Žanr: Horor | Triler
Režija: Hong-Seung Yoon
Glumci: Kim Bum, In-sook Choi, Da-Geon...
Priča:
Napredni studenti koji pohađaju posebnu nastavu su u smrtnoj opasnosti. Ne smeju da napuste školu. Nestaju jedan po jedan. Moraju da reše zadatke kako bi njihovi drugovi preživeli.
Moj osvrt:
Ah ti duhovi prošlosti koji nam mira ne daju. Ne, bez zezanja, mislim da kada je horor u pitanju, ta tema je ubedljivo najviše obrađivana u istoriji. Neko je napravio neki zločin i duhovi se vraćaju da se svete zlikovcu ili njegovim naslednicima ili celom svetu, što da ne. Daj malo Apokalipse. Kad su već silna sranja u jeku, šta nam fali da dodamo još malo. Ne kažem da ne možeš opet iskoristiti ovu temu i napraviti dobar film - možeš. Ali druže, moraš da mi daš jedinstvene stvari, nešto što će tvoj film izdvajati od drugih.
Uzmimo za primer Ringu koji je masterpis kada je ova tematika u pitanju. Koliko samo tu slojeva ima. Priča o Sadako, njena sudbina, način na koji se zlo manifestuje, pa začkoljica kako ga rešiti, pa zapravo to rešenje je sjajna simbolika, pa imamo likove za koje smo se vezali i nadamo se da će se spasiti, pa imamo epske horor scene od kojih mi se diže kosa na leđima... Mogu ovako do sutra. Tako se na sjajan način obradi ta tema duhova iz prošlosti. Kako se tu kotira Death Bell?
Ovo donekle podseća na Saw. Školarci imaju zadatak da reše i ako ga ne reše za određeno vreme, neko od njihovih drugara će da miriše cveće odozdo. Ovde imam dva problema. Ta drama oko rešavanja zadataka skoro i da ne postoji. Pre svega, prekratko traje. Takođe, likovi ne ulivaju poverenje jer ne zrače baš naročito nekom smirenošću niti inteligencijom. Likovi koji su ugroženi su manje-više nebitni.
Sem tog dramskog promašaja drugi problem je što te smrti nisu logične. Hm, napisao sam da smrti nisu logične. Ček da objasnim pre nego što počnem da zvučim kao da sam lizao žabe. Elem, u Saw su ljudi imali izbor - povredi se, odrekni se nečeg, kazni se onim što ti je uslovno rečeno greh i živećeš. Recimo voajer je morao da se odrekne očiju, narkoman je morao da kopa kroz masu iskorišćenih špriceva itd. Ovde su smrti još više nakinđurene ali ne vidim ni najmanji razlog zašto. Čemu takvo specifične likvidacije kada nemaju ni najblaže veze i sa čim u priči.
Likovi su nabacani i jako je teško da marimo za nekog. Zapravo jedini lik za koga marimo je onaj koji je počivši ali priču tog lika saznajemo kasnije. Bukvalno dve rečenice su bile dovoljne da nam se taj lik dojmi. Ništa slično nije urađeno za ostale. Tako da nam je totalno svejedno ko će da živi a ko će na bulevar opruženih. Drugi veliki problem sa ovim likovima je što odmah kapiraju da su eliminisani jedan po jedan ali konstantno insistiraju da se podele. Nikom ne pada na pamet da budu u grupi, da se smeste svi u neku učionicu i sačekaju malo da vide šta će biti. Ali jebigica, nekima se baš žuri da otegnu papke.
E sada ću pomenuti drugi primer filma sa duhovima iz prošlosti koji nije ni blizu ranga Ringua ali je dovoljno pristojan da ima smisla ono što je ispričao. Reč je o Shutter. Ok, jednostavna priča, ništa novo, sve je jasno ali barem je sve na kraju imalo smisla. Samo zato što nije previše mudrovao dao sam mu ocenu više. Ok, nisi mi dao ništa novo ali barem mi nisi vređao inteligenciju. Tako da bih Death Bell-u oprostio i ove likove i ove elminacije samo da je rasplet bio smisleniji.
