Der Untergang / Downfall (2004)

Alternativni naziv: Downfall
Kod nas nazvan: Hitler, poslednji dani
Žanr: Biografski | Drama | Istorijski | Ratni
Režija: Oliver Hirschbiegel
Glumci: Bruno Ganz, Alexandra Maria Lara, Ulrich Matthes...

Priča:
Traudl Junge, poslednja sekretarica Adolfa Hitlera, priča o poslednjim danima nacističkog diktatora u bunkeru u Berlinu na kraju Drugog Svetskog Rata.

Moj osvrt:
Prezime Hitler je postalo sinonim za zlo. Sa jedne strane je to u potpunosti validno. Ono treba da služi kao opomena, kao nešto što je bolni produkt čovečanstva. Sa druge strane, samim tim što je on postao simbol zla, malo ga je to udaljilo od običnog čoveka i mi sada mislimo da se tako nešto neće ponoviti. Kao da je on bio jedinstveni zlikovac u istoriji, kao da nije bio običan čovek sa interesovanjima van ideja koje su ga okarakterisale kao jednog od najvećih zlikovaca ikada. Problem je što te njegove stavove ne prepoznajemo u današnjem svetu a oni su sveprisutni. Problem je što ne vidimo da se mnoge organizacije i političke stranke služe istim principima i mehanizmima. Problem je što danas ovakvi ekstremni stavovi imaju veliku slobodu i podršku. 

I posle ovog filma, kada razmisliš o Hitleru, pitaš se, gde je onaj čovek van svega ovoga. Ok, ne može to da ga iskupi, ne može to da ga uznese uopšte ali želim da vidim kako je uopšte moguće da je jedan čovek sa svojom ekstremnom idejom doveo do svega toga što se dešavalo. I Film na početku radi upravo to. Na jednostavan a efikasan način nam daje običnog čoveka. Mi na samom početku o njemu razmišljamo kao o simbolu. Diktira tekst daktilografkinji koja ne može da stigne da iskuca sve to. I u glavi već imaš verziju u kojoj je streljaju jer razmišljaš pogrešno. Upravo u tome je problem, smatramo da običan čovek ne može imati ovakve ideje. Smatramo da monstrum ne može imati manire običnog čoveka. 

Kakvi ljudi mogu pratiti te genocidne ideje? Da i njih ne bi posmatrali samo kao mašineriju, film nam daje doktore koji rade svoj posao i pre svega misle na zdravlje ljudi i očuvanje njihovih života. Film nam daje one koji razmišljaju o bezbednosti civila. Ponavljam, ovo ih ne može iskupiti za zlo koje su naneli. Ali pokazuje da ovi ljudi imaju neki moralni kodeks. Ne svi naravno. Stvar je u tome što ne smemo generalizovati iako to jako volimo. Generalizacijom postajemo površni, gluvi, slepi. I kod ljudi koje ne volimo, i kod ljudi koji su vredni prezira može se desiti da postoje stvari za poštovanje. 

Namerno prvo pričam o stvarima koje su van onoga što su Nacizam i Nacisti predstavljali. Film prvo i želi da nam pokaže te stvari koje su čak i vredne divljenja. Rekao sam već i ne bih ponavljao više - ništa od toga što je vredno divljenja ne može da ih iskupi za zločine koje su napravili. No da se vratim na ono što je trenutna tema. Albert Šper (tumači ga sjajni Heino Ferch) i Hitler su imali poseban odnos. U jednom momentu, u toku njihovog dijaloga, vidi se maketa nečeg što tek treba da se izgradi. I to izgleda veličanstveno. Zapitaš se, ako već neko ima moć da gradi ovakve stvari, zašto mu je priroda takva da mu je rušenje ispred svega. Zašto ne osvojiš svet lepotom i grandioznim delima umesto uništenja. Šper će dobiti poseban pasus kasnije i to, na žalost, kao jedna od mana filma. 

