani. Ne. Pobeći će i okrenuće našu bulju koja će biti meta. A pogledajte ovog starog. Podigao je glas autoritetu i automatski zaradio poštovanje. Nije se povukao jer povući se treba onda kada je to mudro a ne kada si se usrao. Neko će reći da je taj stari heroj totalno popizdeo na kraju. Jeste, ali ga je sistem učinio takvim. To i jeste savršeno prikazano ovde. 

A šta reći za vožnju vezanih očiju. Nije li to genijalna parodija na vođe. Čekaj, kakve vođe u busu. E pa braćo i sestre, ovaj bus jesmo mi, jeste naša bivša Juga i sadašnje naslednice, jesmo mi svi iste krvi. Zajebite me podela, svi smo gazili istu zemlju, svi pričamo varijantama istog jezika kako god ga zvali. Ovaj autobus smo mi. Ovaj vozač jeste naš vođa. On vozi vezanih očiju. Nije li to vožnja u nesigurno? Zašto smo ga birali? Ljudi koje gledamo nisu imali drugog načina stići u Beograd. O tome posle. Ispada da nemamo izbora. Zapravo možda i imamo ali non stop biramo isto pa onda ispada da nije ni bitno. Svaki izbor je takav da u jednom momentu za vođu imamo nekog ko apsolutno nema pojma gde vozi. A zašto je slep? Iz ćefa? Zato što ne zna da radi? Zato što ga nije briga? Svejedno. Nama se loše piše. 

Pogledajmo sada lik koji tumači Bata Stojković. Jedna stvar je da se non stop postavlja kao sveznalica. Još jedna stvar, sakuplja narodne mudrosti, priče i umotvorine kako bi sačuvao deo naše kulture. I to je zaista lepo. Ali onda dođemo dotle da on praktično priziva Nemce, da želi Nemačku ruku nad nama. I to je savršeno. To je kao kada naš veliki vođa dođe u skupštinu da podeli jabuke koji je proizveo srpski seljak a na pijaci se tih dana pojavljuje paradajz uvezen iz Albanije po jeftinijoj ceni nego domaći. I upravo ta kontradiktornost u liku koji tumači Bata Stojković genijalno pokazuje besmisao koju gledamo svakog dana. Svima su nam puna usta o ljubavi prema zemlji a svi bi pobegli odavde. 

Dolazimo do još jednog mračnog momenta a to je sahrana učitelja. Ovo ne da nije slučajno, ovo je savršeno jer pokazuje jezivu simboliku. Da ne "ubijamo svoje učitelje" do sada bi naučili na greškama i ne bi ponavljali iste gluposti iz godine u godinu. Ne bi nam se dešavala ista sranja, ne bi patili od istih boljki. Na kraju dolazi jeziva rečenica koju izgovara lik Bore Todorovića a koju možda i ne čujete: "...Poginuo si od nepismenih...". Upravo to je najveća tragedija, što nam neretko nepismeni kreiraju budućnost. Ne znam za vas ali ja se uvek naježim kada čujem ovo. 

Potom idemo na čuvenu "I tata bi sine" scenu. Jeste to smešno ali pokazuje naš karakter i našu potrebu da zabijamo nos u tuđu privatnost. To je posebno eskaliralo u zadnjih nekoliko godina. I pre je to postojalo, da se ne lažemo, ali se nekako šuškalo o tome. Pre sam čitao sportske novine da bih dobio informacije o sportu. Danas su barem 50% vesti iz sporta zapravo zadiranje u privatnost samih sportista. O drugim sferama neću da pričam. Umetnosti skoro i da nema već je kičeraj sveprisutan i ti kič "umetnici" su bitniji zbog svoje privatnosti nego zbog onog što prave.

Ne treba zaboraviti lik Ostoje Stjepanovića. Koliko god možda ovaj lik delovao nebitno, on je i te kako slika i prilika nekih stvari karakterističnih za naše podneblje. Kod nas se reč bolest skoro poistovećuje sa smrću i svaka je po pravilu prelazna. Dan danas umiremo od raznih gluposti od mnogih bolesti koje u normalnim okruženjima nisu ni smrtne. I ovaj lik je nekako izopšten od svih, svi ga se klone, svi ga zaobilaze. Na žalost, neretko se i danas bolesni tako tretiraju. Dobijaju otkaze, nepoželjni su, kao da su sopstvenim izborom došli u taj položaj. 

