Lepa Sela Lepo Gore (1996)

Alternativni naziv: Pretty Village, Pretty Flame
Žanr: Komedija | Drama | Istorijski | Ratni
Režija: Srđan Dragojević
Glumci: Dragan Bjelogrlić, Nikola Kojo, Dragan Maksimović...

Priča:
Dva prijatelja, Halil, Musliman i Milan, Srbin, proveli su mladost nedaleko od starog, razrušenog tunela. Nekoliko godina kasnije tokom rata u Bosni, Milan i njegovi saborci su opkoljeni u tunelu a na suprotnoj strani se nalazi Halil.

Moj osvrt:
Na samom početku vidimo scenu otvaranja tunela Bratstva i Jedinstva. Simbolika at ic best. Bratstvo i Jedinstvo i tunel koji spaja. Atmosfera u duhu "da nam živi živi rad". Pominje se i pobeda čoveka nad prirodom jer smo mi Jugosloveni napravili jedan veliki podvig. I sve to izgleda lepo i bajkovito. Vratimo se u sadašnjost. I opet imamo otvaranja tunela, puteva, pa svečana otvaranja semafora pa i svečano otvaranje lifta i rupe za semafor. Ovo u filmu izgleda fino. Kao što rekoh bajkovito. Jedinstveno smo napravili nešto lepo. Retki se zapitaju samo šta stoji iza tog svečanog otvaranja. Ok, danas je jasno jer primati otvaraju rupu za semafor. Ali nekada si zaista imao razlog da se raduješ ovakvim stvarima bez obzira šta one značile. 

I šta se sledeće desilo? Lik koji svečano seče vrpcu uspeva da poseče prst i gleda u svoju krv u fazonu "Jel moguće jebote". Ovo je perfektno. Ne liči vam ova krv na upozorenje za nešto strašno što može da nam se desi. Kapi krvi mogu da se pretvore u krvoproliće. I ta krv je ovde posmatrana kao nešto neverovatno. Ma ne, nama to ne može da se desi. I šta onda sledi, kako se prekida ta krvlju označena tišina? Kolom. Idemo na veselje. Udri brigu na veselje. Ma kakvi, zašto bi se brinuli, pa nama ruže cvetaju. Prosto nam je neprijatno koliko nam dobro ide. I sutra kada nam bombe krenu padati i meci zuje oko glava pitamo se kako je dotle došlo. 

U jednoj od scena, kada je taj tunel već uništen, dva klinca stoje ispred i ne smeju da priđu. Elem, rekoh šta taj tunel simboliše, onda vam je jasno na šta sluti ovaj porušeni. No neću o tome puno. Klinci ne smeju da uđu u njega jer je po legendama u njemu drekavac. Očigledno je da klinci nemaju veze šta je u tunelu tj. šta on predstavlja. Ne liči vam to na današnje klince koji su zadojeni mržnjom prema susedima bez da znaju pravi uzrok sukoba koji se odvijao. Gledam navijače koji bi da okače "Srbe na vrbe" i da "ubiju Ustašu", gledam klinku koja protestvuje protiv ćirilice i pitam se da li je moguće da smo toliko glupi. Ok, oni su klinci, znaju da je sukob postojao. Niko im ne traži da vole suseda, ali čoveče, nemaš razloga za mržnju. Razumem ljude koji su izgubili nekog u ratu, ali klince koji su zadojeni mržnjom a mama im i dalje daje keš za užinu ne želim da razumem. Oni ne znaju pravi uzrok stradanja tog tunela. Bolje da odustanu od ulaska, bolje da gaje oprez nego da mrze. 

Dragojević je napravio odličnu najavu rata. Gledamo prijatelje, poznanike, koji se druže kao i do sada ali nekako se vidi tenzija. Fazoni nisu dobroćudni već nose dozu zajedljivosti. Već počinju pomene verskog raslojavanja. Ljudi napuštaju kuće. I to deluje jako jezivo i potresno iz prostog razloga što u ono malo scena vidimo pravo prijateljstvo i povezanost među ljudima. Teško mi ovo pada a evo i zašto. Pre rata, otac i majka su imali radnju u Bosni. Upoznao sam toliko divnih ljudi. Posle rata svima se izgubio trag. Retki su oni o kojima sam znao išta. Tužno je kada vidiš kako čovek zbog gluposti koje stvaraju podele izgubi, izneveri i povredi drugog čoveka. Zašto je bitno odakle je ko, koje je vere i koje mu je ime? Zašto je bitno svojatanje čiji su Andrić, Tesla i svi ti silni velikani. Postoji samo jedna istina - oni pripadaju svima nama. 

Previše emotivno doživljavam ovaj film pa su mi misli malo zbrkane. Ne zamerite na tome. Pišem o prvoj sledećoj stvari koja mi padne na pamet. Zašto se film ne bavi krivcem? Ko je započeo celo sranje, ko je odgovoran za sve? Zato, braćo i sestre, što krivci ne doživljavaju tragediju. Tragedija pripada običnom čoveku koji zbog slepila, gluposti, mržnje ili čak i primoranosti uzme pušku i krene u rat. Tragedija pripada onom ko je samo želeo sedeti mirno svojoj kući. Ne mogu da prihvatim da je i jedna jedina smrt opravdana. Ne mogu da prihvatim da nije moglo bez rata. Mogu da prihvatim da države nisu mogle zajedno funkcionisati ali zar to nije moglo diplomatski, bez prolivanja krvi? 

