Nights of Cabiria / Le notti di Cabiria (1957)

Žanr: Drama
Režija: Federico Fellini
Glumci: Giulietta Masina, François Périer, Franca Marzi...

Priča:
Jedna naivna, ali uporna prostitutka luta ulicama Rima u potrazi za pravom ljubavlju, ali umesto sreće iznova nailazi samo na razočaranja i slomljeno srce

Moj osvrt:
Kako da kažem ovo a da ne zvuči patetično. Koliko god nam bilo teško i šta god se dešavalo, svesni smo da ljudsko srce može da izdrži mnogo više nego što mislimo. Ne zato što smo snažni već zato što uporno odbijamo da prestanemo da se nadamo. Upravo to je tema ovog filma. Ali ne radi se ovde o onoj lepoj, romantičnoj, poetskoj nadi. Radi se o onoj tvrdoglavoj, gotovo iracionalnoj, zbog koje ustajemo i onda kad nam život iznova pokazuje da možda ne bi trebalo. 

 

Kabirija je jedan od najlepše napisanih a meni i najdraži lik koji je Felini ikada stvorio. Nije ona klasična heroina koju očekujete. Ne donosi nam velike govore, ne ostvaruje veličanstvene pobede, nema onih trenutaka transformacije u nekog novog, nekog drugog. Naprotiv. Njena najveća snaga je u tome što ostaje ista u svetu koji se neprestano trudi da joj oduzme dostojanstvo. 

 

Felini nikada ne traži sažaljenje za Kabiriju. Genijalna odluka. Bilo bi je prelako pretvoriti u žrtvu koju će publika voleti samo zato što pati. No ona sama to odbija. Kabirija ume da bude tvrdoglava, impulsivna, neretko i smešna. Ima ponos. Ima temperament. No sve je to čini pravom, opipljivom osobom a ne simbolom. 

 

Film govori o usamljenosti ali ne usamljenosti čoveka koji nema nikoga. On govori o usamljenosti čoveka koji neprestano pruža ruku drugima a gotovo svaki put ostane praznih dlanova. To je, braćo i sestre, mnogo bolnija vrsta samoće. 

 

Ne znam da li treba da ponavljam da i ovde imamo onaj karakteristični Felinijev pogled na ljude. Čak i kada prikazuje njihovu sebičnost, pohlepu ili okrutnost, on ih nikada ne pretvara u čudovišta. Čini mi se da kao da razume da ljudi retko povređuju druge zato što su zli. Mnogo češće to rade zato što su slabi. 

 

Đulijeta Masina donosi jednu prelepu glumačku kreaciju. Neverovatno koliko emocija uspeva da prenese samim izrazom lica ili samo pogledom. Nekada mi izgleda kao dete koje još veruje da će sutra biti bolje. Nekada kao žena koja je umorna od svega. Braćo i sestre, između ta dva izraza nalazi se ceo život. 

 

Posebno mi se dopada što film nikada ne postaje ciničan iako je imao puno pravo na to. Sve što se događa Kabiriji u potpunosti bi moglo da opravda gorčinu. Ali Felini odbija da uzme cinizam za mudrost. Njegovi likovi mogu biti razočarani ali nikada potpuno mrtvi iznutra. 

 

Nights of Cabiria nije film o ljubavi. Ljubav je ovde samo obećanje koje se stalno pojavljuje na horizontu i jednako brzo nestaje. Prava tema ovde jeste ljudska potreba da uprkos svemu, veruje drugom čoveku. I sami znamo da je to jedna od najrizičnijih stvari koje možemo da uradimo. 

 

Nights of Cabiria odlično razume razliku između naivnosti i dobrote. Kabirija jeste naivna ali njena naivnost nije glupost. Svesna je sopstvenih odluka da ne dopusti svetu da je pretvori u nekog ko više nikome neće verovati. Upravo to zahteva više hrabrosti nego cinizam. 

 

Felini nas nikada ne tera da se divimo Kabiriji. On samo želi da je vidimo. Zaista vidimo. Ali ne kao profesiju, ne kao društveni status, ne kao nekoga ko postoji na margini. On želi da je vidimo kao ljudsko biće koje želi isto što i svi drugi: da bude voljeno, prihvaćeno i da jednog dana prestane da se plaši budućnosti. 

 

Završnica je čist majstorluk. Bez velikih reči, bez objašnjenja i bez potrebe da zaokruži priču onako kako bi publika možda želela. Samo jedno lice, nekoliko suza i nešto mnogo jače od optimizma. Jer optimizam kaže da će sve biti dobro. Nada kaže da ćeš nastaviti dalje čak i kada vidiš da nemaš nijedan razlog da veruješ u to. 

 

I upravo zato ovo je jedan od najhumanijih filmova koje sam gledao. Ne zato što veruje da će život nagraditi dobre ljude. Naprotiv. Film veoma dobro zna da često neće. Ali isto tako, zna da čoveka ne određuje ono što mu se dogodilo kada je pao. Određuje ga ono što odluči da ponese sa sobom kada se ponovo podigne sa zemlje. 

Zanimljivosti:
Tokom montaže ovog filma, montažer Leo Catozzo razvio je uređaj za spajanje filmske trake pomoću samoperforirajuće lepljive trake, poznat kao CIR splicer (ili jednostavno „Catozzo“). Taj izum doneo mu je veliko finansijsko bogatstvo tokom šezdesetih godina, a 1990. godine za njega je dobio i Oskara za Tehnička dostignuća. Federico Fellini je za ulogu „čoveka sa džakom“ angažovao montažera Leo Catozza i insistirao da ta scena ostane u završnoj verziji filma, uprkos protivljenju producenta Dina De Laurentiisa, koji je smatrao da usporava radnju. Na kraju je De Laurentiis otišao toliko daleko da je scenu jednostavno ukrao iz montažne sobe. Prema njegovim rečima, pet do sedam godina nakon premijere filma, Fellini ga je pozvao i zamolio da mu vrati tu scenu kako bi mogao da je ponovo uključi u film. Pošto je ostvarenje u međuvremenu steklo status klasika, De Laurentiis je pristao. me slavnog glumca kojeg Kabirija upoznaje na početku filma je Alberto Lazzari. To je namerna igra reči sa imenom Amedeo Nazzari, glumca koji tumači taj lik. Nazzari je u to vreme bio jedna od najvećih filmskih zvezda Italije, a njegov filmski lik u velikoj meri odražava njegov stvarni status i imidž.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 8/10