Žanr: Komedija | Drama
Režija: Eldar Shengelaia
Glumci: Ramaz Giorgobiani, Vasil Kakhniashvili, Teimuraz Chirgadze...
Priča:
Pisac pokušava da se izbori sa birokratijom kako bi objavio svoj novi roman...
Moj osvrt:
Ima onih filmova kojima je radnja smeštena u ne tako blizak period, koje pogledam i vidim iste užase koje srećem dan danas. Naravno, onda shvatim da nema nade da će ikad biti bolje, da će doći neka promena. Sve već (ne)funkcioniše na isti način, ovakav sistem je ukrojen tako da može samo da vas frustrira i teško ćete uspeti da izvučete nešto iz njega i na kraju možete samo da odustanete. Plavi Vrhovi pričaju upravo ovu priču.
Sam pogled na enterijer ustanove u kojoj se ceo film odvija će vas podsetiti na slične prostorije koje ste posećivali i posećujete i kod nas. Prosto je neverovatno kako to ne liči ni na šta, kako je stalo u vremenu, kako su stolovi zatrpani papirima koje su zaboravljeni istog momenta kada su stavljeni na gomilu. Koliko god se film sprdao, sve ovo izgleda tako stvarno da naprosto frustrira. Frustracija - reč koju ću najčešće da spominjem u tekstu.
Naravno, niko zapravo ne obraća pažnju na posao koji treba da uradi. Svrha ovih ljudi je da se fizički nalaze na radnom mestu a ono što im je zapravo posao ni jednog momenta ne dolazi do izražaja. Retko ćete videti da ovde neko zaista radi ono što bi trebalo da radi. Ne vidite ni najmanju dozu frustracije prema neradu. Frustracija se pokazuje prema nebitnim stvarima. Izgovori za nerad su uvek pri ruci. S obzirom da se film odvija u neko davno vreme, nećete videti ovde da je "pao sistem" ali ćete videti iste takve neubedljive gluposti.
Naravno, nije ovo samo "državni posao". Jasno je da se ovo preslikava na širu sliku, na ceo državni aparat. Obično ovakve firme i jesu slika i prilika načina na koji cela država funkcioniše. Film je izabrao pametno žrtvu, onoga ko je sahranjen u ovom sistemu. Za tu žrtvu sistema je odabrao pisca. Oooo da. Ovaj sistem ubija kreativnost i umetnost na tako jadan način. I u stvarnom životu imate tih slučajeva kada je pisac prekasno postao poznat, kada je tek mnogo kasnije dobio priznanje. Recimo Džon Kenedi Tul i njegov sjajni roman Zavera Budala je odličan primer toga. No koliko ovakvih majstora ostane sahranjeno u sistemu kojeg zapravo nije briga? Za koliko njih nećemo čuti? I to ne samo pisaca, koliko sjajnih ljudi u svim oblastima su sprečeni da urade bilo šta od strane onih koji ne rade ništa i tim neradom odlučuju o tuđoj sudbini.
Ne postoji jednostavno rešenje pa čak i onih najobičnijih problema. Svuda je potreban neki papir (nikad samo jedan), neko odobrenje (nikad samo jedno), neki potpis (nikad samo jedan) ili komisija. I na kraju, naravno, prirodno, Bogom dano, to mora da overi veliki šef. Frustrirajuće je kako nebitne odluke uspevaju da se provlače kroz ceo film. U normalnom svetu to je jedan minut posla, jedan najobičniji dogovor, pa čak ni dogovor, odluka koju sprovedeš u delo istog momenta kog ti je pala na pamet i to je to. U ovakvom sistemu posla bez posla to mora da bude procedura. I onda bitne stvari ostanu zatrpane dok ove nebitne takođe ne mogu da se reše. I to je još jedan način kojim nas film frustrira do iznemoglosti.