Dragojević je za mene posle ovog filma postao velikan. Posle ovoga mogao je da režira i Grand Show, i dalje bih mu skinuo kapu za ovo što je napravio. Ovaj film ima tako nenormalan ritam da je to za nepoverovati. Vremenska linija je tako razbacana, iz scene u scenu prelazimo u situacije i stanja koja na prvi pogled ne možeš da povežeš. Smenjuju se ludilo, humor, tuga, tragedija, očaj, jeza... Taman vas nešto nasmeje, onda sledi udarac u stomak i šok. Vidite neku lepotu i vidite da je ta lepota nestala, da je ubijena najsurovije moguće. I onda nastane beskrajni očaj i tuga. Ovakvo smenjivanje raspoloženja i jeste nešto što vas izudara, zbog čega ćete morati da se oporavljate danima. 

Mogu ja da drvim ovde o svemu i svačemu, mogu da iznosim svoje stavove ali sve to pada u vodu pred onim ko je izgubio nekog. Kada izgubiš nešto, obavezno tražiš krivca i sve prelazi u lično. Razumem mržnju, razumem osvetoljubivost jer niko nema pravo da oduzme život nekom drugom. I upravo u liku Milana mi vidimo ono o čemu pričam. Vidi se da ne može da preboli to što se desilo, vidi se da ga obuzima bes kada spale radionicu njegovog najboljeg prijatelja koji je sada na drugoj strani. Ali kada Milan izgubi majku, to postaje lično. On direktno traži krivca. I ne samo on, čak i njegov najbolji prijatelj Halil traži krivca u Milanu. Zašto je tako? Zato što od najboljih prijatelja očekujemo zaštitu. Jedan drugom nisu naneli zlo a opet jedan drugog krive. To je ono o čemu pričam. Sve prelazi u lično. 

Scene u bolnici kada Milan posmatra neprijateljskog vojnika koji je zarobljen i ima nameru da ga ubije pokazuju sav jad i besmisao ovog regiona. Oni možda i najbolje opisuju epilog glupavog rata. U bolnici smo svi. Raspali smo, jedva pokretni. Opet, ako se krećemo, postoji realna šansa da smo ludi. Pogledajte ljude koji posećuju bolnicu. Ili ih baš briga za nas raspale ili je to najgori ološ koji nam se predstavlja kao dobrotvor (naklon do poda za glumu, u svakom smislu velikom Petru Božoviću). I možda i ključno u celoj ovoj priči, tako raspali, nebitni, poraženi - i dalje se mrzimo. Što bi rekao veliki Branko Ćopić - "Znam ja nas jebo ti nas". 

Zanimljivo je i pogledati zašto ko ide u rat. Neki jer im je posao, neki jer nisu imali izbora, neki jer su mislili da rade pravu stvar i da je to patriotski itd. I kada ih pogledaš sve na kraju raspale, žao ti je ljudi u njima. Da li su školovani, pošteni, inteligentni, na kraju puta vidiš samo tragediju. Nije fazon uvek u tome šta su oni bili, fazon je u tome šta su oni mogli biti. Ne pričam samo o ljudima koje vidimo u tunelu, pričam o svima. I kada pišem, nikada i nikako ne pišem samo o jednoj strani jer jedna strana ne postoji. Pričam o svima. Koliko god da smo različiti, šta god da smo bili do ovog momenta, u suštini smo isti i možemo napraviti velike stvari. Glupavi rat to ne dozvoljava. On nas liši onog što jesmo i nekada ga ne prežive oni koji posle njega i nastave da dišu. 

A dijalog, braćo i sestre - ovde ne postoji ni jedna jedina suvišna rečenica. Pogledajte ljude u tunelu, poslušajte njihove stavove, njihove priče - lako ćete se poistovetiti sa nekim od njih. Šta to znači? Znači da smo svi u tom jebenom tunelu. Znači da ginu svi - i profesori i ratari i ratnici i šarmeri i narkomani i majstori... Poslušajte šta svako od ovih likova priča i recite mi da nešto od toga ne bi izašlo iz vaših usta. Svi smo tu, svi smo u istim govnima.  

Postoji jedna scena koja je nekako savršeno usađena u svo to ludilo. Ispred bolnice imamo likove koji traže mir, pevaju o miru i ljubavi. To je ok, mada deluje malo isforsirano. Evo vam sada dokaz da je to odlično. Kada Srpska vojska kreće u rat, gomila slavi ("jebo ti nas"), i dok kamioni prolaze jedna žena viče "istrebite gamad". Ista ta stoji ispred bolnice i drži govor sa "dajmo šansu miru i ljubavi". Koliko je takvih? Koliko njih je bukalo i urlalo a sada pevuši? Koliko juče jedan je pozivao da će za jednog Srbina ubiti sto Muslimana pa je danas mirotvorac i doplomata. Pa jel jedan dobija nobelovu nagradu za mir a zemlja mu ratuje na sve strane. Besmisao. 