"Puška je zakočena" Ne kažem, imali smo heroja u ratovima ali smo po pravilu nespremni za njih. Uvek smo prokleto nesvesni opasnosti koja sledi. Zato i ovo jeste ha-ha momenat. Meh, sve je ok, neće puška da opali. Sve će biti ok. Ma neće nas napasti. Ma neće nas bombardovati. Ma neće nas poplave sjebati. I šta se desi? Desi se da smo nespremni za tako nešto. Da grunu opet poplave, mislite li da ćemo biti spremni da se odbranimo ovog puta? Sumnjam. Ne radi se puno na tome. Svakako će naše vođe biti spremne da se slikaju i sprovedu svoju kampanju. Čekaj, to opet govori o onome što sam rekao, da ne učimo na greškama, da pravimo iste izbore. Nepopravljivi smo.

A šta ćemo sa čuvenim "Da se ja pitam, ja bih proterao autobus ovuda". E to su te naše odluke kada ne mislimo šta će se desiti kasnije. Dodajmo na to ono što sam već rekao, da smo jako nagli i impulsivni. Pa onda dođe do jurenja golim guzovima (i mudima) u koprive. Pa nam se desi "bolje rat nego pakt" ne misleći o tome da će silna deca da izginu i kakve će to posledice da ima. Između morala i života sopstvenog deteta jasno je šta moraš da biraš. Mi ne merimo tri puta pa jednom sečemo. Mi prvo presečemo, za svaki slučaj, da ne okasnimo. Zato likovi i ne pokušavaju ispitati situaciju kada nestane novčanik već odmah biju cigane. Zato niko ne misli o tome da je Beograd bombardovan već svi žele ići tamo. Čekaj, hoćeš da kažeš da film kaže da svesno idemo u propast i svesno biramo one koji nas voze tamo. Ooooo da. Zato ovo i jeste svevremeno remek delo naše kinematografije.

Zanimljivosti:
(preuzeto sa kurir.rs)
Prvobitno je zamišljeno da to bude savremena priča, TV drama od pedesetak minuta. Odigrava se u autobusu GSP-a, a glavni lik bio je starac koji je krenuo da poseti sina koji služi vojsku u Beogradu. U prvoj verziji dramu je trebalo da režira Goran Paskaljević, koji je odustao da bi počeo snimanje filma "Zemaljski dani teku". Tada mladi reditelj i slikar Slobodan Šijan je predložio da se scenario promeni i da se umesto televizijskog snimi bioskopski film, na šta je Dušan Kovačević rado pristao. 

Direktor filma bio je Nikola Popović, koji je ranije radio ogromne partizanske spektakle, poput "Bitke na Neretvi". On je najviše zaslužan što je "Ko to tamo peva" uprkos početnom odlaganju uopšte i snimljen. Kako se Televizija Beograd nije bavila snimanjem filmova namenjenih bioskopu, morao je da se traži drugi producent. Krenulo je jurcanje okolo po filmskim preduzećima, da bi na kraju iza filma u nastanku stao tada moćni "Centar film". Glavna uloga bila je namenjena Miji Aleksiću, koji je prvog dana snimanja obavestio redakciju Dramskog programa da se ne oseća dobro i da ne može da snima, te je snimanje otkazano.

Snimanje je počelo 4. aprila 1980. i što je prava retkost - sve je išlo redom, od početne pesme, pa nadalje. To je bilo bitno za glumce, koji onda mogu prirodno da razvijaju likove, da vide šta je njihov partner uradio u prethodnoj sceni, pa da se onda ravnaju po tome. Dogovoreno je da traje samo 21 (snimajući) dan, zbog čega se radilo i po 20 sati dnevno. Nisu koristili reflektore, pa je ceo film je u smeđim i crnim tonovima. Čak je za noćne scene kao glavno osvetljenje korišćena logorska vatra. Ekipa se za snimanje okupljala svakog jutra oko 5 sati, ispred Crkve Svetog Marka u Beogradu. Iako je Pavle Vuisić u filmskim krugovima važio kao "težak za saradnju, nezgodan i neko ko voli da popije", ispostavilo se da je Vuisić svakog jutra bio prvi na okupljanju, oran i trezan.

Čuveni predeo "negde u Srbiji" glumila je Deliblatska peščara. Ulogu Miška Krstića Šijan je namenio Bogdanu Dikliću, koga iz matičnog pozorišta nisu pustili na snimanje, pa je naknadno odabran Aleksandar Berček. Dragan Nikolić kao šlager-pevač nije bio predviđen u prvim podelama, ali se ispostavilo da mu je uloga šlager-pevača potpuno legla, i da je sjajna posveta Žiki Pavloviću i Džimiju Barki. Čiču Stanojla Milenkovića, limara iz okoline Svilajnca, a ovde u ulozi orača državnog druma, Šijan je pronašao 1978. tokom audicija za naturščike za TV film "Najlepša soba". Kasnije je priznao da mu je bila urnebesno smešna kombinacija kromanjonske face i izuzetne inteligencije.

