Zavodnik - Dejan Ognjanović

 

Da li će vam se ova knjiga dopasti zato što je dobro napisana? Da. Da li će vam se dopasti jer prepoznajete ljude, mesta, sudbine o kojima govori? Oooo da. Samim tim ovaj roman nije samo dobra književnost, on je ogledalo prostora i vremena o kom govori. Čekaj, pričam o horor romanu? Da. Zavodnik jeste odličan horor roman ali i mnogo više od toga. Čitao sam mnogo romana koji se bave hororom, psihologijam ili raspadanjem zajednica ali ni jedan koji sam čitao se ne dešava u mom selu, mojoj ulici ili mom dvorištu kao ovaj. Ovde sam i te kako osetio naše podneblje, naše ljude, naš jezik i naše selo. 

 

I to nije mala stavka. To je za mene enormna vrednost samog romana. Nije ovo samo odličan horor niti samo uspešno napisana priča. Zavodnik je važan zato što pokazuje da književnost strave ne mora da pozajmljuje svoje svetove iz američkih zabiti, engleskih zamkova ili japanskih sela. Naši putevi, naše šume, naše zaboravljene kuće su i te kako zaslužile ovakvu književnost. I to je dodatni razlog zašto je Zavodnik uznemirujuća knjiga. 

 

Dejan Ognjanović je odavno pokazao i dokazao da poznaje horor kao žanr. Kao doktor, teoretičar i kritičar odlično razume njegove mehanizme, bolje od većine autora koji mu se posvećuju. Ali ono što je prelepo, on to znanje nigde ne pretvara u puko pokazivanje umeća. Roman ne izgleda kao zbir referenci niti kao demonstracija poznavanja tradicije. Sve deluje prirodno, organski, duboko ukorenjeno u prostor iz kojeg je nastao. 

 

Veoma brzo postaje jasno da ovo nije roman koji pokušava da plaši naglim obrtima ili jeftinim efektima. Njegova snaga dolazi iz atmosfere, iz osećaja da je nešto duboko poremećeno mnogo pre nego što čitalac uspe da razume šta je to zapravo. Taj osećaj lagano raste, gotovo neprimetno sve dok ne postane preovladavajući. 

 

Međutim, ono što je mene možda najviše pogodilo jeste način na koji Ognjanović prikazuje selo. U književnosti često nailazimo ili na romantične slike sela kao poslednjeg utočišta autentičnosti ili na karikaturalne prikaze zaostalosti. Zavodnik ne bira ni jednu od te dve krajnosti. On prikazuje selo onakvim kakvo ono danas često jeste - umorno, prazno i polako osuđeno na nestajanje. 

 

To nije dekor u kom se odvija radnja. To je za mene jedan od glavnih junaka romana. Svaka napuštena kuća, svako zaraslo dvorište, svaka prazna ulica nose podjednako značenje kao i ljudi koji se kroz njih kreću. Tragedija ovog podneblja je što čitajući sve to, ne morate da uključite maštu. Videli ste sve ovo. Tako da ćete, čitajući roman, imati utisak da prisustvujete tihom nestanku jednog sveta koji neće propasti spektakularno. Samo će jednog dana jednostavno prestati da postoji. 

 

Mislim da je upravo taj realističan i bolan prikaz umirućeg sela jedan od najvrednijih aspekata knjige. Horor ovde nije nešto što dolazi spolja. On nastaje iz praznine koja ostaje kada ljudi odu, kada kuće ostanu zaključane, kada se više niko ne vraća i kada priroda polako počne da vraća ono što joj je nekada pripadalo. To je horor koji ne deluje izmišljeno. Vidimo ga već oko sebe. 

 

Ali Zavodnik nije važan samo zato što razume prostor u kojem se radnja odvija. Podjednako ubedljivo razume i ljude koji su taj prostor stvarali. Ognjanović izvanredno poznae našeg čoveka kroz vreme - njegov način razmišljanja, njegov odnos prema porodici, veri, autoritetu i sopstvenim slabostima. Ništa u ponašanju njegovih likova ne deluje kao naknadna interpretacija prošlosti iz savremene perspektive. Naprotiv. Oni razmišljaju, osećaju i donose odluke upravo onako kako bismo očekivali od ljudi koji pripadaju tom vremenu i tom podneblju. To je vrsta autentičnosti koja se ne može postići pukim istraživanjem. Ona zahteva duboko razumevanje mentaliteta. 

 

Posebno mi je upečatljivo koliko roman uspeva da prikaže odnose između muškarca i žene, bez idealizacije ali i bez potrebe da ih pojednostavljuje ili osuđuje. U tim odnosima ima ljubavi, privrženosti, požrtvovanja ali isto tako ima i neizgovorenih očekivanja, neravnopravnosti, straha i tereta koji su generacijama oblikovali živote ljudi na ovim prostorima. Ognjanović ne pokušava da prošlost učini lepšom nego što jeste niti da je posmatra isključivo kroz današnje vrednosti. On je prikazuje onakvom kakva je verovatno bila - surovom, često nepravednom ali duboko ljudskom. I upravo u tome vidim još jednu važnu vezu romana sa našom tradicijom: ne samo kroz folklor i legende, već kroz iskreno razumevanje ljudi koji su tu tradiciju živeli svakog dana. 