Kroz ceo film je protkana "Bacila je sve niz rjeku" od legendarnih Indexa. U jednoj jako emotivnoj sceni čovek kaže kako je nekad jako voleo tu pesmu a drugi kako je još uvek voli. I pogledajte te taj momenat. Kao da nema jebenog rata. Zašto? Zato što je ta pesma nešto lepo što nas sve veže. Umesto da se držimo takvih stvari, stvari koje nas zbližavaju ili barem ne otuđuju, mi srljamo u propast. Ta pesma se nastavlja brutalnom scenom gde lik pleše i onda prekida se sve pucnjavom. Ta povezanost između zaraćenih strana je konstantno u vazduhu. Halil, Milanov najbolji prijatelj je na drugoj strani. Pomenuta pesma koja povezuje ljude. Pa se čuje bivša, zajednička himna. Pa se Gvozdenov (Bata Živojinović) kum na drugoj strani. Veze koje su neosporne, veze na koje danas pljujemo svojatajući ono dobro samo sebi bespotrebno se mrzeći.

Šta da kažem o glumi. Bjelogrlić je uvek bio realističan, uvek je bio opipljiv u svojim ulogama. Običan čovek koji je ubedljiv. Kojo glumi ono što uvek glumi ali nađi mi jednog koji to može tako dobro, koji u tom mačo fazonu može da bude tužan, smešan, dopadljiv, ljigav, koji može da vas osvoji i pljune u tom istom liku. Bata Živojinović. Mislim to je dovoljno samo po sebi. Dragan Maksimović profesorski. Dragan Petrović vazda dopadljiv u čemu god glumi. Pejaković brutalan u ono malo vremena. Pomenuti Božović dostavio ljigavštinu na najbolji mogući način. Cvijanović - meni iskreno njegova najdraža uloga (isto važi i za Koju i Bjelogrlića). Namerno na kraju ostavljam Mandu. Ovom ulogom je pokazao da je neverovatno neiskorišćen glumac. Uvek je bio faca koja je oduševljavala klince. Posle je glumio rutinske uloge blesana ili glupana. Nisam ga gledao u Selo Gori a Baba se Češlja jer mi se serija nije dojmila ali mi je mama pričala da je plakala uz jednu scenu kada je on imao monolog. Ovo što je on doneo je neverovatno. Prvo vas osvoji kao običan čovek. Posle vas nasmeje brutalnim humorom. Uplaši i šokira vas ludilom. Ali ono čime vas kupi zauvek je čovečnost koju je preneo na ekran. Bio on u stanju veselja, besa, tuge ili ludila - uvek ćete videti pravog čoveka ispod. Za dvesta puta manje prikazanog od ovoga holivud je umeo da daje oskara. Naklon za ovog velikana uz bolno podsećanje da on od nedavno nije više među nama.

Nisam želeo pisati o ovom filmu jer je tema jako osetljiva. Ne znam kako sam zvučao i zato želim da podvučem da ovo nisam pisao kao neko ko vuče na bilo koju stranu. Sećam se tog rata i jedino što je u mojoj glavi bilo je da mi je jako žao svih ljudi i da sam želeo da se to što pre završi. Znate i sami, kada vam kažem braćo i sestre, kažem vam to bez obzira kako se zvali, kog verskog opredeljenja bili i gde živeli. Video sam neke tvrdnje da je ovaj film propaganda. Nije mi jasno. Srbin je napravio film u kom Srbi ubijaju čoveka u nejgovoj kući (da li je to još ko snimio), Srbi spaljuju tuđe domove, Srbi idu u rat slaveći, Srbi pljačkaju, Srbi su ratni profiteri - kako je ovo propaganda? Film ni jednom nije upirao prstom u krivce samog rata koji se vodio već je prikazivao besmisao, prikazivao je i žrtve na svim stranama. Da se bavio povodom rata, krivcima i uzrocima, on ne bi bio ovo što jeste. Gde je tu propaganda? Nije se bavio konkretnim uzrocima, bavio se ratom, besmislom i koliko smo mi Srbi sjebani u mozak. I dalje se furamo na Četnike i Partizane, i dalje imamo mačo fore a i dalje ne shvatamo težinu situacije u koju smo se doveli i sprdamo se kada smo u najvećim govnima. Za mene najupečatljivji je kraj Gvozdenovog lika koji ide u smrt dok na usnama nosi sve ono što ga je dovelo u tu situaciju. To je nešto u šta on veruje, u nešto što je nestalo ali nešto što je voleo. Voleo je Jugoslaviju, jugoslovenstvo, voleo je ono što je taj tunel predstavljao. Razumem, ko hoće, naći će tu propagandu, jer želi da gleda potpuno drugi film u kome su Srbi svi do jednog krvožedni zlikovci koji su jedva čekali da krenu u rat. Pronaći će je zato što ne vidi suštinu. Ali tu se vraćamo na ovo svojatanje, na to da samo jedna strana zna istinu, da je samo jedna strana oštećena, da smo svi crni ili beli. Svud ima i dobrih ljudi, svud ima i zlikovaca. Za malo pa rečima jednog od likova iz filma: pokenjam se ja na tu vašu istinu. Ni jedna istina nije vredna ljudskog života. Sve dok mrzite - slepi ste. U ratu smo svi poraženi. Oni koji su ga izazvali su uvek bezbedni. A vi se i dalje mrzite dok njima puca za vas. Nisam učen da mrzim, nisam sposoban da mrzim. Žao mi je svakog izgubljenog života i prihvatam mržnju svakog ko je nekog izgubio. Jedina podela koju mogu da imam je na dobre i loše ljude. Zašto sve ovo pišem? Čim se ovaj film pojavio među vašim preporukama bilo je raznoraznih poruka. Ako hoćete raspravu ili vas ovi stavovi vređaju, odjebite negde drugde i iskalite vaše frustracije tamo. Ovaj blog neće videti vaše komentare. Previše mi je toga. Na svakom forumu sve same rasprave oko gomila gluposti. Za mene je ovo antiratni film, prikazuje besmisao koju smo živeli i koju na žalost i dalje živimo, zbog svih likova ekstremnih stavova i shvatanja. Objasnio sam već u celom tekstu. Ako hoćete raspravu i podele, nije ovo mesto za vas. Ovo je mesto za moju braću i moje sestre, pod kojom god zastavom stajali. Nas ljubav prema filmu ujedinjuje. Vas vaša mržnja neka deli.

