A Bronx Tale (1993)

 

Kod nas nazvan: Priča iz Bronksa
Žanr: Krimi | Drama | Ljubavni
Režija: Robert De Niro
Glumci: Robert De Niro, Chazz Palminteri, Lillo Brancato...

Priča:
Otac postaje zabrinut kada njegov sin pronađe prijatelja u gangsteru.

Moj osvrt:
Ovo nije priča o problemima koje otac ima sa tim što mu je sin opčinjen gangsterom. Ovo nije film gde ćemo gledati sukob između oca i tog gangstera. Ovo je jednostavna i ne tako snažna priča o odrastanju u nezgodnom kraju grada. Videli ste ovo nebrojeno puta. Ovaj film ima sreće da je tu De Niro, da je tu Palminteri kojem leži ova uloga, da je muzički skor perfektan i da je sve to tako lagano i pitko. Kad zagrebeš malo, nećeš ispod naći neku veliku dubinu. 

 

Znate kako u većini filmova koje gledamo, mnogi gangsteri imaju nadimke. Nadimke su dobili po nekoj od osobina. U ovom filmu svako iz društva ima nadimak i svako je teška karikatura. Ako izuzmemo tog bosa kojeg tumači Palminteri, svi ostali savršeno odgovaraju nekoj urnebesnoj komediji koja će da se sprda sa mafijom i gangsterima. Ok, Palminteri tu onda štrči i jasno je zašto ga klinac vidi kao nekog ko je uzor. Ali nije ovo dobar pristup. Vratimo se na Kuma. Negde na otvaranju filma, Vito Korleone prima svakakve likove. I poštovane, i bitne i nebitne. Šta je tu bitno? Svima ukazuje poštovanje i svi ukazuju poštovanje njemu. Ako vidiš čoveka kojeg svi poštuju ili čoveka kojeg poštuju karikature - ko će te pre privući? 

 

Moram ovde da spojlujem jedinu idiotsku scenu u filmu. Ovo je neverovatno tupavo. Gangster na očigled gomile ljudi na ulici ubija čoveka. Policija dolazi i od svih bira dete da svedoči i to tako što dete izvodi pred sve te gangstere tražeći od njega da pokaže prstom na onog ko je pucao. Auuuuu. Pa majstore, nacrtaj metu klinji na čelu, objavi u novinama da je svedočio protiv nekog vođe mafije i neka mu predsednik uruči orden, čisto da ostali bosovi budu sigurni koga da odstrele. Da li bi iko sa dve čiste izveo dete na očigled svih da svedoči ovako? Ovo je neoprostivo loša scena ali na sreću jedina takva u filmu.

 

Jasno je zašto klinac idealizuje gangstera. Vidi ga uvek kao nekog ko je iznad ostalih, uvek je skockan, sređen, svi ga slušaju, ima novac, ima moć, ima naizgled poštovanje svih kojima je okružen. Kad si klinac naravno da voliš ljude koji ti izgledaju nepobedivo i neustrašivo. I ceo taj segment dečijeg zaljubljivanja u takav karakter i borba njegovog oca da ga vaspita drugačije su zaista odlični. Lišeni smo svake moguće patetike, razgovori su dobri, nema bespotrebnih žučnih rasprava. Vidi se želja oca da vaspita sina kako bi išao pravim putem i to bez ekstremnih poteza. Zato mi se i više sviđa što je film išao ovim putem umesto nekog fizičkog ili oružanog sukoba oca sa gangsterima. 

 

Čak ni nema onog pitanja zašto otac ne čini ništa ekstremno. Film nas je ubedio da je takav potez bespotreban i neće dati rezultate. Odnos između gangstera i klinca koji film želi da nam prikaže je takav da to jedan otac može da prihvati iako ne želi da njegovo dete bude u bilo kakvoj vezi sa tim ljudima. Ima i u tom odnosu klimavih stvari. O tome uskoro. Stvar je u tome da pokušavaš na sve načine vaspitanjem da dopreš do deteta. I ovaj momak se drži tu dobro. Njegovo rezonovanje je na mestu. Neće vas ni jednom iznervirati što je vezan za gangstera. Jasno je zašto je to tako. Ali momak nije slep. On rezonuje kako treba i uviđa stvari onakve kakve jesu. Odličan primer osobe čistog srca i lep pokazatelj odrastanja. I na sve to, ovakvo rezonovanje jeste deo odrastanja. 

 

Rekoh da postoji problem u odnosu gangstera i momka. Sa jedne strane, gangster je svestan šta je on i želi klinca da skloni od cele priče. On mu govori da treba da bude obrazovan i treba da se skloni od ovakvih stvari. Takođe, pokušava da mu objasni kakva osoba je on sam i kakva osoba treba biti zapravo. Pokušava (ne tako često na žalost) da mu pokaže zašto je njegov poziv loš i zašto momak ne treba da ide tim putem. Problem je što su stvari koje priča i stvari koje radi u totalnoj kontradikciji. Ako pokušavaš dete da skloniš od ovoga, daćeš mu lekciju zašto je to loše a nećeš glorifikovati to što ne valja. Iako konstantno govori klincu da mu ovakve stvari ne trebaju, kroz sve te loše stvari on fascinira klinca. 