Film ne može da se odluči da li je on film o duhovima ili ne. Mislim ok, super je da golicaš maštu ljudima ali to jedino vredi kada mi daš rasplet takav da mi je sve što sam do njega video logično. Recimo Sixth Sense je savršen primer. Ubedio me je da je sve ok i onda me ošamario. Nemam problem da me varaš ali kad mi na kraju odaš šta je bio master plan, moraš da budeš jako uverljiv. Death Bell je ovde jako bezobrazan. Sad će mi prikazati ovo, pa će mi prikazati ono pa će se ispostaviti nešto treće. Šta fali što više od pola odgledanog na kraju nema puno logike? Who gives a fuck ako smo isprepadani. A čekaj, nismo isprepadani?
Takođe, ovde imamo trik radi trika. Cela ova šarada i fora sa zadacima i pravilima je mogla lagano da se preskoči. Ono što smo gledali u poslednjih deset minuta filma mogli smo videti u prvih deset. Vraćam se na Shutter. Kapiram da je nekima možda bio malo dosadnjikav ali pre biram odsustvo spektakla, prevelike dinamike i smsilenu priču nego gomilu trikova koji obesmisle sve što gledamo. Kroz ceo tok film je jako nedosledan u onom što želi da ispriča. Stvarno mi nije jasno šta su snimali nastavku ovog filma.
Ono što je krenulo petparački je zapravo nešto što je preraslo u najveći kvalitet filma. U prvim momentima vidimo favorizovanje dece čiji su roditelji bogati. I te scene smrde na one holivudske, tinejdžerske baljezgarije. Mrzim te šablonske balavce koje tako jako vole da strpaju u filmove samo da bi nas nervirali i kako bi na kraju uživali u slatkoj osveti. To je igranje na plitke emocije. No pri raspletu vidimo kako je to uticalo na žrtvu i to je pravi šok. Film daje najgori i najbolji način kako treba da prodaš ovu priču. Šteta što nije poentirao na njoj već se koncentrisao na trikovog trika trik.
Death Bell nije dosadan, ni jednog momenta se ne zaustavlja pa čak ni tamo gde bi mogao da poentira nešto sporijim ritmom. Verovatno su donekle ovom brzom smenom događaja uspeli da skrenu misli sa nekih propusta ali oni veliki propusti ipak ostaju. Sama priča je žrtvovana zarad gomile šminkeraja, likovi su plastični lepotani i nema tu neke velike drame osim one koju je doživela sama žrtva zbog koje cela priča odvija. Ovakve stvari bih pre očekivao od holivudskih rimejkova korejskih/japanskih filmova koji simplifikuju suštinu a preteraju sa trikovima.
Zanimljivosti:
Jedan od najuspešnijih korejskih horor filmova kada je zarada u pitanju. Korejski naziv "Gosa" zapravo znači "Ispit". Pre scene sa veš mašinom, glumici koja plače je ispričana neka nevezana emotivna priča koja ju je rasplakala tako da je emocija koja se vidi u sceni stvarna. Kim Bum je išao na obuku za DJ-a iako ni jednog momenta on ne radi taj posao u filmu već samo pokreće ruke u jednoj sceni. U sceni gde jedan učenik ima povez preko očiju, nego ga je iznenadno uštinuo za leđa tokom snimanja tako da je vrisak koji se čuo stvaran. To je moralo biti snimljeno iz jednog pokušaja. Zbog povreda prilikom ubistava, najviše vremena je odlazilo na efekte koji su stvarani na lutkama koje su glumile žrtve.
Naj scena:
Sudbonosni momenat
Moja ocena: 5/10
Нема коментара:
Постави коментар