Zanimljivosti:
Snimanje je trajalo 100 dana i sve što su glumci i ekipa jeli bili su smrznuti hamburgeri spremani u mikrotalasnoj. Mnogo scena je snimano u Bosni u područjima zahvaćenim ratom. Film je inspirisan stvarnim događajem. Sedam članova bataljona "Drina" koji su imali zadatak da čuvaju most kod Brodara blizu Višegrada su četvrtog dana stražarenja morali da se povuku u tunel. U tunelu su bili devet dana i za to vreme, četiri čoveka su ubijena a tri su pobegla.

Naj scena:

"Da se ne ljubimo"

Moja ocena: 10/10

Hell or High Water (2016)

Kod nas nazvan: Po Svaku Cenu
Žanr: Kriminalistički | Drama | Vestern
Režija: David Mackenzie
Glumci: Dale Dickey, Ben Foster, Chris Pine...

Priča:
Dva brata osmišljaju očajnički plan kako bi spasili porodični ranč u Teksasu.

Moj osvrt:
Dva burazera pljačkaju banke. Njihove životne priče su one klasične, srceparajuće. Majka je preminula, jedan nije bio prisutan, drugi se teško nosio sa tim, siromašni su, ovaj drugi se razveo od žene i nije video decu godinu dana bla bla bla bla bla. A ja sedim, gledam u to i ne mogu manje da marim za njihovu situaciju. Možda da nam je film prišao sa druge strane, da smo videli sve te teškoće pa odluku da se banke pljačkaju, možda bi tada mario više za priču ovog dvojca. 

Ako se pogleda malo bolje, imamo klasičan vestern smešten u današnje vreme. Imamo dva odmetnika i šerifa koji ih juri a svi su teksašani. Komotno možeš sve gradove koje vidiš zameniti sa onim starim, drvenim, ne bi ni skontali razliku. Takav je i odnos svih likova u filmu. Svi dijalozi su takvi kao da su ispali iz pomalo zapuštenih gradića iz starih vesterna. Tako da mogu slobodno reći da je ta atmosfera odlično preneta na filmsko platno. 

No ovo liči na još nešto a to je No Country for Old Men. Svakako je taj film ubedljiviji od ovoga i nije mi se ta sličnost svidela. Nisam želeo da mislim na taj film dok sam gledao ovaj. Zapravo, ovo si komotno mogao staviti kao usputnu priču u No Country for Ol1d Men i imala bi mesto unutra. Ovakva kakva jeste, nije toliko ubedljiva. Skoro u svakoj sceni se vidi Mekenzijeva fascinacija filmom braće Koen. 

E sada ono što je perfektno. Film je sjajno režiran. Pomenuh već onu vestern atmosferu ali ima tu nešto bolje. Konstantno nam se serviraju slike koje opisuju krizu današnje egzistencije. Na sve strane su reklame o lakoj zaradi, na sve strane vidimo reklame za kredite, upire se prst u dužnike, pustoš je na sve strane, konstantno se potencira na tome kako banke sve uzimaju sebi itd. Ne bih smatrao ovo za neki veliki kvalitet bilo kog filma da nije ovako dobro dočarano. Na to dodajte perfektnu muziku koja nosi barem 50% ovog utiska i dobijate nešto što izgleda i zvuči za desetku. Ovo je komotno jedan od najboljih soundtrackova koje sam čuo do sada. 

Nepravedno bi bilo ne reći koju reč o glumi. Pajn i Foster zaista rade dobar posao i ovo su im sigurno jedne od najboljih uloga. Ali onaj koji lagano dominira ovde je vazda odlični Džef Bridžis. Nekako jedva čekaš svaku scenu sa njim, iako te scene, ako izuzmemo njegovu perfektnu glumu, ne nose naročit kvalitet. Bez obzira na sve, naklon do poda majstoru. 