 

Ognjanović veoma mudro koristi folklorne motive ali nikada ne dozvoljava da roman sklizne u puku reprodukciju narodnih verovanja. Legende nisu ovde turistička atrakcija niti egzotični ukras. One predstavljaju način na koji zajednica pokušava da objasni ono što ne može da razume. Zbog toga deluju mnogo življe nego u većini savremenih romana koji posežu za sličnim motivima. 

 

Posebno mi se dopada način na koji autor gradi svoje likove. Nema ovde klasičnih heroja ili ljudi koji imaju velike sudbine. To su obični ljudi, upravo zato dovoljno uverljivi da poverujemo kako bi se ovakva priča mogla dogoditi bilo kome. U njihovim reakcijama nema filmske spektakularnosti. Ima straha, sumnje, tvrdoglavosti ali i nemoći. 

 

Roman pritom nikada ne zaboravlja da su ljudi često strašniji jedni drugima nego bilo kakva natprirodna sila. Zavodnik veoma dobro razume da se najveći užas ne krije u čudovištima već u pukotinama koje već postoje među ljudima. Natprirodno samo pronađe način da kroz njih uđe. 

 

Ono što posebno cenim jeste odsustvo potrebe da se čitalac neprestano šokira. U savremenom hororu često postoji tendencija da se granice pomeraju kroz eksplicitnost. Ognjanović bira drugačiji put. On razume da mašta gotovo uvek može da proizvede snažniji osećaj nelagode od bilo kakvog detaljnog opisa. 

 

Kako roman odmiče, sve više sam imao utisak da zapravo ne čitam priču o jednom mestu, već o čitavom prostoru koji se nalazi između prošlosti i budućnosti. O ljudima koji više ne pripadaju svetu svojih predaka ali još nisu pronašli mesto u novom vremenu. Upravo u toj pukotini nastaje osećaj straha koji roman uspešno održava. 

 

Iako je Zavodnik prvenstveno horor, ja mislim da je to samo jedan njegov sloj. Ispod njega se nalazi roman o nestajanju zajednica, o zaboravljenim krajevima i o ljudima koji ostaju da čuvaju uspomene na svet koji se polako gasi. Kada se tako posmatra, horor postaje samo prirodan izraz jedne mnogo dublje tuge. 

 

Zbog toga je ova knjiga za mene važna i izvan samog književnog kvaliteta. Ona pokazuje da naše podneblje nije samo kulisa za istorijske romane i socijalnu prozu. Ono može biti mesto izuzetnog horora upravo zato što nosi sopstvene mitove, sopstvene traume i sopstvene tišine. 

 

Čitajući Zavodnika, vratio sam se na ono razmišljanje o tome koliko se pravi horor razlikuje od površinskog zastrašivanja. Pravi horor se ne završava poslednjom stranicom. On ostaje u nama zato što prepoznajemo njegove korene u stvarnosti. A malo je stvarnosti strašnijh od one u kojoj čitava sela nestaju gotovo neprimetno, bez velike tragedije, bez istorijskih događaja, jednostavno zato što više nema ljudi koji bi u njima živeli. 

 

Možda je upravo zato Zavodnik ubedljiv. On nas ne tera da poverujemo u natprirodno. Dovoljno mu je da nas natera da pogledamo kroz prozor automobila dok prolazimo kroz neko skoro napušteno selo i zapitamo se koliko je života nekada postojalo iza tih zatvorenih prozora. Posle toga mašta sama odradi ostatak. 

 

Retko koja domaća knjiga je od onih koje sam čitao uspela da spoji atmosferu, folklor, psihologiju i društvenu stvarnost tako prirodno kao Zavodnik. To je roman koji ne želi da imitira ni jednog velikog horor autora. On ima sopstveni glas, sopstveni ritam i sopstveni identitet. Upravo zbog toga verujem da predstavlja jednu od važnih knjiga savremene srpske književnosti. 

 

Na kraju, za mene nije najveći kvalitet to što Zavodnik uspeva da uplaši čitaoca već što ga natera da drugačije pogleda svet koji mu je oduvek bio poznat. Posle ove knjige, sela više ne izgledaju samo napušteno, izgledaju kao mesta koja pamte. Tišina više nije samo odsustvo ljudi, ona je prisustvo svega što je ostalo iza njih. A kada književnost uspe da promeni način na koji posmatramo sopstveno okruženje, onda je uradila mnogo više od toga da ispriča dobru priču. Kada zatvorite korice, neće vam samo ostati utisak da ste pročitali priču o jednom ukletom mestu. Ostaće vam utisak da ste pročitali priču o prostoru koji previše dobro poznajete.