Vigilante (1982)

 

Žanr: Akcioni | Drama | Triler
Režija: William Lustig
Glumci: Robert Forster, Fred Williamson, Richard Bright...

Priča:
Posle napada bande na njegovog sina i suprugu, pravosudni sistem nije osudio napasnike, čovek se udružuje sa grupom osvetnika kako bi sproveo osvetu u krvi.

Moj osvrt:
Kako mi je i pre gledanja ovo vuklo na dobri stari Death Wish. S obzirom da je Vigilante pravljen 8 godina posle, zapitao sam se zašto ideš na istu tematiku? Šta novo pokušavaš da mi doneseš i kažeš? Vigilante definitivno nema Bronsona. Ime filma je nadimak koji su Bronsonovom liku dali u Death Wish. Ako već pokušavaš da se takmičiš ili nadogradiš nešto tako dobro, onda moraš baš da se potrudiš. Da li je to Vigilanteu uspelo? 

 

Hajde da odmah povučemo paralelu sa Death Wish, da vidimo šta je ovde novo donešeno i da odgovorimo na pitanje. Ovde imamo grupu osvetnika koja postupa po svojim moralnim standardima. Ok, znači da nemamo pojedinca već grupu. Naravno u centru priče je pojedinac kojem se desilo nešto užasno. I tu ovaj film pokušava da bude brutalniji od Death Wish. Da li su to iskoristili na dobar način? Uskoro o tome. Tako da u centru priče imamo tragediju koja vuče na osvetu ali eto, uz tog jednog ugroženog imamo već uigranu grupu osvetnika. Kritika pravosudnog sistema je takođe tu. I o tome uskoro. 

 

Prvi veliki problem je način na koji film predstavlja policiju i sudstvo. Ok, jasno je da treba da mi pokažeš da oni ne mogu da donesu pravdu svaki put. Death Wish pokazuje koliko je taj sistem nekada nemoćan. Upravo nemoć je dovoljna da taj čovek uzme pravdu u svoje ruke. Ovde su i policija i sudstvo nerealna sprdnja. Prosto ne mogu da verujem da iko normalan odreaguje kao policajci, detektivi ili sudije u ovom filmu. Ovo čak nije ni petparački, nije pravljeno onako da vas iznervira. Ovo su gluposti koju kada bi ubacili u komediju, slatko bismo se nasmejali. Ne radi se to tako. Na ovo dodajte da niko, ama baš NIKO ne reaguje ni na jedan zločin. Mislim hej, kapiram da se ljudi boje ali iz bezbednosti svog doma gde te zločinci ne vide, možeš barem da nazoveš policiju. Ne moraš da ulećeš u frku. 

 

I onda dolazimo do zločina koji je razlog za osvetu. Kao što rekoh, Vigilante je pokušao da bude brutalniji i suroviji od Death Wish što je ok jer moraš nekako da nadmašiš prethodnika. Ali ovde čovek reaguje na smrt člana porodice kao da su mu ukrali kola koja mu ionako ne trebaju jer više voli da ide peške. Nigde nisam video ovako lošu "prodaju" emocija posle ovako velike tragedije. To je momenat kojim treba da kupiš gledaoca, to je momenat koji ti je glavna investicija u filmu. Setim se npr Gibsonovog Edge of Darkness koji na kraju nije uspeo biti naročito kvalitetan, ali tim početkom me je zaledio, izudarao i kupio da gledam do kraja. Ovde je to prdež u vetar. 

 

Film totalno nema fokus na to šta želi da ispriča. Ima toliko priča a ni jedna nije ispričana temeljno i kako treba. Grupa koja se sveti - njihove priče i nema. Samo vidimo kako jure i biju prestupnike. Mogli su zagrebati neke njihove priče i razloge. Potom, glavni lik neko vreme provodi u zatvoru za banalan pristup ali je eto među ubicama (!?!?!) gde neki gledaju da ga srede a neki dobričina da ga brani (!?!?) i to se sve spuca u par minuta scena. Zašto ga jedni napadaju a drugi brani? Čekaj, stani brate mili. Daj ispričaj mi nešto kako treba. I onda skoknemo na porodičnu dramu gde treba da vidimo njihove odnose posle tragedije - i to je došlo ni iz čega i ništa nam nije rečeno. Eto ti scena koja treba da te valjda potrese, uzdrma ili razočara. Čekaj, zašto se to desilo? Fuck you, that is why. 

 

Karta na koju su morali da igraju je taj moralni momenat. Ako imamo grupu osvetnika koja postupa po svojim principima - daj da neko stavi znak pitanja na njihove principe i odluke. Ko je taj koji procenjuje šta je pravedno i koga treba kazniti? Kojim moralnim načelima se vode? Čak je postojao taj dijalog u jednom momentu filma ali je preko njega kao i preko svega drugog pretrčano. 

 

Vigilante je jedna mešavina svega i svačega ali ni "sve" ni "svašta" nisu ni zanimljivi, ni relevantni, niti vredni ikakve pažnje. Kao da je svaka scena smišljana u procesu snimanja i kao da su zaboravljali toliko toga uz put. Film ni jednog momenta nema fokus na određenu priču. Sve je ovo polupano do kraja (pročitajte i zanimljivosti pa će vam biti jasno). Likovi su užasno neubedljivi, glumci nisu ništa tu mogli pomoći a nije da ima nekog ekstremnog talenta koji bi napravio salatu od ovih splačina. Koliko se sećam, čak i nastavci Death Wish-a su znatno bolji od ovoga. Tako da ako želite pogledati nešto sa ovom tematikom, čika Bronson čeka iza ugla.

Zanimljivosti:
Džo Spinel je bio poznat po upotrebi droga i alkohola zbog čega je bio nemoguć za saradnju. Dešavalo se da su ga tokom snimanja filma tražili više puta i snimanje njegovih scena je uvek kasnilo. U sceni tuče u kupatilu kada osvetnici drže prestupnika da visi kroz prozor, to se zaista desilo i nije korišćena bezbedonosna mreža. U sceni kada je jedna devojka ubijena i upala je u kadu, vidi se kako je naglo proletela kroz vazduh. To se desilo slučajno i svi su bili zabrniuti za njenu bezbednost. Sačmara koja je korišćena u ovom filmu je ista ona korišćena u filmu Maniac (1980).

 

U sceni pesničenja pod tuševima, nenamreno, nokaut se zaista desio. U sceni kada banda izrešeta policijsko vozilo, nisu se aktivirale kesice sa lažnom krvlju pa je sve moralo biti snimljeno iz početka. To je zahtevalo potpunu rekoknstrukciju vozila u koje je pucano. Poslednja scena jurnjave automobilima je snimana bez policijskog odobrenja. Natavak je bio planiran ali nikada nije snimljen. Iako je film doživeo komercijalni uspeh, režiser Vilijam Lustig nikada nije dobio ni dolara od njega zato što je producent pokupio novac i pobegao iz države.

Naj scena:

Pomenuti dijalog.

Moja ocena: 3/10