Najbolji komentar koji mogu ovde dati je da je ovo savršeno upakovan prosečni film. Upravo zbog takvog "pakovanja" dao sam mu ocenu više iako je jaka šestica plafon. Sve što on donosi, videli smo bezbroj puta. Fazon je u načinu na koji on to predstavlja. Od prvog do poslednjeg minuta, film je praznik za oči i uši ali sadržaj je previše bled da bi se ovo dugo pamtilo. Suviše ovo liči na No Country for Old Men i suviše je prazno idejom i sadržajem da bi bilo ovako promovisano kao možda i najbolji film prošle godine.

Zanimljivosti:
Fraza "come hell or high water" obično znači po svaku cenu. Koristi se i u situaciji kada isplata mora da se izvrši bez obzira na teškoće onog ko plaća. Oba tumačenja imaju veze sa zapletom filma. Mekenzi je posvetio film svojim roditeljima koji su preminuli tokom snimanja ovog filma. Iako se radnja filma odvija u Teksasu, ni jedna scena nije snimana tamo. 

Teksas je jedna od 10 američkih država koja dozvoljava maloletnicima da konzumiraju alkohol u određenim situacijama, recimo kod kuće pod nadzorom roditelja. Ovo je bitno zbog scene u kojoj Tobi nudi pivo svom sinu. Kris Pajn koji tumači mlađeg brata je dva meseca stariji od Bena Fostera koji glumi starijeg brata.

Naj scena:

Na nišanu

Moja ocena: 7/10

Ko to tamo peva (1980)

Žanr: Avantura | Komedija | Drama

Režija: Slobodan Šijan

Glumci: Pavle Vuisić, Dragan Nikolić, Danilo 'Bata' Stojković...

Priča:

5. Aprila 1941, negde u Srbiji, grupa ljudi kreće autobusom za Beograd na putovanje koje će zauvek promeniti njihove živote.

Moj osvrt:

Braćo i sestre, srećna vam nova godina. Budite mi zdravi, nasmejani i uspešni. Neću puno da se vraćam na filmsku 2016 ali koliko sam ispratio, nije bilo puno pogodaka. Ima tu još kandidata za overiti ali ne očekujem puno. Ne očekujem neki veliki zaokret u 2017 ali iskreno, nije mi ni stalo. Godina filma mi je bitna kao i vremenska prognoza za juče. Jedino što mogu da poželim u ovoj godini je da se više družimo nego u prethodnoj i verujem da će to i biti slučaj. No da se vratimo na temu ovog posta. 

Kao što rekoh kada sam pisao o Maratoncima, neću ići u detalj već ću pomenuti tek nekoliko stvari. Možda i nebitno ali meni svakako zanimljivo, vidimo raspali autobus, vidimo ljude koji se guraju da bi ušli prvi kako bi zauzeli što bolja mesta, kao da mesto u takvom raspadu i znači nešto. Ista situacija je i danas. Autobusi su nam uglavnom u raspadu (pogotovu gradski), gužve su skoro obavezne, nervoza takođe. Čini mi se da nam autobuske linije imaju neku posebnu vremensku zonu - zovu se po vremenu polaska a idu u potpuno drugo vreme. Prosto možeš da zamisliš scenu u kojoj zoveš informacije da pitaš za autobus i dobiješ odgovor: "Imate ovaj u 15 do 6. On vam kreće u 6 i 15. Neke stvari se nikada ne menjaju, pogotovu one glupave. 

Sledeća stvar koja mi je zapala za oko je scena u kojoj kondukter ne želi da primi čoveka u bus van stanice a nalaze se na golom polju. Ok, nekad nas nervira što se pravila ne poštuju, što radi ko kako hoće. No nekada ta pravila umeju da pokažu svako odsustvo ljudskosti i razumevanja. Fazon je u tome da pravila koristi ko kako želi da bi pokazao neku moć ne shvatajući time da ili prave propust koji šteti ukupnoj slici ili opet predstavljaju poniženje za drugu stranu. Ako je pravilo ili propis besmislen i nebitan, treba ga zaobići. Npr. saobraćajna kazna ako ne uključite svetlo na automobilu u toku dana je propisana, ali vas ni jedan policajac neće zaustaviti da vam kaže da upalite svetlo i vozite dalje jer zaista to niste uradili namerno. Kazniće vas. Sa druge strane zaobići će pravilo kada treba kazniti ozbiljniji prestup kako bi sebi stavio neki sitan novac u džep. Čast izuzecima. 

Ono što prosto upada u oči je taj naš nagao mentalitet. Najbolje ga pokazujemo onda kada smo sa pravom prozvani ili kada se upire prstom u nas. Evo vam jednostavan primer. Posle neuspešnog koncerta Ejmi Vajnhaus publika je bila ogorčena. U jednoj emisiji na nekoj tamo televiziji u S.A.D lik kaže da ne razume beogradsku publiku jer takve stvari se dešavaju. Voditeljka mu objašnjava da on mora to da razume jer smo mi siromašna zemlja sa prosečnim platama ispod 500 dolara i kako je ta cena karte za nas visoka. Prvi komentar na tom videu na youtube je bio od jednog mombrila: "Ko siromašan mamu ti jebem". Film je to provukao kroz "Daj pet karata". Umesto da priznamo problem, umesto da uvidimo situaciju, mi krećemo u protivnapad. Ta impulsivnost nas obavezno košta. 

