They Live (1988)

 

Kod nas nazvan: Oni Žive
Žanr: Akcija | Horor | Naučna Fantastika | Triler
Režija: John Carpenter
Glumci: Roddy Piper, Keith David, Meg Foster...

Priča:
Oni utiču na naše odluke a mi to ne znamo. Otupljuju naša čula a mi to ne osećamo. Kontrolišu naše živote a mi to ne shvatamo. Oni žive.

Moj osvrt:
Uvod je prelepa posveta Vesternu, sa muzikom koja zvuči kao da je ispala iz tih kaubojaca ali uz taj neki prepoznatljivi zvuk, nosi i preteću, mračnu notu koja ne obećava baš dobre stvari. Uz te tonove vidimo neku varijantu usamljenog, tihog revolveraša - verzija onog iz Once Upon a Time in the West, samo na steroidima. Oooo da. Ovaj filmić mi je od prvog momenta ubacio u dobro raspoloženje, složio je atmosferu koja mi se sviđa i koja je značila samo jedno - obožavaću svaki sekund ovoga. 

 

Nakon male posvete vesternu, kreće posveta još jednom genijalcu - Džonu Stajnbeku u njegovim "Plodovima Gneva". Oooo da. Ko to nije čitao, knjigu u ruke i videćete koliko ovaj film ima sličnosti sa tom pričom: pričom o čoveku koji samo želi da živi normalnim životom, koji veruje u bolje sutra, koji je ubeđen da poštenim i teškim radom može da zaradi da ima sve ono što je jednom ljudskom biću neophodno. Karpenter ovde ide i korak dalje, usuđuje se da kroz glavnog lika kaže da "veruje u Ameriku" i onda predstavlja tu istu Ameriku koja troši poštenog čoveka, koja ga iskorišćava do krajnjih granica da bi ga posle odbacila. O da, ovde imamo Plodove Gneva ali na Karpenterov način. Situacija jeste beznadežna ali to nije razlog da ne uzvratimo udarac. 

 

Onda nam čika Džon daje gomilu scena gde vidimo reklame na TV-u, vidimo šarenilo, srećne, bezbrižne i nasmejane ljude. Ah kako je taj život lep. A šta je sa ljudima koji gledaju taj TV. Jedan, grejući se na vatru iz bureta gleda taj tv kroz prozor susedne kuće, drugi sedi napolju jer nema krov nad glavom itd. I svi od reda su nesvesni kakve im se to laži serviraju. Ne podseća li vas to i na današnju situaciju, na ovu u kojoj smo lideri u regionu i tako nam dobro ide da nas je sramota. Imate simpatičan mali filmić o kome sam nedavno pisao - Slučaj razočaranog gledaoca - e to vam je to. Sedimo u bedi i oduševljavamo se budalama koje nas ubeđuju da smo bogati. Nemamo svoje mišljenje, čekamo da nam ga daju. 

 

Čekaj, stani, zar ovo nije film o vanzemaljcima? Jeste, za one koji film gledaju površno. Nema ovde vanzemaljaca. Karpenter na zabavan način pokazuje sistem po kom svet funkcioniše. Sve su to ljudi ali je pitanje ko uviđa te mehanizme a ko ne. Mislite da je to jedino pitanje? Naravno da nije. Za one koji prepoznaju sistem, postavlja se pitanje da li će se boriti protiv njega ili će se zadovoljiti onim što im taj sistem daje i biti njegov deo. Ne, ovo nije zavera na svetskom nivou. Ovo je život. Nema ovde masona, komiteta 300, Bila Gejtsa koji će da čipuje moju tetku kako bi saznao njen tajni recept za Beli Anđeo tortu. Ovo je sistem koji se lako prepoznaje ako imate tri čiste u glavi. 