Glavna tema ovog filma nisu nacistički zločini u ratu. Glavna tema ovog filma i ono čemu je film žestoko posvećen je zločin prema sopstvenom narodu. Kada krene raspad sistema i kada je jasno da je Crvena Armija nezaustavljiva, gube se konci. I tu opet imamo jednog doktora da bi nam se predstavila ta neka moralna strana koju čak i neki od Nacista imaju. Ali ovde je akcenat stavljen na to kako su civili tretirani. Oni su ostavljeni na cedilu. Taj tretman prema narodu kao da je statistička greška i usputna posledica je jako poražavajuć. Setimo se jednog koji je smrt čoveka poredio sa statistikom umiranja perača prozora u Americi. E to je to. Neki uzimaju ovo kao manu u filmu. Ne, ovo je hrabra odluka. Zamislite film u kojem se prikazuje zločin prema nama od strane nekih koje smo pratili. Onda vidite koliko je smelo napraviti ovakvo nešto. 

I onaj kojeg je narod doveo u mogućnost da ih vodi prvi pokazuje užasan tretman. U jednom dijalogu, Šper mu kaže kako je to njegov narod. Odos koji Hitler pokazuje prema tome je jeziv. Ideja treba da bude ispred čoveka ako je ta ideja plemenita i velika, ako će ta ideja u suštini pomoći ljudima. Hitlerova ideja nije takva i on zbog nje nipodaštava ulogu čoveka. Gebels na to dodaje da su ti ljudi izabrali Hitlera i samim tim su mu dali pravo. Kada nekom dajete poverenje, zamislite se dobro šta ono može da znači za njega. Ovde ispada da su mu ljudi poklonili živote da on može da radi šta hoće sa njima. Na žalost neki bi opravdali to i danas bez problema. 

Sledeće što vidimo je nelojalnost prema Hitleru i samoj ideji. Suprotno od toga imamo Gebelsa koji je uz Hitlera do poslednjeg daha. Ovi nelojalni su prikazani tako da se lako odriču ideje, da samo misle na sopstvene guzice. Nemojmo misliti da je to kritika u smislu da su  samo ljigavci protiv Hitlera. Ne. Ovo je hrabra predstava. Samo pokazuje da neki nisu bili uz ideju zbog same ideje već samo zbog sopstvene dobiti. Zločin je zločin. Ne pravi razliku to zbog čega si ga učinio. I tim nelojalnim nije posvećeno mnogo vremena što je dobro. Film je imao hrabrosti da prikaže nešto drugo, što je mnogo šokantnije. 

Ono što je zastrašujuće je ta ljubav i lojalnost koju osećaju prema Hitleru. Uzmimo ženu koja nas vodi kroz celu priču. Sa kakvom ljubavlju ona brine za čika Adolfa to je za nevericu. Svaku njegovu nervozu, svaki stres doživljava teško. Ana Maria Lara je perfektnom glumom dočarala svaku od tih emocija. Retko kada izgovara neku rečenicu o Adolfu ali se vidi sva pažnja i ljubav koju gaji ka njemu. Da ne znaš ko je on, samo gledajući ovu ženu, pomislio bi da je u pitanju najbrižniji i najpažljiviji čovek na svetu.

Nije samo tu ona, mnogi su takvi. Ekstrem koji je pokazala Gebelsova supruga je jedini razlog zbog kog sam se mentalno spremao za ovaj film. Vojnici su mu lojalni do kraja, čak i kada vide do čega je sve to došlo. Da ne pominjemo Evu i ono na šta je ona pristala. Zapanjujuća je ta ljubav prema ovakvom zlotvoru. Prosto se zapitaš da li je moguće da je neko ko je gajio ovakve stavove bio tako voljen. Čak i neki koji ga napuštaju, koju mu nekada protivureče ni jednog momenta ne poriču veličinu koju on predstavlja za njih. Recimo Šper mu priznaje da je odbio neke njegove "uništiteljske naredbe" ali pokazuje fascinantnu lojalnost. Na stranu što je ova scena malo verovatna, verujem da oslikava tu neku zaljubljenost u Hitlera koja je vladala i koja ponegde verujem još uvek vlada. 