Upravo taj stari lik pokazuje jako tužnu priču koja je deo naše svakodnevice. On je heroj, nosi odlikovanje iz rata, a vidi se da je siromašan i što je tragično - nebitan. Takve ljude zaobilazimo redovno. Niko ih ne pominje osim u nekim mudrosernim pričama kad želi sebi nabiti rejting. Svi seru kako treba poštovati istoriju i ljude koji su se borili za ovo što imamo ali niko to ne radi. Uvek biramo one koji nas ponižavaju, uvek puštamo budale da nas vode. Zato i jesmo došli dovde. Zato i jesmo nebitni. Vratimo se na ovog deku. On pokazuje muda baš onda kada svi ćute. I to pokazuje šta je on. Pogledajte našu sisicu od premijera koja se grli sa Klintonom, na kolenima je pred moćnicima ali zato ovde trenira strogoću i neku moć. Kada bude bitno, mislite li da će da podigne glas na onog kog treba kako bi zauzeo stav koji treba da ima i odbranio ono što treba da brani. Ne. Pobeći će i okrenuće našu bulju koja će biti meta. A pogledajte ovog starog. Podigao je glas autoritetu i automatski zaradio poštovanje. Nije se povukao jer povući se treba onda kada je to mudro a ne kada si se usrao. Neko će reći da je taj stari heroj totalno popizdeo na kraju. Jeste, ali ga je sistem učinio takvim. To i jeste savršeno prikazano ovde. 

A šta reći za vožnju vezanih očiju. Nije li to genijalna parodija na vođe. Čekaj, kakve vođe u busu. E pa braćo i sestre, ovaj bus jesmo mi, jeste naša bivša Juga i sadašnje naslednice, jesmo mi svi iste krvi. Zajebite me podela, svi smo gazili istu zemlju, svi pričamo varijantama istog jezika kako god ga zvali. Ovaj autobus smo mi. Ovaj vozač jeste naš vođa. On vozi vezanih očiju. Nije li to vožnja u nesigurno? Zašto smo ga birali? Ljudi koje gledamo nisu imali drugog načina stići u Beograd. O tome posle. Ispada da nemamo izbora. Zapravo možda i imamo ali non stop biramo isto pa onda ispada da nije ni bitno. Svaki izbor je takav da u jednom momentu za vođu imamo nekog ko apsolutno nema pojma gde vozi. A zašto je slep? Iz ćefa? Zato što ne zna da radi? Zato što ga nije briga? Svejedno. Nama se loše piše. 

Pogledajmo sada lik koji tumači Bata Stojković. Jedna stvar je da se non stop postavlja kao sveznalica. Još jedna stvar, sakuplja narodne mudrosti, priče i umotvorine kako bi sačuvao deo naše kulture. I to je zaista lepo. Ali onda dođemo dotle da on praktično priziva Nemce, da želi Nemačku ruku nad nama. I to je savršeno. To je kao kada naš veliki vođa dođe u skupštinu da podeli jabuke koji je proizveo srpski seljak a na pijaci se tih dana pojavljuje paradajz uvezen iz Albanije po jeftinijoj ceni nego domaći. I upravo ta kontradiktornost u liku koji tumači Bata Stojković genijalno pokazuje besmisao koju gledamo svakog dana. Svima su nam puna usta o ljubavi prema zemlji a svi bi pobegli odavde. 

Dolazimo do još jednog mračnog momenta a to je sahrana učitelja. Ovo ne da nije slučajno, ovo je savršeno jer pokazuje jezivu simboliku. Da ne "ubijamo svoje učitelje" do sada bi naučili na greškama i ne bi ponavljali iste gluposti iz godine u godinu. Ne bi nam se dešavala ista sranja, ne bi patili od istih boljki. Na kraju dolazi jeziva rečenica koju izgovara lik Bore Todorovića a koju možda i ne čujete: "...Poginuo si od nepismenih...". Upravo to je najveća tragedija, što nam neretko nepismeni kreiraju budućnost. Ne znam za vas ali ja se uvek naježim kada čujem ovo. 

Potom idemo na čuvenu "I tata bi sine" scenu. Jeste to smešno ali pokazuje naš karakter i našu potrebu da zabijamo nos u tuđu privatnost. To je posebno eskaliralo u zadnjih nekoliko godina. I pre je to postojalo, da se ne lažemo, ali se nekako šuškalo o tome. Pre sam čitao sportske novine da bih dobio informacije o sportu. Danas su barem 50% vesti iz sporta zapravo zadiranje u privatnost samih sportista. O drugim sferama neću da pričam. Umetnosti skoro i da nema već je kičeraj sveprisutan i ti kič "umetnici" su bitniji zbog svoje privatnosti nego zbog onog što prave.