Naravno, u tako ukrojenom sistemu glavna disciplina je prebacivanje odgovornosti. To je ono, možda imaš odobrenje osobe A ali ti fali potpis osobe B. I onda odeš kod osobe B koju jako mrzi da ti pomogne pa te pošalje kod osobe C. I tako u krug. Dok ne odustaneš, dok pomisliš da to što ti je jako potrebno nije više vredno. Dok se ne odrekneš svega što ti je bilo važno da uradiš. Niko ne preuzima odgovornost ni za šta. Bitno je da samo ja ne moram da radim nešto, da ne moram da se pitam puno i da ne moram da odlučim. Ali hej, nezamenjiv sam šraf u sistemu.
Naravno, niko se ne posvećuje ničemu suštinskom ali svi imaju mišljenje o svemu. Kada dođe do sastanka o knjizi koju zapravo niko nije pročitao videćete toliko generičkih mišljenja, slaganja, potvrda, promatranja da je to fascinantno. I to su oni koji prde o svemu a zapravo ništa ne znaju. Možda je sa jedne strane ovo smešno jer vidite kako ti tupavci govore puno, zvuče ozbiljno a ne kažu ama baš ništa. Ali u toj smejuriji se zamislite i shvatićete da upravo takvi donose odluke vezane za vas. Ne verujete? Zar nemamo doktora koji je plagirao doktorski rad a vodi brigu o finansijama u državi? Zar niste imali nastavnike koji su prepisivali ocene? Zar ne srećete vozače kupljenih diploma koji mogu svakodnevno da vam ugroze život? Zar svako ko ne radi vaš posao nema mišljenje o tome kako biste trebali da radite? Samo ih ne pitajte ništa za njihov posao. Nije više smešno, zar ne?
U jednom momentu kreću da se pojavljuju pukotine na zgradi. To je u potpunosti jasan pokazatelj sistema koji se raspada, zar ne? Ooo da. I šta se onda tu preduzima? Ako ne znate odgovor na ovo pitanje, niste pažljivo čitali tekst. Naravno, odgovor je lak - suštinski se ništa ne radi. Ostaje nam da sačekamo da se ovo sve raspadne pa možemo u lagano izgrađivanje sistema kakav bi trebao biti. Zar ne? Zar ne? Ćutimo a?
Zapravo ovo nije pokazatelj sistema koji se raspada. Oooooo ne. U slučaju ovog filma, raspada se zgrada. U stvarnom životu raspada se država. Znate šta je najzanimljivije? Neko je već negde napisao "evo ga novo dno". Taman kad smo pomislili da smo dotakli dno, vidimo da može i gore. Film na savršen ovo prikazuje. Van te zgrade, videćete smenjivanje godišnjih doba. U zgradi, ništa se ne menja. To sve govori. I kada se raspadne ta zgrada, tu je neka nova, tu su nove šanse da još nešto upropastimo i još nekom se useremo u život. Neće se ovo nikada promeniti iz jednostavnog razloga što istim papanima konstantno dajemo kredibilitet da rade šta god požele.
Koliko god ovaj film bio dobar, toliko me je i frustrirao svojom realnošću. Koliko ovaj film frustrirao, oduševaljavao me je što je stvari koje mi se gade doneo kroz kiseo humor na najbolji mogući način. Nije ovo nešto što ću gledati ponovo ali je nešto što mi je drago da sam pogledao. Šta da vam kažem, braćo i sestre. Naoružajte se strpljenjem, stanite u red ali ne frustrirajte se suviše. Svakako će vam faliti nečiji potpis, svakako će vam faliti još neki papir. A i kada nađete taj papir, napravite aviončić od njega i bacite ga. Barem ćete se zabaviti ta dva minuta.
Zanimljivosti:
Poslednji film Sesilije Takaišvili.
Naj scena:
Sastanak vezan za knjigu "Plavi Vrhovi".
Moja ocena: 7/10
Нема коментара:
Постави коментар