Franklyn (2008)

Outsider & Djuka

Žanr: Drama | Fantastika | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Gerald McMorrow
Glumci: Ryan Phillippe, Sam Riley, Bernard Hill...

Priča:
Film se sastoji od više priča koje su smeštene u današnji London ili neki grad u budućnosti koji je pod vladavinom religija...

Outsider:
Pre svega, iako žanrovski spada tu, ne očekujte neku fantastiku jer ovo je drama, i to sjajna. Verovatno je većina vas pogledala film The Machinist sa Kristijanom Bejlom. Verujem da se većini vas on dopao. Ovaj film ima sličan koncept ali iskreno za mene je nešto bolji. U Mašinisti smo imali jednu priču, ovde imamo četiri. 

U početku to sve deluje konfuzno i prilično nerešivo. Upravo ta konfuznost je iskorišćena da se predstavi šta je u glavama svakog od likova u filmu, i to je urađeno na fenomenalan način kroz estetski savršene i emotivno obogaćene scene. Sama atmosfera u filmu takođe savršeno dočarava njihovo mentalno stanje. Osvrnuo bih se pre svega na priču koja prati lik Rajana Filipa. U toj priči gde gradom vladaju mnoge religije imamo dosta simbolike i povezanosti sa mnogim religijskim konceptima tj. suštinu većine od njih, što mi se takođe svidelo. 

Kako film prolazi, sve više stvari će vam se otkrivati, sve više ćete shvatati i cela priča i sve scene će dobiti na punoj snazi. Ako vam se The Machinist svideo, siguran sam da će i ovaj film. Meni je ostavio bolji utisak i naterao me da razmišljam, a film koji to uradi, svakako je vredan pažnje. Pošto mi je ovaj film predložila draga čitateljka, predstavljam vam i njeno fenomenalno viđenje za koje ona nije ni bila svesna da će biti objavljeno :)

Naj scena:

"If a god is willing to prevent evil, but not able, then he is not omnipotent. If he is able, but not willing, then he must be malevolent. If he is neither able or willing then why call him a god? Why else do bad things happen to good people?"

Djuka:
Meni se film jako dopao, što zbog same priče, što zbog vođenja te priče. Naime, imamo tri odvojene priče koje teku uporedo, i kako film odmiče, one se preklapaju. U ovom filmu su svi manje-više sjebani. E, sad nekome to može da izgleda kao foliranje i preterivanje, ali je činjenica da je svako na ovom svetu negde iščašen, polovna roba. To valjda ide i sa godinama, što imaš više godina, imao si više prilika da se sjebeš. Elem, svi su sjebani na neki svoj način, tj. dva lika su načisto sjebana, a treći glavni lik tj. Frenklin je u fantastičnom i misterioznom ambijentu, u nekom drugom, izmišljenom gradu. 

Ono što od pocetka filma zbunjuje je upravo taj Meanwhile City i zašto uporedo teče ta priča sa dvama pričama iz realnog sveta. Pritom, u tom Meanwhile City-ju svi imaju religiju, ne sme biti čoveka bez religije itd. je i sjajna kritika današnjeg društva ali i uloge religije u životu pojedinca. Da napomenem samo da ceo taj izmišljeni grad izgleda fantastično, malo gotički i vrlo je živopisan, kao i njegovi stanovnici. Ali kako priča odmiče, saznajemo ko je Frenklin, saznajemo da je i on samo jedan sjeban i istraumiran mlad čovek, koji je toliko potonuo u svoj bol da je ubedio sebe u nešto sto ne postoji. Ceo film prati neki zadah nesreće i stalno očekujes da se neko od njih ubije, jer su oni svi toliko nesrećni, ali nesrećni su sami sa sobom, toliko su s jedne strane krhki, a opet s druge strane ravnodušni, da prosto poželite da im pomognete, ali da zaista imate priliku da im pomognete-izgubili biste strpljenje vrlo brzo i digli ruke od njih. 

E to je jedna od glavnih stvari u filmu: svi su negde iščašeni, svima moze da se desi da se izgube, da zaborave ko su, svima može da se desi da ga apsolutno niko na ovom svetu ne razume i da nema ko da mu pomogne, i onda se desi nešto divno: znakovi da treba da se boriš su svuda oko tebe, samo treba na sekund da skreneš pogled sa sebe i udubljenosti u svoj bol, i videćeš ih, čuti. I to je ona fantastična rečenica u ovom filmu "Radi se o ljudima koje još nisi upoznao". Cela ta percepcija je meni potpuno nova i zaista mi se vrlo dopala. Da se samoubistvo ne posmatra iz ugla toga da vidiš šta sve ostavljaš i da ostavljaš ljude koje voliš, već ostavljaš sve mogućnosti i sve ljude koje bi mogao da voliš i odgovoran si i za njihovu budućnost, jer eto, baš zato što si ti odlučio da se ubiješ, nekoga nećeš upoznati i uskratićeš mu možda najveću sreću. 

Znači kad povlačis okidač treba da budeš svesan da ne presuđuješ samo sebi već i drugima. U celom filmu imamo i jako naglašene figure očeva, jedan je prisutan, dva nisu, i prikazan je njihov veliki uticaj. Mislim da je to isto bitan segment filma, jer prikazuje odnos dece prema očevima, ali i osećaj koji se javlja u deci ako rano izgube nekog porodičnog člana, to zaista ostavlja veliki bol i iščaši te na nekom nivou. Sve u svemu, film je siboličan na nekoliko nivoa.

Naj scena:

U ogledalu

Zanimljivosti:
U originalnoj postavi trebali su se pojaviti Evan MekGregor, Pol Betani i Džon Hurt. MekGregor je slomio nogu a drugoj dvojici nije odgovarao period snimanja filma. Eva Grin je jedina koja je član originalno planirane postave.

Outsider: 8/10
Djuka: 10/10