Reservoir Dogs (1992)

Kod nas nazvan: Ulični Psi
Žanr: Kriminalistički | Drama | Ratni
Režija: Quentin Tarantino
Glumci: Harvey Keitel, Tim Roth, Michael Madsen...

Priča:

Kada pljačka zlatare pođe po zlu, preživeli kriminalci počinju da sumnjaju da je jedan od njih policijski doušnik.

Moj osvrt:

Moram da se ponavljam kada su neke stvari u pitanju. Kada god sam pisao o Tarantinovim filmovima, isticao sam dijalog. U svakom prokletom filmu možete neprestano slušati njegove likove kako pričaju i pričaju. Čak i kada to nema nekog naročitog efekta i kada je overkill kao neretko u Hateful 8, opet zvuči prokleto dobro. Dijalozi koje čujemo ovde su naizgled besmisleni - raspreda se oko Madoninih pesama, raspreda se o tome zašto lik ne želi da daje bakšiš. I sve te priče koje čujete tokom filma su nešto što ćete pamtiti. Najbolje od svega je što one ovde i te kako imaju smisla jer prikazuju stav ovog čopora prema ženama, radničkoj klasi, crncima ...

I samo poimnjanje pasa u naslovu, i posebno u našem prevodu uličnih, mi je jako dopadljivo. Ovo je čopor u kom svako misli da može da bude predvodnik, svako laje iz sve snage ali svako od njih i te kako može da ujede. Grizu jedni druge ne zbog dobiti već zbog nadmoći. I sve je to karakteristično za napuštene pse, pse koji nemaju svog gazdu. Jako su opasni ali im život nije naročito skup.

Ovaj film je preterivanje u najboljem mogućem značenju te reči. Kaži krv, Tarantino čuje hektolitri krvi. Kaži ludak, Tarantino čuje psihopata. Kaži razgovor, Tarantino čuje svađa. Kaži svađa, Tarantino čuje krvoproliće. Lik koji je pogođen vrišti i izgovara takva preterivanja da u tom momentu zvuči i potresno ali i smešno. I ceo film nekako sukobi te kontraste. Madsen u jednom momentu deluje kao simpatična budala ali u drugom je potpuni psihopata. Bušemi deluje kao da je na nečemu a u sledećem momentu deluje kao najrazumnija osoba ikada.

Ulični Psi nam dođu kao jedna ogromna scena nafilovana sa nekoliko flešbekova. I u toj jednoj napetoj sceni, situacija se komplikuje iz momenta u momenat. Kako komplikuješ situaciju? Ubacuješ nepredviđene elemente, neočekivane događaje, razne obrte itd. Šta ovde od toga imamo? Ama baš ništa. Pa kako se onda sve to komplikuje? Daj inteligentnoj osobi da razmišlja o problemu i rešenju, naći će gomilu dodatnih problema. Što više znaš, što više razmišljaš, sve više preispituješ, sve više tražiš dokaz. I upravo tako Tarantino stvara neviđenu komplikaciju. Imamo nekoliko pametnih ljudi koji rasuđivanjem dovode situaciju do uzavrelosti. Na svu sreću, ti pametni likovi su u isto vreme i opasne psihopate. Ludilo je zagarantovano.

Veoma bitna tema je i stvar poverenja. Recimo da ste deo neke grupe. U neke ljude ćete imati više u neke manje poverenja. No kako vreme odmiče, stvari se menjaju pa se menja i to poverenje. Neki će vas kupiti, neki će vas izgubiti i sve to je normalno. Ali zamislite sada ovako. U posedu ste nekih predmeta, recimo amajlija, koje dok su cele, bićete bezbedni i vaš život će biti u najboljem redu. E sada, te amajlije ne smete čuvati sami već ih morate dati osobama kojim verujete. Tu opet dolazimo do preispitivanja. U Uličnim Psima stvar poverenja luta između "Verujem da mi nećeš smestiti nož u leđa" i "Smestiću ti metak u čelo". Nema sredine - samo Tarantino. Čuj mene ekstrem, mislim Tarantino.

Ovo je jedan od ovih filmova koje voliš ili mrziš. Mrzitelji obično vide ovo kao besciljan film a mnogi se žale na nasilje koje čini film lošim. Ok, ako nemaš stomak da istrpiš nasilje a kritikuješ ovaj film zbog toga, to bi isto bilo kao da ne voliš da jedeš meso a procenjuješ kvalitet roštilja. To jednostavno nije za tebe i to je to. Ovo između ostalog i jeste film o nasilju. Nasilje je ovde i put do rešenja ali i rešenje. Raspravljamo se - rešićemo to mecima. Dosadno mi je - čekaj da mučim malo ovog lika. Trebaju mi odgovori - čekaj da premlatim čoveka koji možda zna odgovor. Treba nam keš - ajmo u krvavu pljačku. Hoćemo da ostavimo utisak - hajde da ubijemo nekog. Razočarao nas je neko - prosviraćemo mu mozak. Nisu samo ključini problemi i bitna pitanja rešavani nasiljem - nasilje je ovde sverpisutno. Kao što rekoh, ono je način za dolazak do rešenja ali ono je i samo rešenje. Sve počinje i završava se sa njim. Nasilje trijumfuje.