Ne treba zaboraviti lik Ostoje Stjepanovića. Koliko god možda ovaj lik delovao nebitno, on je i te kako slika i prilika nekih stvari karakterističnih za naše podneblje. Kod nas se reč bolest skoro poistovećuje sa smrću i svaka je po pravilu prelazna. Dan danas umiremo od raznih gluposti od mnogih bolesti koje u normalnim okruženjima nisu ni smrtne. I ovaj lik je nekako izopšten od svih, svi ga se klone, svi ga zaobilaze. Na žalost, neretko se i danas bolesni tako tretiraju. Dobijaju otkaze, nepoželjni su, kao da su sopstvenim izborom došli u taj položaj. 

"Puška je zakočena" Ne kažem, imali smo heroja u ratovima ali smo po pravilu nespremni za njih. Uvek smo prokleto nesvesni opasnosti koja sledi. Zato i ovo jeste ha-ha momenat. Meh, sve je ok, neće puška da opali. Sve će biti ok. Ma neće nas napasti. Ma neće nas bombardovati. Ma neće nas poplave sjebati. I šta se desi? Desi se da smo nespremni za tako nešto. Da grunu opet poplave, mislite li da ćemo biti spremni da se odbranimo ovog puta? Sumnjam. Ne radi se puno na tome. Svakako će naše vođe biti spremne da se slikaju i sprovedu svoju kampanju. Čekaj, to opet govori o onome što sam rekao, da ne učimo na greškama, da pravimo iste izbore. Nepopravljivi smo.

A šta ćemo sa čuvenim "Da se ja pitam, ja bih proterao autobus ovuda". E to su te naše odluke kada ne mislimo šta će se desiti kasnije. Dodajmo na to ono što sam već rekao, da smo jako nagli i impulsivni. Pa onda dođe do jurenja golim guzovima (i mudima) u koprive. Pa nam se desi "bolje rat nego pakt" ne misleći o tome da će silna deca da izginu i kakve će to posledice da ima. Između morala i života sopstvenog deteta jasno je šta moraš da biraš. Mi ne merimo tri puta pa jednom sečemo. Mi prvo presečemo, za svaki slučaj, da ne okasnimo. Zato likovi i ne pokušavaju ispitati situaciju kada nestane novčanik već odmah biju cigane. Zato niko ne misli o tome da je Beograd bombardovan već svi žele ići tamo. Čekaj, hoćeš da kažeš da film kaže da svesno idemo u propast i svesno biramo one koji nas voze tamo. Ooooo da. Zato ovo i jeste svevremeno remek delo naše kinematografije.

Zanimljivosti:
(preuzeto sa kurir.rs)
Prvobitno je zamišljeno da to bude savremena priča, TV drama od pedesetak minuta. Odigrava se u autobusu GSP-a, a glavni lik bio je starac koji je krenuo da poseti sina koji služi vojsku u Beogradu. U prvoj verziji dramu je trebalo da režira Goran Paskaljević, koji je odustao da bi počeo snimanje filma "Zemaljski dani teku". Tada mladi reditelj i slikar Slobodan Šijan je predložio da se scenario promeni i da se umesto televizijskog snimi bioskopski film, na šta je Dušan Kovačević rado pristao. 

Direktor filma bio je Nikola Popović, koji je ranije radio ogromne partizanske spektakle, poput "Bitke na Neretvi". On je najviše zaslužan što je "Ko to tamo peva" uprkos početnom odlaganju uopšte i snimljen. Kako se Televizija Beograd nije bavila snimanjem filmova namenjenih bioskopu, morao je da se traži drugi producent. Krenulo je jurcanje okolo po filmskim preduzećima, da bi na kraju iza filma u nastanku stao tada moćni "Centar film". Glavna uloga bila je namenjena Miji Aleksiću, koji je prvog dana snimanja obavestio redakciju Dramskog programa da se ne oseća dobro i da ne može da snima, te je snimanje otkazano.

Snimanje je počelo 4. aprila 1980. i što je prava retkost - sve je išlo redom, od početne pesme, pa nadalje. To je bilo bitno za glumce, koji onda mogu prirodno da razvijaju likove, da vide šta je njihov partner uradio u prethodnoj sceni, pa da se onda ravnaju po tome. Dogovoreno je da traje samo 21 (snimajući) dan, zbog čega se radilo i po 20 sati dnevno. Nisu koristili reflektore, pa je ceo film je u smeđim i crnim tonovima. Čak je za noćne scene kao glavno osvetljenje korišćena logorska vatra. Ekipa se za snimanje okupljala svakog jutra oko 5 sati, ispred Crkve Svetog Marka u Beogradu. Iako je Pavle Vuisić u filmskim krugovima važio kao "težak za saradnju, nezgodan i neko ko voli da popije", ispostavilo se da je Vuisić svakog jutra bio prvi na okupljanju, oran i trezan.

Čuveni predeo "negde u Srbiji" glumila je Deliblatska peščara. Ulogu Miška Krstića Šijan je namenio Bogdanu Dikliću, koga iz matičnog pozorišta nisu pustili na snimanje, pa je naknadno odabran Aleksandar Berček. Dragan Nikolić kao šlager-pevač nije bio predviđen u prvim podelama, ali se ispostavilo da mu je uloga šlager-pevača potpuno legla, i da je sjajna posveta Žiki Pavloviću i Džimiju Barki. Čiču Stanojla Milenkovića, limara iz okoline Svilajnca, a ovde u ulozi orača državnog druma, Šijan je pronašao 1978. tokom audicija za naturščike za TV film "Najlepša soba". Kasnije je priznao da mu je bila urnebesno smešna kombinacija kromanjonske face i izuzetne inteligencije.

