Elle (2016)

Žanr: Drama | Triler
Režija: Paul Verhoeven
Glumci: Isabelle Huppert, Laurent Lafitte, Anne Consigny ...

Priča:
Uspešna žena ulazi u igru mačke i miša kada otkrije čoveka koji ju je silovao.

Moj osvrt:
Heroina ovog filma, Mišel, u tumačenju sjajne Izabel Iper je žrtva silovanja. I normalno, pošto imamo žrtvu silovanja, ceo film proživljavamo tu njenu dramu kroz patnju... A ne, čekaj, nije to? Hm. A da, moja greška. I pošto je ona žrtva silovanja a zna se da od zakona nema naročito pomoći, ona uzima pravdu u svoje ruke i kreće da ... Čekaj, nije ni to? Hm. A da, ona je zapravo u portrazi za tim misterioznim silovateljem kako bi isterala pravdu do kraja i ... Nije ni to? Pa ja stvarno ne znam. Nemoj mi reći da je neko odlučio napraviti nešto originalno? A jeste? E pa fino. 

Šta zapravo gledamo? Gledamo osobu koja ispituje sebe kako bi videla za šta je sposobna i dokle može da ide. Ne shvatite ovo kao da smo imali totalno zatvorenu osobu koja je radila sve pro propisima. O ne, ovaj lik je mnogo zanimljiviji od toga. Ovde zapravo vidimo neku nadogradnju, neki korak dalje u svemu u čemu je otišla. Ona polako zalazi u starost, zašto bi sve polako dobijalo granice? Zašto ne probati nešto više? Zašto ne odigrati nešto rizično? Zašto ne ispitati svoje granice? 

Možda ovaj film stvori negativan stav zbog načina na koji su muškarci prikazani. Ovde nema ni jednog jedinog, uslovno rečeno, normalnog muškarca. Lista je opasna: silovatelj, mlakonja od sina, mrljavi bivši suprug, saradnici koji nisu baš prijateljski nastrojeni, ljubavnik koji ne daje jeb za činjenicu da je ona silovana itd. Imao bih odbojan stav da je ovo generički prikazano, kao npr. rasisiti u idiotskom Remember the Titans ili oni seljani iz Bartonovog Edvarda Makazorukog. Ali, braćo i sestre, gledam ovo i prepoznajem muškarce. Ovakvih ima na tone. Ovo je napravljeno odlično, mudadžijski i ma šta ko pričao, ni malo bezukusno. 

Na prvu ruku bi mogli reći da je ovo film o porodici u kojoj nisu dobri odnosi. Naravno, ima toga. Sve kreće od jednog užasnog događaja iz prošlosti i propagira se i na naredne generacije porodice. Realno, kad te nešto obeleži, teško ćeš pobeći od toga. No ovo je film koji prikazuje sjebane odnose na sve strane. Možda najbolji odnos vidimo tamo gde ga najmanje očekujemo. U odnosima koje vidimo, zadovoljstvo nalazi samo jedna ili ni jedna strana. U onom najneočekivanijem vidimo neko obostrano zadovoljstvo što i jeste intrigantno. Ovo je naravno i film o seksu ali nije prikazan kao generičko sranje kojim nas bombarduju u zadnje vreme. Ovo nisu nijanse sive i slična hrana za plitke. Ovde imamo prave ljude a ne proizvode.

Ako pogledamo sve odnose, kao što rekoh, svi su problematični. Svi imaju neko ludilo, opasnosti, tajne, konflikte, nesigurnu budućnost. Ako ispletemo mrežu od osobe do osobe, naša Mišel će biti u centru te mreže. I dolazimo dotle da je ona umešana u manje, više svaki od problema koji gledamo. Prirodno je da pomisliš da je ona ili uzrok, ili možda meta u tim konfliktima. I dok se situacije oko nje komplikuju, ovaj lik blista. Ako kažem da je Izabel Iper odlična u svojoj ulozi, potceniću ono što ona ovde dostavlja. 

Vratimo se na ovo da je ona u centru svih konflikta i odnosa. Zamislite sada sve likove kao orkestar. Mišel u sredini dođe kao kompozitor. Ona vuče konce i diktira note. Da li ćete slušati umilnu melodiju ili besne tonove - to je na njoj. Generalno, svi ti odnosi jesu nešto što smo videli u mnogim filmovima, ali lik Mišel ovde donosi novu dimenziju. Ona možda jeste uzrok nekih problema ali je i (potencijalno) rešenje. Kao režiser svega što vidimo i kao kompozitor melodija koje nam se daju, ona komponuje priču u savršeno ludilo koje mora da prija gledaocu.

Sada se vratimo na činjenicu da je ona žrtva. To bi u filmovima obično značilo da ona zavisi od onih koji mogu da je zaštite. Da li je ovde to slučaj? Ne. Čini se da svi utiču na njen život ali da niko ne može da je dodirne. Tačnije niko ne može da je dirne koliko ona može da uzvrati na ovaj ili onaj način. I sada očekujete da će je vređati kilavost njenog rođenog deteta a zapravo vidite da ona ne pati zbog toga već pokušava da utiče da se to stanje promeni. Uvek je ona ta koja na neki način napada, čak i kada izgleda suprotno. Uvek se igra koju gledamo ispostavi njenom. Vratimo se još jednom na činjenicu da je ona žrtva. A sada vam kažem da ona vodi igru. Toliko je dobar ovaj lik. 

Znate sigurno onu izreku "Istina oslobađa". Elle se fino poigrao i sa tim. Kada gledamo da likovi diktiraju igru, da obmanjuju, prikrivaju, pokušavaju da utiču na nekog da promeni mišljenje, oni obično lažu. Pogledajte na samom kraju filma šta Mišel radi istinom. Čista perfekcija. Istina je priznanje a priznanjem obično unizimo sebe ako smo radili nešto loše. Uprkos tome, Mišel raste i njen lik postaje tako veliki da poželite još jednom da pogledate ceo film. 

Na kraju moram još jednom da pomenem Izabel Iper. Prvo, ova uloga spada u one koje bi malo glumica prihvatilo. Drugo, ova uloga je toliko zahtevna da je jako malo onih koji bi je izneli na pravi način. A ona ovde osvaja, zavodi, odbacuje, voli, prezire, ponizi, uzdigne, postavi na svoje mesto, objasni, istraje, očara, povredi, nasmeje, dovodi u nevericu... Kakvo god osećanje da pobudi, nema šanse da ostaneš ravnodušan. Ovo je najozbiljniji kandidat za oskara za najbolju žensku glavnu ulogu. Teško da će neko ovo da nadmaši kvalitetom.

Zanimljivosti:
Pre nego što je počeo da snima ovaj film, Verhoven je odlično naučio francuski jezik jer je smatrao da je, kako snima film na ovom jeziku, razumevanje sa francuskim glumcima ključno. Ovo je inače prvi njegov film na francuskom jeziku.

Naj scena:

Rasplet gde Mišel blista iz sve snage

Moja ocena: 8/10