Glumačka ekipa je zaslužna što je film ovoliko dobar. Nije ovo neka mudrost, imaš praktično jednu scenu u kojoj likovi raspravljaju i prolivaju krv - moraš da imaš majstore. Kajtel je velikan. Smešno je koliko su recimo Bušemi, Rot i Madsen potcenjeni. Likovi briljiraju u svakoj iole ozbiljnijoj ulozi. Ako mislite da nisu potcenjeni, da vas pitam, koliko ih često viđate danas na filmu i u ozbiljnim ostvarenjima? A takvi su da će vas ubeiditi bilo šta što glume. Možda najbolji dokaz - probajte da zamislite bilo kog od ovih likova u bilo kojoj od uloga u filmu - videćete da i te kako to može da pije vodu i da bi bilo jako zabavno i videti tako nešto.

Zanimljivosti:

Madona, čija pesma je tema prve rasprave u filmu, je bila oduševljena filmom iako joj se nije svidelo Tarantinovo viđenje njene pesme "Like a Virgin". Ona je posle Tarantinu poklonila njen album "Erotica" i napisala mu je posvetu "To Quentin. It's not about dick, it's about love. Madonna.". Budžet za film je bio toliko mali da je većina glumaca nosila svoju odeću. Pravo ime Mr. Blonda je Vik Vega. Isto prezime ima i Tavoltin lik u Pulp Fictionu. Tarantino je otkrio da su njih dvojica braća i da je trebao kasnije biti snimljen film "Double V Vega" gde bi Madsen i Travolta reprizirali svoje uloge.

Za prikazivanje u Evropi distributeri su napravili poster za svaki od glavni likova. To je bila tada nova strategija a sada je sasvim uobičajeno. Budžet nije bio dovoljno veliki da se unajmi policija da se zaustavi saobraćaj tako da je scena u kojoj Bušemi isteruje ženu iz automobila morala biti snimljena samo dok je zeleno svetlo na semaforu. Krv u kojoj je Tim Rot ležao se više puta totalno isušila i morala je biti strugana sa poda. Jedna osoba iz medicinskog osoblja je uvek bila na snimanju da količina krvi oko Tim Rota bude realistična s obzirom na ranu koju je pretrpeo njegov lik.

Pošto se gnuša nasilja bilo koje vrste, Madsen je imao problem da snima scene u kojim njegov lik muči policajca. Rot je inicijalno odbio da glumi u filmu ali se jedne noći opio sa Kajtelom i Tarantinom i tada je i prihvatio ulogu. Tarantino je jako želeo Džejmsa Vudsa u filmu. Poslao je nekoliko novčanih ponuda i Vudsov agent ih je sve odbio rekavši da njegov klijent ne pristaje na takvu siću i da nema potrebe ni da ga uznemirava zbog toga. Kasnije, kada su Vuds i Tarantino razgovarali i kada je Vuds čuo za ovo, otpustio je svog agenta. Tarantino nije želeo da mu otkrije za koju ulogu ga je želeo jer je glumac koji ju je tumačio odradio sjajan posao. Veruje se da je uloga namenjena Vudsu bila Mr. Orange (Tim Roth). Naslov filma (Reservoir Dogs) je nastao kada se Tarantino našalio da je pogrešno čuo ime filma Au Revoir Les Enfants (1987). Tokom snimanja, Lorens Tirni je bio priveden jer je potegao pištolj na svog bratanca. Tarantino je rekao da je na snimanje doveden tako što je za njega plaćena kaucija. U jednoj sceni Mr. White kaže Mr. Pinku "I need you cool. Are you cool?" To je naknadno ubačeno u scenario zato što je Tarantino jednom prilikom tu rečenicu rekao Lorens Tirniju.

Skoro ceo budžet koji je bio namenjen za soundtrack je otišao za osiguravanje prava na "Stuck in the Middle with You". Svi su imali problem zato što je Tirni često grešio u tekstu koji izgovara. Toliko je nervirao sve da mu je Tarantino dao otkaz posle 3 dana snimanja. U sceni u restoranu se vidi čak da je Tarantino podigao ruku da prekine snimanje jer je Tirni pogrešio po ko zna koji put ali su ostavili tu scenu u finalnoj verziji filma. Tarantino je želeo da glumi Mr. Pinka. Reservoir Dogs je inspirisan filmom City on Fire (1987) od kojeg čak pozajmljuje nekoliko scena.

Naj scena:

"Stuck in the middle with you" i brilijantni Madsen.

Moja ocena: 8/10