 

Ne krivim ljude koji su deo ovakvog sistema jer,kako reče jedan lik u filmu, ne možemo da odolimo bogatstvu. Korist uvek lako privuče jer ona neretko znači i sigurnost. Ok, neko kaže da cena nije mala, da su tu moral i obraz u pitanju. Ima i toga ali ne shvatajte to tako bukvalno. Kao što rekoh, to je život. Već odavno ovako funkcionišu stvari. Prihvatićeš da si šraf u mašini koja će da čini bogatim one na vrhu ako je tvoj deo kolača dovoljan da bi bio zadovoljan. Ružno je što ne vidiš širu sliku, što ne vidiš dalje od sebe. Oni koji vide dalje od sebe, svesni su da je sistem truo i žele da ga menjaju. Na žalost, to je užasno teško. No, jedno je sigurno, za one koji ne prepoznaju delovanje ovakvog sistema na žalost nema spasa. Oni su ono oruđe u rukama sistema koje se najbrže, najlakše troši i koje je srećno i kada je slomljeno.

 

Naočare za sunce koje stavlja, našem revolverašu pokazuju svet onakvim kakav jeste. Upravo te naočare simbolizuju otrežnjenje, predstavljaju osvešćenje i razumevanje svega. I film na šaljiv ali genijalan način prikazuje kako sve ovo funkcioniše, kako nas svaki segment tera da nešto uradimo, da poslušamo, da pratimo, da se pokorimo. Nisu to samo mediji iako jesu jako oružje. Ceo sistem je ukrojen tako da vas tera na nešto, da vas gura ka nečemu. Ulica kojom prolazite, stvari koje kupujete, muzika koju slušate, institucije koje posećujete, sve to funkcioniše po istom mehanizmu. Kao da je baš svemu svrha da budete u službi sistema. Kažem, to u filmu deluje zabavano ali zapravo je dobra opomena. 

 

No vratimo se na našeg usamljenog revolveraša. Sigurno da ima na stotine boljih glumaca ali ovu ulogu NIKO ne bi izneo kao Rodi Pajper. Pratio sam Američko Rvanje devedesetih i dan danas pogledam neku emisiju ili seriju koja se bavi tim. Ok, mečevi su namešteni, nema tu šta. Sve je to zabava. Ali ti "zabavljači" stavljaju mnogo na kocku i verujem da većina nema punu sliku stvari. Pogledajte dve sezone odlične serije Dark Side of the Ring. No, da ne odlutam mnogo od teme. Posvetiću se ovome jednog dana kada budem pisao o filmu Wrestler. Retki su genijalci kakav je za mikrofonom bio Rodi Pajper. Mogao je sve - da vas uzbudi, da vas iznervira, da vas zastraši da vas nasmeje ali verujte, umeo je i da vas rasplače, pogotovu u poslednjim pojavljivanjima. Lako bi vas ubedio da je lud, da je duhovit, da je agresivan, da je prijateljski nastrojen, da je nepobediv, da je slomljen - neverovatan talenat. I takav je bio do poslednjeg dana. Takve jedinstvene face su blago i zaista sam voleo da ga vidim svaki put na sceni. Verujte mi, ne samo zato što je ova rečenica njegova improvizacija ali niko ne bi mogao da kaže "I have come here to chew bubble gum and kick ass, and I'm all out of bubble gum" a da to zvuči ovako dobro. Kažem, ako niste pratili američko rvanje i ako ga niste videli za mikrofonom, potražite po YT i uživajte. 

 