Iako film ne priča o samoj ideji kojom su se nacisti vodili, ona je sveprisutna. Vera u tu ideju je nekima bila ispred života dece. Vera u tu ideju je toliko zaslepela sve. Kako je zaslepela Hitlera? Već sam pomenuo - odnos prema civilima. U jednoj sceni on odlikuje decu koja su se sukobila sa Crvenom Armijom. Čoveče. Deca. Deca bi trebala da budu tvoj glavni razlog za promenu na dobro. On ovde ne vidi decu već vojsku koja treba da iznese njegovu ideju. Žena koja slepo veruje i ideju Nacional-Socijalizma smatra da za njenu decu nema života u svetu bez njega. Lepa stvar je kada tvoja ideja menja svet ako je ta ideja plemenita. Ideja lako ovlada ljudima. Ali ako je ideja zla, tu dolazimo do stvarnog horora. 

Zapanjujuće je koliko je Hitler ostao veran toj ideji do zadnjeg momenta. U svakom momentu je bio orijentisan na to šta želi i do zadnjeg daha je radio za tu ideju. Zamislite sada da su ljudi tako zagriženi za dobre ideje. Da će istrajati za njih do samog kraja. Na žalost, ovde imamo drugačiji primer. Radije se odrekao života nego ideje. Kako bi bilo lako diviti se ovome da je ta ideja imala plemenite ciljeve. No ta ideja se vidi i kroz neki stav Nacista koji pratimo tokom filma. Prva velika bizarnost je ples i proslava dok padaju bombe. Kao da su svesni da su u problemu ali su oni toliko iznad svega da ih to neće dotaći. Kao da je to nevreme koje će proći. 

U završnom monologu film krade ideju Judgment at Nuremberg (1961). Ponovo se ponavlja priča o tome kako nisu znali za logore. Iako na kraju kaže da za to nema opravdanja, to je izrečeno prekasno. Nebitno da li je to laž ili ne. Imate ovoga i danas. I dan danas umemo da se previše zaljubimo u diktatore. I tim zaljubljenicima možeš izneti bilo kakav dokaz šta se radi, oni neće verovati ni tada. Jednostavno su prepušteni slepom verovanju idolu koji ih je zaveo. Nemojte mi onda samo reći da se ovakav čovek ne može ponoviti. Obične bitange umeju da zavedu ljude a kamo li inteligentni zlikovci. 

Ima ovde dosta glumačkih bravura. I minimalne role zaslužuju aplauze. Čak i neki glumci koji su bili rutinski sporednjaci u mnogim filmovima ovde ostavljaju i te kako dobar utisak. No Bruno Ganz je bez trunke sumnje ukrao šou. Njegova gluma je besprekorna od prvog do poslednjeg momenta. Kako se pojavi na sceni, sva svetlost je usmerena na njega. Nije to samo zato što glumi glavnog protagonistu ove priče. Njegova gluma je zaista bravurozna. Jedna stvar je kada oponašaš nekog glumom (recimo Redmejn Hokinga). Druga stvar je kada je tvoja gluma relevantna bez obzira na lik. Samo da podsetim, te godine je Džejmi Foks dobio oskara dok Ganc nije bio ni nominovan. Foks je u najboljem izdanju prosečan glumac. Gancov talenat je besmrtan. 

Da ne bude sve bajno sjajno, cveće i proleće, imam dve velike zamerke za film. Svakako imam poštovanje prema Nemcima koji su se latili filma o Hitleru. Jako je dobro što su ovo predstavili i kao zločin prema sopstvenom narodu. Ok, taj narod ima veliku odgovornost u zločinima ali siguran sam da nisu svi do jednog bili Hitlerove pristalice. Film je odlično pokazao zločine koje su Nacisti učinili sopstvenom narodu. No gospodo, šta je sa odgovornošću koju imate za zločine prema drugima. Ovde vidimo zgrožavanje samo kada je nemački narod povređen. Šta je sa svim tim zlom nanetom ostatku sveta. Jedna rečenica na kraju je zaista smešna kao odnos prema tome. 