 

Ono što ne vidim je neki razvoj priče kada su sami likovi u pitanju. Fascinacija klinca gangsterom je ista sa 9 i sa 17 godina. Mislim ok, svi volimo heroje ali sa 9 voliš Supermena jer je najjači čovek na svetu i ima moć. Sa 17 ga voliš zato što štiti nemoćne i ima lepu devojku. Kasnije ćeš ga voleti jer ima odgovornost i vođa je. Ovde klinac voli neku fasadu i teško odlazi od te slike i kada odrasta. Da, ovaj čovek mu povremeno daje savete ali savet da treba da ide u školu mu sigurno daje i porodica. Zar ne bi tu trebalo da klikne klincu, ok moj otac ima pravo. Ne vidim toliko razloga za fascinaciju kada je već ovaj momak odrastao jer nam sam gangster ne daje puno. Ne vidim čime je on tu zaslužio toliko poštovanja. 

 

Takođe, ko je ovaj gangster. On je tamo neka opasna faca u prvom i isto takva faca u poslednjem momentu filma. Eto, u međuvremenu nam je dao par saveta. Ako je on već ovde uzor, on zaslužuje veću priču. Treba da čujemo nešto i sa njegove strane. Ne moraš da mi daješ kompletnu biografiju. Daj mi ključne momente iz njegovog života, daj mi razlog za divljenje. Ovako se glorifikuje to što je pomalo i slučajno spasao život klinji a ne upire se prstom na to što je nekom drugom oduzeo život. Ovaj čovek nije gangster zato što je primoran. To je bio njegov izbor. Ne postoji nešto što će da ga opravda iako film to pokušava uradi. To pogotovu radi u finalu gde na neki način otac priznaje da je taj gangster bio ok prijatelj njegovom sinu. Kao otac, ne želim i ne mogu to da shvatim. To nije lekcija koju daješ detetu. Oproštaj - da, ali uvažavanje nečeg takvog - ne. 

 

Ne vidim ni kako se taj čovek razvio vremenom. Kaže se na početku da je bio lokalni gangster ali je kasnije postao bos. Gde se to vidi? Šta to podrazumeva? Gde je ta promena? U čemu se oslikava? To nam se ne kaže a ni ne pokazuje. Lik je isti u svim fazama. Ne vidimo njegove neprijatelje, ne vidimo ni prijatelje osim ovih karikatura okolo iako se priča o nekom poštovanju koje ima. Ovo je jedna od onih priča kojima moraš verovati na reč. Ja sam ipak za snažniju scenu koja će mi ispričati nešto. Nedavno sam pisao o Ménilmontant (1926). To je film koji pršti od emocija bez i jedne jedine rečenice u ključnim scenama. Može to da se snimi kad imaš znanja.

 

A Bronx Tale je na kraju ispao kao korektni filmić o odrastanju u specifičnom okruženju. Nismo dobili neki veliki razvoj likova. Nismo dobili neku priču koju ćemo da pamtimo. Nismo dobili neke velike glumačke momente jer ovo za iskusne glumce nije bio neki veliki zalogaj. Klinja Brancato je, uz to što jako liči na filmskog oca, De Nira, bio sasvim korektan. Moram da pohvalim muziku koja pršti u svakoj sceni. Dosta je tu poznatih numera ali svaka je odlično iskorišćena da pojača utisak scene koju gledamo. Na žalost, nije ovo nešto što je uspelo da me zgrabi. Pogledajte one segmente sa klincima iz Once upon a time in America. Ovo nema ni 5% tog kvaliteta.

Zanimljivosti:
Priča je zasnovana na životu Čeza Palminterija. Njegovo puno ime je Calogero Lorenzo Palminteri. Mnogi su pokušali da kupe ovu priču kako bi napravili film davajući višemilionske iznose, Palminteri nije želeo da prihvati dok on nije bio taj koji će glumiti Sonija i pisati scenario. 

 

Lik Eddie Musha glumi lik koji je pravi kockar i težak gubitnik. On je unajmljen na De Nirovo insistiranje iako su se plašili da će im izbaksuzirati snimanje. De Niro je želeo da Palminteri bude uključen u sve aspekte snimanja filma i to se na kraju i desilo. Lillo Brancato je dobio ulogu tako što je oponašao De Nira a i sam liči na njega. Režiserski debi Roberta De Nira.

Naj scena:

 

Zaljubljivanje. Odlično prikazano tako što se sve utiša sem muzike i emocije.

Moja ocena: 6/10