Much Ado About Nothing (1993)

 

Žanr: Komedija | Drama | Ljubavni
Režija: Kenneth Branagh
Glumci: Kenneth Branagh, Emma Thompson, Keanu Reeves...

Priča:
Mladi zaljubljeni par, Hero i Klaudio, koji se sprema za venčanje, smišlja plan da spoji Benedika i Beatriču – dvoje večitih samaca i majstora duhovitih verbalnih nadmudrivanja – i navede ih da se zaljube jedno u drugo.

Moj osvrt:
Much Ado About Nothing nije pokušao da modernizuje Šekspira. On je verovao autoru, nije bežao od svog književnog porekla već ga je na neki način slavio. Znam da neki kažu da Šekspira “treba preživeti” jer njegov jezik mnogima deluje teško. Dijalozi su prepuni metafora, ritam govora deluje neprirodno našem “savremenom” uhu. No ovaj film pokazuje da to može biti lako jer iza reči stoje glumci koji razumeju muzikalnost Šekspirovog jezika. Tako da ovde nećemo imati utisak da slušamo stihove. Slušaćemo ljude. 

 

Ono što je zarazno jeste količina životne radosti koja izbija iz gotovo svake scene. Nije ovo ukočena kostimirana drama koja se plaši da se nasmeje. Naprotiv. Film pršti od energije, smeha, muzike, vina, pogleda, dodira… Deluje kao da su glumci zaista uživali dok su stvarali ovaj film a taj osećaj se lako prenosi i na gledaoca. 

 

No, ispod sve te vedrine moraju postojati intrige jel? Ni najmanje nisam fan toga. Uvek imam utisak da su takve stvari ubačene samo da iritiraju gledaoca/čitaoca i na pogrešan način pokrenu emocije. No ovaj film se igra sa tim koliko su ljudi skloni da poveruju svemu čega se najviše plaše. Jedna laž, jedan pogrešno protumačen prizor ili nekoliko pažljivo izgovorenih reči dovoljni su da od ljubavi nastane sumnja a poverenje nestane preko noći. 

 

I baš zbog tih intriga za mene najveća snaga filma nije u zapletu. Ona je u odnosu Benedikta i Beatris. Njihovi razgovori nisu obična razmena duhovitih replika već pravi mali verbalni dvoboji. Oboje su previše ponosni da priznaju šta osećaju pa humor postaje njihov način odbrane. I to čini njihove scene jako zabavnim. Iza svake uvrede se krije simpatija a iza svake dosetke strah od iskrenosti. 

 

Film uspeva da napravi kontrast između njih i Klaudija i Hero. Dok prvi par ljubav gradi kroz sukob karaktera, drugi par pokazuje koliko ona može biti krhka kada počiva isključivo na idealizaciji. Šekspir poručuje da ljubav nije pitanje lepih reči već poverenje koje mora da opstane kada se pojavi sumnja. 

 

Glumačka postava je izuzetna no iz gomile poznatih njuški ja moram da izdvojim jednu koja je u potpunosti sporedan lik. Majkl Kiton. Iako se pojavljuje relativno kratko, njegov Dogberi dominira u svakoj sceni u kojoj se nađe. Njegova komika nije zasnovana samo na gegovima već i na neverovatnom osećaju za apsurd. Mogao je lako da sklizne u karikaturu ali Kiton uspeva od potpuno sporednog lika da napravi jednog kojeg ću verovatno najviše pamtiti iz ovog filma. 

 

Ima tu nekoliko stvari koje su mi zasmetale. Recimo, dešava se da emocije koje glumci pokazuju ne prate uvek ono što njihove replike zapravo govore. Kao da se u pojedinim scenama igra na intenzitet izraza više nego na neku unutrašnju logiku lika. Poneki pogled, uzvik ili gest deluju prenaglašeno, kao da se pokušava ostaviti snažniji utisak nego što sama scena zahteva. 

 

Odlično je što film ne pokušava da od Šekspira pravi filozofa koji neprekidno izgovara velike istine. Zbog toga je film konstantno zabavan i ne shvata ozbiljno mnogo toga. Likovi su sujetni, tvrdoglavi, lakoverni, smešni. Greše iz istih razloga iz kojih ljudi greše i danas i zbog toga su nam bliži nego što bismo očekivali od likova napisanih pre više od četiri veka. 

 

Much Ado About Nothing podseća zašto Šekspir i dalje opstaje. Ne zato što je pisao uzvišenim jezikom, ne zato što ga učimo u školama već zato što je razumeo ljude. Razumeo je koliko smo spremni da se pravimo ravnodušni kada volimo, koliko lako poverujemo u laž kada se plašimo i koliko nam je često potrebno da izgubimo nešto da bismo shvatili koliko nam to znači. 

 

Nije ovo film koji će vam doneti nešto veliko jer on ne pokušava da bude više nego što jeste. On je tu da vas nasmeje, da vas zabavi, da vas podseti koliko su ljubav i ponos često najtvrdoglaviji protivnici. A opet, on pršti od životne radosti i optimizma jer njegovi likovi ne prestaju da veruju da ljubav ipak ume da pronađe put do onih koji joj se najviše opiru. 

Zanimljivosti:
Filmski debi Kejt Bekinsejl. Baš kao i u filmu Much Ado About Nothing, i u ovoj verziji glavne uloge tumačio je bračni par iz stvarnog života. U televizijskoj adaptaciji iz 1967. godine to su bili Robert Stephens i Maggie Smith, dok su u filmu iz 1993. godine glavne uloge igrali Kenneth Branagh i Emma Thompson. Zanimljivo je da su se oba para kasnije razvela. U Šekspirovo vreme izraz „no thing“ bio je sleng za ženske genitalije. Zbog toga naslov Much Ado About Nothing krije dvostruko značenje – osim uobičajenog prevoda „Mnogo buke ni oko čega“, predstavlja i tipičnu Šekspirovu dvosmislenu igru reči koju je tadašnja publika bez problema razumela.

Naj scena:

Prvi razgovor nakon "podvale"

Moja ocena: 7/10