Drugi problem koji imam je Albert Šper. Čini mi se da su nekako planski želeli da ga naprave dobrim. Šper je možda bio genijalan kao arhitekta ali njegova odgovornost za zločine nije mala. On je proveo život pravdajući se i izdajući se za dobrog nemca ali to je bila gomila gluposti. U Špera iz filma bi se svi zaljubili. Drži do sebe, pametan, odlučan, kreativan, odbija "uništiteljski" plan Hitlera, Ferch je užasno markantan kao pojava. To sve nije Šper. Šperova odgovornost je morala da bude očiglednija od ovoga što smo videli u filmu. 

Downfall zaslužuje priznanje jer prikazuje zločine Nacista prema sopstvenom narodu, jer prikazuje koliko je ideja nacional-socijalizma zaslepela mnoge ljude, jer prikazuje zločince bez suzdržavanja. Nije se rasplinuo ni jednog momenta na sve strane već je držao celu priču u fokusu. Glumačke predstave su vredne svake hvale a Ganz pokazao kakav je velikan. U načinu na koji je doneo Hitlera na platno, ovaj film je jedinstven. Romantizovanje Špera i neprikazivanje veće odgovornosti su jedine dve mane koje sam našao ali one ni jednog momenta ne obaraju kvalitet ovom filmu.

Zanimljivosti:
Bruno Ganz je proučavao Parkinsonovu bolest na Švajcarskom univerzitetu kako bi se bolje priremio za ulogu. Na početku kada se upoznaje sa Hitlerom, sekretarica se predstavlja kao Traudl Humps. Kasnije joj se obraćaju kao Frau Junge. 1943, ona se uz Hitlerovo odobrenje, u bunkeru udala za SS oficira Hans Hermann Jungea. On je nastradao u Francuskoj. 

Većina scena napolju je snimana u Sankt Petersburgu zato što taj grad ima sličnu arhitekturu tadašnjih nemačkih gradova. Većina Hitlerovih monologa i razgovora koji se čuju u filmu su tačni. Ganc je došao u posed tajnog snimka koji je Hitler vodio sa Gustafom Mannerheimom iz Finske. 

Intervju sa Traudl Junge koji se vidi u filmu je uzet iz dokumentarca Blind Spot. Ona je bila bolesna i nije mogla da prisustvuje premijeri tog dokumentarca ali kada su joj preneli, izjavila je kako je njeno životno delo završeno i može da ide. Nedugo posle toga je preminula.

Bedž koji Hitler daje Magdi Gebels je zlatna značka Naci Partije koja se davala visoko rangiranim članovima koji su konstantno bili u stranci. Za Hitlera je izrađena ta koja je bila "broj jedan". Od svih ljudi koji su navedeni u filmu, jedino je Rochus Misch bio živ kada je film premijerno prikazan. Na kraju premijere u Nemačkoj, mnogo ljudi je plakalo. 

Ganc prvenstveno nije želeo da glumi Hitlera ali je posle gledanja filma The Last Ten Days (1955) prihvatio. Na portretu koji Hitler gleda u jednoj sceni je Frederik Drugi Pruski. Kristijan Berkel koji glumi doktora, izjavio je kako je njegov otac takođe bio doktor tokom rata i bio je uhapšen od strane Rusa dok su svi sa majčine strane bili Jevreji i svi su bili u logorima.

Naj scena:

Laku noć, deco...

Moja ocena: 9/10

Welcome to the Punch (2013)

Žanr: Akcija | Krimi | Triler
Režija: Eran Creevy
Glumci: James McAvoy, Mark Strong, Andrea Riseborough...