Film nas konstantno bombarduje scenama, nema zastoja ali jedna je baš potrajala a to je tuča između dva čoveka koji su na istoj strani. Nije ovo slučajno. Karpenter želi da razmislite o onome što gledate. Pogledajte ko najviše strada, ko se najviše krvi - to sigurno nisu oni koji imaju korist od cele priče. Treća strana uvek izvlači korist. Vlast izvlači korist od toga što će da stvara mržnju među ljudima tako što će sve što nije istog mišljenja da bude blaćeno. U ratovima retko ginu oni zbog kojih je rat izbio. Na kraju se krvimo mi između sebe. Zašto? Zato što jedan voli vlast a drugi ne, zato što je jedan partizanovac a drugi zvezdaš, zato što je jedan Srbih a drugi Hrvat, zato što je jedan crn a drugi beo. Zastanimo malo braćo i sestre, pogledajmo malo i videćemo da nismo mi stvorili tu mržnju, nismo mi pokrenuli priču da je ta druga strana odvratna i mrzi nas. Mi smo se samo nerazmišljajući, glupavo uhvatili toga. Poverovali smo im. Kako znam da nismo mi stvorili tu mržnju? Mi nemamo korist od toga. Zamislite sada kada bi se svi ujedinili u jednu celinu - sukobi koji samo donose gubitke na našoj strani bili bi besmisleni. Ne slušajte te koji seju mržnju i pozivaju na sukob. Pružite ruku tom sa kim se ne slažete i videćete da će svet postati jedno bolje mesto. 

 

No, ova tuča traje i dalje. Zašto? Shvatili smo sve. Jesmo? Zašto čovek konstantno odbija da stavi naočare koje će mu pokazati svet kakav zapravo i jeste? Vi se nervirate, govorite u sebi "pa stavi ih čoveče, zašto je to toliko teško". Nije vam jasno to da će se neko pre sukobiti sa prijateljem nego uvideti istinu. Upravo to je genijalno. Neki ljudi jednostavno ne žele da znaju. Svesni su da su slabi da promene i lakše im je da okrenu glavu. Nemojmo ih osuđvati. I mi smo nekada takvi. Velika je cena protivljenja nečemu ovakvom. Ne mogu svi da je plate. Koliko god želeli tom drugom da ukažete na zlo, shvatite da to može da ga povredi, da ga porazi, da ga učini nemoćnim. Poštujte njegov strah. Ne procenjujte njegov gubitak. Povedite onog koji želi da pođe za vama. 

 

Naravno, znamo da je ovakav sistem nepobediv. Ali šta onda raditi? Kako se usprotiviti? Time što ćete prepoznati kako stvari funkcionišu i otvoriti oči drugima koji žele to da vide. Što je više ljudi koji prepoznaju i koji se ne slažu, sistem će postati nesigurniji a možda će ga naterati i da se menja na bolje. Ko zna, možda dođe do promene ali Karpenter se ne bavi njom. Karpenter na kraju filma sa svojim herojem pokazuje srednji prst koji govori: "Prepoznajemo vas. Videli smo šta ste. Ima nas i dok nas ima, niste bezbedni." I čika Karpenter je upravo to rekao i ovim filmom. Možete vi da prihvatite igru, budete deo sistema i pravite neke Društvene Mreže, superherojske pizdarije i opšteobožavane šablonarije. Njih će pojesti vreme i ostaće negde tamo u moru istih ili će biti pregaženo isto tako slabim rimejkovima. Genijalci poput Karpentera će stajati postojano u vremenu, baš zato što su se odvažili da odstupe od onog što drugi žele prigrliti. Kako već rekoše likovi u filmu:
- I've walked a white line my entire life, I'm not about to screw that up.
- White line's in the middle of the road, that's the worst place to drive.

Zanimljivosti:
Rečenica "I have come here to chew bubble gum and kick ass, and I'm all out of bubble gum" je Pajperova improvizacija. Scena borbe je bila odistinska. Pajper i Dejvid su odlučili da se zaista tuku, samo da lažiraju udarce u glavu i prepone. Pajper je odbio da skine burmu tokom snimanja. Karpenter je kao statiste pozvao prave beskućnike i redovno ih je hranio i isplaćivao im dnevnice. Vins MekMen, vlasnik WWE je tražio od Pajpera da ne prihvati snimanje filma. Obećao mu je da će mu platiti snimanje drugog filma u njihovoj produkciji ali Pajper je to odbio i napustio kompaniju zbog toga. No kako mu je film doneo još veću popularnost, nije imao problem da se vrati nazad.

Naj scena:

"I have come here to chew bubble gum and kick ass, and I'm all out of bubble gum"

Moja ocena: 9/10