Pre početka snimanja ekipa je dobila modernu kameru, tek nabavljenu za "Filmske novosti", a za pratnju poseta Josipa Broza Tita svetu. Kamera je dobro radila posao, sve negde do 25. aprila. Tog dana snimala se scena u kojoj Bata Stojković juri zeca, takozvana "Pustite mene, ja sam brži i spretniji". Odjednom, na setu su se pojavila trojica ljudi u civilu, pokazala legitimacije i uzela kameru. Niko nije smeo da pita za razlog, samo su nastavili da snimaju starim kamerama, od kojih je jedna bila veličine ormana. Scenograf Veljko Despotović je autobus za snimanje našao u Sloveniji, gde ga je koristio Živojin Pavlović za film "Doviđenja u sledećem ratu". Bio je sivomaslinaste boje, vojnički, sa sicevima, pa su morali da ga prefarbaju i dodaju blato, rđu i prašinu, izvade siceve i postave klupe. 

Izrazito visok momak koji buši gume autobusa je Milovan Tasić - Tasa (214 cm), traktorista iz Inđije i član šampionske generacije KK Radnički sa Crvenog krsta (1973.) Umesto Pavla Vuisića čiču (koji dolazi da poseti sina) je na kraju glumio Mića Tomić. U većem delu filma na zadnjem sedištu, odmah pored prasića, pojavljuje se baba obučena u crno. U vezi s njom postojale su razne teorije, od toga da predstavlja smrt, koja ih čeka na kraju, onda da baba u stvari pazi na prasiće, do toga da je u pitanju maskirani Predrag Preža Milinković, najveći srpski epizodista. Gledaoce je zbunjivalo i to što babe čas ima, čas nema. Nije ni potpisana na špici. Šijan je objasnio da je to baba koju su usput našli i stalno je bila u autobusu, ali se zbog lošeg osvetljenja nije uvek videla.

Jednog od dvojice muzičara, Miodraga Kostića, Šijan je sreo na vojnoj vežbi na radaru iznad Ralje. Mića je svirao na koncertu priređenom da zabavi vojsku, a kada je pao na kolena, pred Usnijom Redžepovom, sa sve harmonikom, Šijan je to zapamtio. Godinama posle potražio ga je i ponudio mu ulogu. Mlađeg muzičara glumio je tada 11-godišnji Nenad Kostić, Mićin rođak. On nikako nije uspevao da nauči da svira drombulje, pa je snimano na plejbek. Nenad danas vozi autobus na liniji 17. 

U završnim scenama, kada putnici optuže muzikante da su čiči ukrali novčanik, pa svi krenu da ih biju, Šijan je tražio krupan plan. To će reći da je Bata stvarno morao da ošamari malog glumca. Zveknuo mu je toliko jaku šamarčunu da je Nenadu "zazvonilo" u ušima, a na oči odmah udarile suze. Pobegao je iz autobusa čak do Pančeva. Tamo se negde sakrio, a ekipa ga je ceo dan tražila. Kada su ga konačno našli, uz preklinjanje da se vrati da završe film, Bata mu je doneo najveću bombonjeru koja je mogla da se kupi, i čvrsto obećao da više neće da ga bije.

Bilo je predviđeno da u završnoj sceni prilikom bombardovanja životinje pobegnu iz zoološkog vrta, međutim odustalo se, jer zbog Titove smrti je u zemlji bila gotovo vanedna situacija. Slobodanu Šijanu su u montaži sugerisali da izbaci ljubavnu scenu Nede Arnerić i Slavka Štimca u šumi, što on nije prihvatio. Danas je ona jedna od kultnih. Pre premijere, film je prikazan Umetničkom veću. Sala u Košutnjaku bila je dupke puna. Prilikom projekcije Šijan je ostao zabezeknut. Tokom celog filma niko se ni jedan jedini put nije nasmejao.

Premijera je bila 23. oktobra 1980. u beogradskom bioskopu "Kozara", koji danas više ne postoji. Film je odmah prevazišao sva očekivanja. Sala se tresla od smeha, pa Šijan više nije morao da brine, kao posle veća. Obišao je celu Jugoslaviju, svuda izuzetno gledan. Iako su na setu dali sve od sebe, neki od glumaca su kasnije priznali da su bili ubeđeni da tada snimaju svoj najgori film. Pitali su se čemu to mlataranje po pustari, ko će to da gleda. Jedini je Pavle Vuisić verovao u film i potpuno mu se posvetio.

Naj scena:

Ne verujem da će se iko složiti sa mnom o ovome. Previše je ovde legendarnih scena koje vas zasmeju i ova koju sam izabrao nije ni jedna od njih. Meni je nekako najkarakterističnija ona jeziva. "...Poginuo si od nepismenih..." je jako poražavajuće, ponižavajuće i bolno. Na žalost, takva nam je i stvarnost.

Moja ocena: 10/10