Priča:
Kada se ozloglašeni kriminalac vrati u London, to daje poslednju šansu detektivu da uhvati čoveka za kojim oduvek traga.

Moj osvrt:
Šta ja pričam o Marku Strongu sve ove godine? Koliko puta sam govorio da je lik odličan glumac? Koliko puta mi je samo palo na pamet da bih, da sam režiser, ovom čoveku posvetio glavnu ulogu. Nemojte imati dilemu, Welcome to the Punch je mlohava bulja od filma. Isto tako, nemajte dilemu, Mark Strong je prokleto perfektan u svakoj sceni. 

Film otvara sukob između dva glavna lika, pajkana (Mekavoj) i zlikovca (Strong) gde zlikovac prosvira metak kroz nogu pajkanu i onda se selimo u budućnost gde vidimo pajkana koji pati (ali ne priča o tome). Pajkanova patnja je tolika da sam pomislio da mu je zlikovac pobio porodicu, silovao psa, napravio paprikaš od zeke Želeta i pocepao omiljeni poster Seje Kalača. Celom dužinom filma sam se pitao, zašto je bre ovaj tako nadrkan. Mislim, njegov život nema smisla jer mu je zlikovac pobegao. Šta mu je uradio? Hm. Ništa. Prosvirao ga jednom moš misliti. 

Ono što jako iritira je Mekavojeva gluma. Nije Mekavoj loš glumac. Dokazao je više puta da je jako talentovan i da ume da donese svašta dobro (odličan je u Split). Ali ovo me je podsetilo na prvi njegov film koji sam gledao - Wanted. Lik se toliko napinje, toliko stenje i toliko trudi da pokaže emociju preglumljivanjem da je očigledno da pokušava da bude veći Blum od Orlanda, Legolasa našeg. I opet se zapitaš, zašto? Šta je to toliko užasno u prošlosti tvojoj? Kakvo sećanje na čaj za dvoje, šesnaest ti leta beše kada sam te zavoleo, imala je dušu, znala je da voli, o mladosti, daj stani na čas, nekako s proljeća, sazidajte most bez kraja, moj do moga zavičaja....

Zlikovac je označen kao jako zajeban zlikovac. Šta je on to uradio? Vidimo na početku da je ukrao nešto. Ok, zašto je onda tako tražen? Neko je pomenuo nekad da je on opak ubica. Ooooo kej. Koga je ubio? Šta su mu zlodela? Koje su mu to akcije? Jel za jednog teroristu ubio 100 civila? Jel prodaje maske po većoj ceni za vreme Covid-19? Zašto uopšte moramo da pitamo, zar ne? Mislim vidi kako naš pajkan pati i kako je tužan. Koji je to zlikovac mogao da mu ovlaži okice setne. 

I sada tu mora da se radi o nečemu. Neš verovati, to je kao mutljavina na visokom nivou. Ko je koga zajebao, ko koga i za šta koristi, šta se tu dešava, ko je lud, ko zbunjen. Mislim, raspetljaćete ovu miseriju za cirka 10 minuta. Zašto? Zato što se pominje bezbroj imena a prikazuju 3 lika koja su manje više saradnici. U je, nikad ne bih skontao da su iza cele priče ta tri lika pre nego onih sedam koji se ni ne pojave na ekranu. Jako zajebana situacija. Iskreno, ne mogu veći jeb da dajem za ovu priču. Toliko je nebitna, nezanimljiva i nepostojeća čak i za scenaristu koji ju je pisao. Otandrljavanje at ic fajnest. 

I zbog cele ove situacije ja sam lagano navijao za negativca. Mislim, sinak mu je nastradao i on se vraća u državu gde ga kao svi jure. Hell, znaš kako bih ja ovo režirao. Recimo on je pajkanu načepio nekog (recimo simpatičnu partnerku) pa je pajkan jako besan. Ovaj negativac se vrati, osveti sina, napravi gadno sranje i razvali sve glavešine koje su umešane u ovu petljavinu i na kraju prosvira glavu ovom pajkanu. Hell, to bi bio film u kom bih jako uživao. Zašto da ne vlada zlo ako ga glumi Mark Strong? A ako dobre predstavljaju ovakvi tunjavci, loše nam se piše. IIIIIDEMO MARK!!!.