Pre početka snimanja ekipa je dobila modernu kameru, tek nabavljenu za "Filmske novosti", a za pratnju poseta Josipa Broza Tita svetu. Kamera je dobro radila posao, sve negde do 25. aprila. Tog dana snimala se scena u kojoj Bata Stojković juri zeca, takozvana "Pustite mene, ja sam brži i spretniji". Odjednom, na setu su se pojavila trojica ljudi u civilu, pokazala legitimacije i uzela kameru. Niko nije smeo da pita za razlog, samo su nastavili da snimaju starim kamerama, od kojih je jedna bila veličine ormana. Scenograf Veljko Despotović je autobus za snimanje našao u Sloveniji, gde ga je koristio Živojin Pavlović za film "Doviđenja u sledećem ratu". Bio je sivomaslinaste boje, vojnički, sa sicevima, pa su morali da ga prefarbaju i dodaju blato, rđu i prašinu, izvade siceve i postave klupe. 

Izrazito visok momak koji buši gume autobusa je Milovan Tasić - Tasa (214 cm), traktorista iz Inđije i član šampionske generacije KK Radnički sa Crvenog krsta (1973.) Umesto Pavla Vuisića čiču (koji dolazi da poseti sina) je na kraju glumio Mića Tomić. U većem delu filma na zadnjem sedištu, odmah pored prasića, pojavljuje se baba obučena u crno. U vezi s njom postojale su razne teorije, od toga da predstavlja smrt, koja ih čeka na kraju, onda da baba u stvari pazi na prasiće, do toga da je u pitanju maskirani Predrag Preža Milinković, najveći srpski epizodista. Gledaoce je zbunjivalo i to što babe čas ima, čas nema. Nije ni potpisana na špici. Šijan je objasnio da je to baba koju su usput našli i stalno je bila u autobusu, ali se zbog lošeg osvetljenja nije uvek videla.

Jednog od dvojice muzičara, Miodraga Kostića, Šijan je sreo na vojnoj vežbi na radaru iznad Ralje. Mića je svirao na koncertu priređenom da zabavi vojsku, a kada je pao na kolena, pred Usnijom Redžepovom, sa sve harmonikom, Šijan je to zapamtio. Godinama posle potražio ga je i ponudio mu ulogu. Mlađeg muzičara glumio je tada 11-godišnji Nenad Kostić, Mićin rođak. On nikako nije uspevao da nauči da svira drombulje, pa je snimano na plejbek. Nenad danas vozi autobus na liniji 17. 

U završnim scenama, kada putnici optuže muzikante da su čiči ukrali novčanik, pa svi krenu da ih biju, Šijan je tražio krupan plan. To će reći da je Bata stvarno morao da ošamari malog glumca. Zveknuo mu je toliko jaku šamarčunu da je Nenadu "zazvonilo" u ušima, a na oči odmah udarile suze. Pobegao je iz autobusa čak do Pančeva. Tamo se negde sakrio, a ekipa ga je ceo dan tražila. Kada su ga konačno našli, uz preklinjanje da se vrati da završe film, Bata mu je doneo najveću bombonjeru koja je mogla da se kupi, i čvrsto obećao da više neće da ga bije.

Bilo je predviđeno da u završnoj sceni prilikom bombardovanja životinje pobegnu iz zoološkog vrta, međutim odustalo se, jer zbog Titove smrti je u zemlji bila gotovo vanedna situacija. Slobodanu Šijanu su u montaži sugerisali da izbaci ljubavnu scenu Nede Arnerić i Slavka Štimca u šumi, što on nije prihvatio. Danas je ona jedna od kultnih. Pre premijere, film je prikazan Umetničkom veću. Sala u Košutnjaku bila je dupke puna. Prilikom projekcije Šijan je ostao zabezeknut. Tokom celog filma niko se ni jedan jedini put nije nasmejao.

Premijera je bila 23. oktobra 1980. u beogradskom bioskopu "Kozara", koji danas više ne postoji. Film je odmah prevazišao sva očekivanja. Sala se tresla od smeha, pa Šijan više nije morao da brine, kao posle veća. Obišao je celu Jugoslaviju, svuda izuzetno gledan. Iako su na setu dali sve od sebe, neki od glumaca su kasnije priznali da su bili ubeđeni da tada snimaju svoj najgori film. Pitali su se čemu to mlataranje po pustari, ko će to da gleda. Jedini je Pavle Vuisić verovao u film i potpuno mu se posvetio.

Naj scena:

Ne verujem da će se iko složiti sa mnom o ovome. Previše je ovde legendarnih scena koje vas zasmeju i ova koju sam izabrao nije ni jedna od njih. Meni je nekako najkarakterističnija ona jeziva. "...Poginuo si od nepismenih..." je jako poražavajuće, ponižavajuće i bolno. Na žalost, takva nam je i stvarnost.

Moja ocena: 10/10