Žanr: Drama
Režija: Knate Lee
Glumci: Thomas Haden Church, Terrence Howard, Boyd Holbrook...
Priča:
Beskućnik kojeg su tinejdžeri ubedili da se za novac bori protiv drugih beskućnika utehu pronalazi u izgubljenom dnevniku jedne devojčice.
Moj osvrt:
Cardboard Boxer se jako trudi da priča priču o siromaštvu. Ima tu stvari za pohvalu ali i za kritiku. Vidimo sve te nedaće beskućništva. Glad koja se nekako pobeđuje kopanjem po kontejnerima, spavanje na ulicama, retki momenti kada se ovi ljudi okupaju i/ili legnu na pravi krevet, nesigurnost, odbačenost. Sve je tu. Savršeno je dozirano tako da nema patetike ali nekako nije imalo toliki uticaj ili udarac koliko je moglo. Zašto? Zato što ne znamo nikog od tih ljudi. Film se ni malo ne trudi da nam da priču ovih ljudi i tek pri kraju filma uspevamo da se vežemo za Cardboard Boxera(Vilija) i ostale kroz njega. Ne treba ti puno truda da nam daš ove ljude na dlanu - jedno sećanje, nekoliko slika iz prošlosti, jedna priča i to je to. Tako da je ovo prikazano kako treba ali je taj emotivni momenat prilično tanak kroz veći deo filma.
Ono što film uspešnije radi to je pokazivanje kako su ovi ljudi u neku ruku nevidljivi. Prolazimo pored njih danima i ako nisu karakteristični po nečemu, ako ih ne pamtimo po nekom događaju koji uključuje možda malo jače emocije, oni na neki način ne postoje za nas. Gledamo čoveka koji spava na ulici dok ga drugi obilaze ni ne gledajući da li je on živ. To je nešto što srećemo svakodnevno. Čovek drži karton sa porukom da moli za pomoć - manje više bi bilo isto kao da je postavljen stub na to mesto - ljudi ga samo obilaze. I tu tragičnu ništavnost ovih ljudi Cardboard Boxer donosi na jako dobar način.
To što ne znamo priču glavnog lika je ovde užasna mana. Da je ta priča ispričana na početku filma, ovo bi mogao biti veličanstven film prepun emocija. Ima ih i ovako ali im jako puno vremena treba da procvetaju. Zaista žalosno. I onda vidimo Vilija koji kao da ne razume uobičajene emocije. Ono što njega očiglendo muči je samoća. Njemu treba prijatelj. To deluje jako nevešto, gledano od strane nas kojima je sasvim normalno da imamo ljudski kontakt. Upravo tu vrišti ona priča koje nema. Zbog njenog nedostatka mi smo više ravnodušni prema ovakvom Viljievom stavu i to će neke ljude sigurno odbiti od filma. Ali zastanite. Probajte sami da napravite neku priču. Šta ako je ovaj čovek sam na ulicama od kada je bio dete, šta ako ima mentalnih problema, šta ako je bio mučen... Samo jedan odgovor na ova pitanja je bio dovoljan da Cardboard Boxer preraste u sjajan film.
I ta Viljieva patnja da se reši samoće, da ima nekog koga će zvati prijateljem je glavni tvorac tuge u filmu. On će učiniti bilo šta za bilo koga samo da bi ga mogao nazvati prijateljem. I tu imamo dve priče. U jednoj svojom očiglednom dobrotom kupuje prijateljstvo. U drugoj svojom naivnošću povređuje ljude. I ta svest da je on loš čovek je kod njega tako poražavajuća, i njegova molba ljudima posle toga je užasavajuće tragična. Da je Cardboard Boxer radio neko ko je ove scene mogao predstaviti veštije, neko ko suštinski razume ovu emociju i ko bi znao kojim putem da dođe do nje, sada bi pričali o masterpisu.
Ceo put do ključnih scena je mogao biti bolje posložen. Nekako se pomučimo dok dođemo do tih krajnje jakih emocija i onda se vraćamo u nazad i tek onda razumemo šta se sve to dešavalo. Umesto patnje što ne razumemo ono što gledamo, trebalo nam je pomoći da razumemo to što sledi i patili bi sa likovima. Takođe, priča u kojoj Vili postaje taj bokser, koja je iskorišćena da bi se pokazao njegov očaj u potrazi za prijateljem je morala biti drugačija. Mogao je neko da ga iskoristi za bilo šta, nije to sporno. Ljudi koji su pravili ovaj film su dovoljno pametni da se nisu približili patetici ni na kilometar. Ne bi ovde pravili nikakve stvari vredne sapunica. Ali tinejdžer koji daje lovu beskućnicima da se bore je malo smrdljiva ideja. Umesto da priča drži fokus na Viliju koji je tu iskorišćen i dolazi do shvatanja da je loš čovek mi se zgražavamo bogatunskim tinejdžerima koji lovom plaćaju patnju drugih. Znam, to se dešava, ali mi ne treba u ovoj priči. Nemoj mi vući fokus sa ovako jednostavne a jake priče na likove koje treba vaspitati lopatom.
Ideja da Vili pronađe poluspaljen dnevnik devojčice koja pati je BRUTALNA. Velike kritike ovde idu ka tome kako se Vili ponaša kao vanzemaljac koji uči emocije. Smatram da to nije fer. Ovde ljudi previše posmatraju priču iz topline svojih domova i emocijama koje su sticali uglavnom normalnim odrastanjem. Ako je Vili neko ko je ceo život proveo na ulici on nije imao pravo detinjstvo, on nije imao staratelje, roditelje, prepušten je sam sebi. Čitajući dnevnik jedne devojčice on pokušava da razume sve to i da na neki način spasi ono dete u sebi. Jel vidite sada kako bi nekoliko minuta u uvodu filma gde bi samo predstavili taj prelaz u beskućnika, od Cardboard Boxera napravili strašan film.
Moram da budem darežljiv sa ocenom. Da, film ima propusta ali nisu to greške u onom što je prikazao već samo nedostatak stvari koje je morao da ispriča. Ne mogu da se složim sa tolikim kritikama pogotovu u vremenu kada patetične limunade umeju biti kandidati za oskara. Cardboard Boxer je bolji film od Blind Side-a ali Blind Side je pravio neko ko zna patetikom da izmuze tonu suza. Zna da napravi bajku i samo potencira na nečemu što će da žigne u srcu. Suštinski, takvi filmovi ne pričaju ništa. Cardboard Boxeru ne treba remake već neka rediteljska verzija sa sitnim finesama i dobićete strašnu dramu. Nekako sam u glavi popunio rupe onim što ja želim da vidim i mogu da kažem da sam zadovoljan pogledanim.
Zanimljivosti:
Tokom snimanja filma, Thomas Hayden Church je prerušen u beskućnika išao i provodio vreme sa drugim beskućnicima.
Naj scena:
Kraj
Moja ocena: 7/10
Kao i obično, Terrence Howard u manje bitnoj ulogi, a sjajan je glumac. Stalno je nekakav "sidekick".
ОдговориИзбриши