Vizuelno, film izgleda prelepo. Mnoge scene su sjajno usnimljene i tu moram da im odam priznanje. Problem je što je film potpuno prazan pa su te scene nebitne. Manje više je sve moglo da se prikaže kroz trejler. Šta mi znači neka akcija ako ne marim za protagoniste i ako nemam nikakav naboj ili priču. Ali neee, hajde da odvalimo slow motion likova koji pucaju sa pola metra jedni u druge i ne mogu da pogode ni vazduh. Ali bitno je da to izgleda prenadrkano. 

To je to, braćo i sestre. Ima ovde lepih scena ali nedovoljno za neko uživanje. Jedino što je ovde vrhunsko je Mark Strong. Čova je odglumio sve što treba. Povremeno je zastražujuć a uvek ubedljiv. Šteta što je njegov lik jadno napisan, mada zbog njegove sjajne glume to može da vam i promakne. Scena u mrtvačnici je odglumljena za ovacije i definitivno najbolji momenat filma. No, da je u njoj bio neko ne tako dobar kao Strong, ona bi prošla ispod radara kao i veći deo filma. Bez Stronga ovaj film bi možda dobacio do trojke.

Zanimljivosti:
Budžet filma je iznosio samo 8.5 miliona dolara. Film je debitovao na festivalu u Glazgovu.

Naj scena:

U mrtvačnici

Moja ocena: 4/10

In Bruges (2008)

Kod nas nazvan: U Brižu
Žanr: Komedija | Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: Martin McDonagh
Glumci: Colin Farrell, Brendan Gleeson, Ciarán Hinds ...

Priča:
Rej, ubica kojeg proganja krivica i njegov saradnik Ken čekaju dalja naređenja u Brižu, poslednjem mestu na kojem on želi da bude.

Moj osvrt:
2018, išao sam na IT konferenciju u Berlin. Da budem iskren, nije mi se naročito išlo. Bio sam u nekom lošem periodu i hteo sam prepustiti taj put nekom drugom od kolega. Ipak sam na kraju otišao. Mogu vam reći da je konferencija bila jako slaba. Isto tako, mogu vam reći da sam obećao sebi da ću morati da se vratim u Berlin. Za ta tri kratka dana sam imao neprestani utisak melanholije. Ne postoji dan u kom se ne setim Berlina a uz ta sećanja, Rundekova Helga mi se krene odmotavati po glavi. Ne mogu da opišem šta je to tako fascinantno. Jednostavno, postoji taj neki osećaj koji me drži. Melanholija. Gledajući In Bruges, one scene u kojima se čuje prelepa glavna tema na klaviru a kamera luta po Brižu... Braćo i sestre, to je taj osećaj. To ne možeš da opišeš. Možeš da doživiš i nosiš u sebi. 

Nema ovde neke velike filozofije. Ovaj film moraš da doživiš. Nije mi se svideo kada sam ga gledao prvi put. U moju odbranu, bio sam desetak godina mlađi i znatno manje bogat životnim iskustvom. Čudo jedno šta novi ljudi i promene donesu u životu. In Bruges je doživljaj pre nego nešto što treba da te oduševi pričom, akcijom, neverovatnom dramom ili užasavajućom dubinom. In Bruges je prelepa slika jednog momenta u životu koji može da bude značajan, može da bude i mali, ali i takav on je prolazan a u isto vreme i večan. Slike blede iz sećanja. Osećanja nikada. Onaj ko je pravio film kao i fenomenalni Karter Barvel koji je pravio muziku, doneli su tu emociju na platno. Verujem da ću ovaj film kao i emociju sa godinama doživljavati sve jače. 

Ima tu stvari i van ovog doživljaja. Naravno. Krenimo od originalnog i suludog dijaloga. Scene su raznobojne u smislu da nemamo samo jednu emociju, jedan žanr, jedno opredeljenje. Dijalozi to prate. I bilo da dijalog nosi dozu sete, bola, sreće, šale, bilo da je priča koja ga prati teška, neobavezna, blesava ili velika, taj dijalog je takav da će vas uvek nasmejati. Iako je takav, on se ni jednog momenta ne poigrava sa emocijom koju scena nosi. Pre nego što vam ovo zazvuči besmisleno, odmah da vam dokažem da nije. Ne postoji situacija u kojoj se nećete nasmejati. I u teškim momentima možete se setiti nečeg lepog. I kada ste besni, postoji neko ko može da vas nasmeje. Sve te emocije, kakav god trag ostavile na vama, sve je to život. Film se ne sprda sa emocijom. Film je dočekuje osmehom. 

Pričajmo malo o osećaju krivice. Ok, znam, mnogi će potegnuti ovde za The Machinist. Ali to je kategorija za sebe. Ne bih sada išao u tom smeru. Rej (Farel) je slučajno ubio dečaka i sa sobom nosi tu težinu krivice. I ta njegova krivica oslikava nebrojeno stvari. Empatija prema kepecu je jedna od njih. Razmislite malo o tome. Rej se neprirodno trudi da pokaže simpatiju prema ovom liku toliko da kada ne dobije odobravanje iz drugog smera, on pobesni. Zašto? Zato što mu treba barem neka uteha. Barem neko malo prepoznavanje da on nije takav, da on nikada svesno ne bi napravio takav zločin. Potom imamo taj njegov stav da ne zaslužuje ništa, da je ono što mu se loše dešava očekivano. Nada da će ga kazna iskupiti je prisutna. Farelova gluma je besprekorna. Nasmejaće vas, osvojiće vas, rasplakaće vas. 

Kako je ovaj film doživljaj i kako je emocija ono što vlada, moraš da imaš ljude koji to mogu da iznesu. Glison i Farel su ovde besprekorni. Dve glumačke bravure uspevaju da se igraju rečenicama, emocijama i gestovima iz scene u scenu. Bez velikih dela, bez velikih reči, bez veštački kreiranih emocija, oni jednostavnim dijalogom uspevaju biti opipljivi u svakom momentu. Ni jednog momenta ih ne posmatraš kao dve ubice što jesu već ih gledaš kao dva čoveka koja želiš da pročitaš. Lako je ubediti gledaoca da je ispred njega heroj ako izađe sam i napravi nešto veliko. Lako je ubediti u emociju ako postaviš scenu da probudi one najjače emocije u ljudima. U filmu laganog ritma, to je mnogo teže. In Bruges i ovi glumci to uspevaju. I ne samo dva glavna glumca, zaljubićete se i u vlasnicu prenoćišta gde ovi ljudi spavaju, u preslatku Kloi koja nije klasična princeza iz bajke, u sve te sporedne likove koji donose još neku dozu blesavosti u ovaj film. Ovo je jedan od retkih filmova gde bi i negativcu stavili ruku na rame. 

Kada smo već kod bajki, film neretko koristi tu reč. Svaka bajka ima svoje heroje, svoje princeze i zlikovce. Ako pogledamo i ovaj film je na neki način bajka, samo što ovde nećete naći heroje i čedne princeze. Ovo je bajka o antiherojima, o ubicama, o princezi koja je lopov i diler, o kralju koji seje smrt. Uprkos tome, carstvo je i dalje bajkovito. Kako se ono bajke završavaju - živeli su srećno do kraja života. I tu je sve što treba da znamo, zar ne. In Bruges, iako nas nekako uljuljkuje u tu bajkovitu atmosferu, u priču o ljubavi, iskupljenju i prijateljstvu, pokazuje da je život i van toga. Kako god grmelo u našem životu, to je samo neznantna buka naspram života oko nas. To je samo naša priča, naša bajka koja se u nekom momentu završava. Kraljevstvo pripada svima. Sada smo u Brižu. Jednog dana ćemo morati da ga ostavimo za sobom.

Film se lepo igra i sa prvim utiskom. Glison izgleda kao čisti intelektualac, Rej kao simpatična budala, Kloi kao standardna lepotica iz priča. I onda likovi krenu da se otvaraju i komuniciraju, i upravo tada vidiš da svako ima neki problem, da je svako udaren na neki svoj način. Ono što je zanimlijivo, kada likovi krenu da komuniciraju i uvidimo sve te njihove mane, mnogo su nam draži tako sjebani. To je porepoznavanje čoveka i bežanje od karikatura, floskula i šablona. No, što su ti likovi sjebaniji sve su više povezani. Njihov odnos je sve lepši. Ljubavna priča, iako minijaturna, ona je prelepa i donosi nadu. Odnos između Reja i Kena prerasta u prijateljstvo i to ono veliko za samo kratko vremena. Čak i ono obećava neko bolje sutra. Šansu da čovek zaista može da okaje svoje grehe.  

Zapitaš se zašto Farel Briž doživljava kao loše mesto. Mesto je bajkovito i čak kada mu se lepe stvari dešavaju, on nekako beži od tog Briža. Film nam namerno servira taj neki mali deo Briža pri čemu mi imamo utisak da je to gradić od stotinak ljudi. Samo u jednom momentu kamera ide visoko gore i vidimo prostranstvo. Zašto je to tako? Briž u filmu predstavlja jedan deo života ovih ljudi ali to je onaj deo života u kom svodiš račune, u kom sabereš ono što si uradio i shvatiš šta si. Zašto Rej beži od Briža? Iz istog razloga zbog kog pati - krivica. Ni jednog momenta on ne uspeva da je se okane. Nema bežanja. Čak i kada pokuša, on se vraća nazad. Ne svojom voljom doduše ali to nije bitno. Bitno je da je na istom mestu, mestu koje mu se neprestano gadi i koje proziva. Vreme je da se saberu računi. Kenu (Glison) to ne pada tako teško. Stariji je. Proživeo je više. Rej sa druge strane je neko ko naizgled ima dosta pred sobom. Da li je ipak sve to prosuo ili zaslužuje drugu šansu?

U jednom momentu Rej kaže kepecu 'A lot of midgets tend to kill themselves...' Verujem da ste se zapitali o čemu ova budala priča. Priča Vam o tome da je ovaj film, iako bajka, bajka o malom čoveku. O čoveku koji je tako ranjiv u ovom velikom svetu. Ako pogledamo, tri ubice, varalica, kepec mizantrop, niko tu nema veliku priču vrednu poštovanja. Ali budimo realni, nema je skoro niko od nas. Svi smo činili i dobre i loše stvari, svi mrzimo i volimo i svi ćemo doći do našeg Briža. Da li će nam se svideti? Ne znam. Mogu samo da se nadam da hoće i da ćemo tamo stići što kasnije. Svakako će svako od nas da ga doživi na svoj način. Kako neko reče :"One man's heaven is another man's hell"

Zanimljivosti:
U originalnom scenariju dva glavna lika su Englezi ali kako su oba glumca iz Irske, odlučili su da promene priču. Kako bi se očuvala praznična atmosfera, u Brižu su sačuvani novogodišnji ukrasi do marta kada je film i sniman. Gradske vlasti su o tome obavestile stanovnike. Snimljena je i scena u kojoj mlad Hari brutalno ubija policajca koji je ubio dete ali je nisu ostavili u filmu. Ta scena bi možda bolje objasnila onu na kraju filma.

Naj scene:

Za mene su to melanholične slike briža u sjajnu muziku Kartera Barvela.

Moja ocena: 8/10