Brat (1997)

Alternativni naziv: Brother
Kod nas nazvan: Brat
Žanr: Kriminalistički | Drama | Ljubavni
Režija: Aleksey Balabanov
Glumci: Sergey Bodrov, Viktor Sukhorukov, Svetlana Pismichenko...

Priča:
Bivši vojnik sa sopstvenim merilima vrednosti, pridružuje se bratu u poslu sa organizovanim kriminalom u Sankt Petersburgu.

Moj osvrt:
Brat je totalno otkačen ali užasno pametan film. Ako niste upoznati barem malo sa novijom istorijom Rusije, promaći će vam ono što film zapravo želi da ispriča. Sve što treba da znate je onaj period posle raspada SSSR-a. Prejadno stanje u koje su bimbonje na političkoj sceni dovele tako moćnu zemlju je prosto neverovatno. Zapravo, tužno je videti da ljudi u jednoj zemlji koja je bila na strani pobednika u Drugom Svetskom Ratu, koja je toliko života dala za pobedu nad fašizmom, i dan danas žive bedno. No, nećemo o današnjoj politici i političarima. Realno, imamo bolje teme od aktuelne političke govnarije. Film Brat liči na jedan mali bunt, na poruku šta to nova Rusija treba da donese, na promene koje su neophodne. No, hajde da krenemo korak po korak. 

Prvo bih pohvalio odličan sountrack za koji je uglavnom zadužena grupa Nautilus Pompilius. Muzika, sem toga što je jako dobra, iskoršćena je na zanimljiv način. Recimo uz melodiju ide baš onakva scena koju bismo očekivali ali estetika same scene je u potpunom kontrastu. Mali primer, gledamo nešto što bi trebala biti ljubavna ili scena zaljubljivanja. Ali ono što je na ekranu je totalno u suprotnosti sa tim šarenišom koji romantika dolazi. Takođe, sve vreme vidimo tmurnu sliku tadašnje Rusije: prljavština, ruševine, siromaštvo i sve je to praćeno nekom muzičkom temom. Nisam baš merio ali bih rekao da se muzika čuje barem 90% vremena u filmu i radi jako dobar posao u svakoj od scena. Kada je sam Nautilus u pitanju, poslušajte recimo Krilja i Zveri. Dve vrhunske stvari za moje uho. 

Upravo slike Rusije koje pratimo kroz film su odlična kritika tadašnje države. Sve je nekako sumorno. Zgrade su žestoko načete zubom vremena, ljudi tmurni, nered vlada... Devojka koja bi trebala biti Julija u filmu je izmučena, pretučena, siromašna, neugledna. Nesumnjivo se vide tragovi lepote ali nestaju iza modrica i rugla. Upravo takva je i Rusija u ovom periodu. Izmučena, urušena, podeljena, siromašna, njena lepota je zgažena. Dobri ljudi su poraženi, vladaju nemoralni i oni koji ne poštuju osnovne moralne principe. Pogledajte na kraju sudbinu ove devojke i povežite je sa sudbinom ne samo Rusije već i naše države. Gde je tu glavni junak ove priče, Danjila? 

Na početku vidimo da se ovaj momak vraća iz rata u Čečeniji. Majka ga kritikuje u isto vreme hvaleći njegovog brata koji je sigurno uspešan čovek u velikom gradu. I nekako tu vidite prizvuk onog što bi veliki grad trebao biti. U stvarnosti vidimo da i taj brat ali i grad nisu ono što se očekuje od njih. Onda nam se serviraju sve one pomenute slike. Kao što sam već pitao, gde je tu Danjila? Prva stvar koju on donosi u grad jeste pomenuta muzika. Muzika je dobar početak razbijanja tmurnosti. Bila tužna ili vesela, ona budi neku emociju, ali ta emocija, iako tužna, ne predstavlja patnju koju vidimo okolo. No, u jednoj blesavoj sceni gde Francuza napada da mu je muzika (koja je inače američka ovde) užasna, on brani ono što je rusko. Iako ga predstavljaju za tupana što sluša Nautilus, tu vam je jasno da je on drugačiji od svih ostalih. Zašto? 

Donekle me Danjila ovde podseća na Čarlsa Bronsona u posmrtnoj želji. Tihi, neočekivani heroj koji ispravlja nepravdu. Zanimljivo je ovde gledati kako se obračunava sa mafijom ali isto tako je naterao neke budale da plate kartu u tramvaju. To je onaj bunt koji sam pominjao. Odličan primer bunta protiv lošeg. Nije samo fora rešiti se ljudi koji najviše lošeg rade, treba rešiti i sitne probleme. Ovaj film upravo sugeriše na to - na promene koje moraju konačno da se dese da se sve ovo loše iskoreni. Moramo krenuti i od velikih i od malih problema. Mali će prerasti u one velike. Zašto je baš Danjila taj lik koji radi to u filmu? 

Danjila se vratio iz rata i naizgled na njemu ne vidimo nikakve posledice, nikakve probleme u glavi. Takođe, sva ova sranja na koja nailazi prihvata kao najnormalnija. Pisao sam već o tome. Kada prihvatamo to sve kao najnormalnije, prihvatamo poraz i teško će da nam bude bolje. E sada, rekoh da on naizgled to prihvata. Fazon je što on ne sedi skrštenih ruku i radi po svjoj glavi i svom srcu, postupa onako kako oseća da treba. Zanimljivo je kako mu sve to lako polazi od ruke. Šta nam film govori? Da je lako napraviti tako nešto? Ne baš. Fazon je prihvatiti promenu, prihvatiti odgovornost da nešto moraš da uradiš. Kada to preguraš, ako imaš volju za to, uradićeš. Namera i odluka je ono što je bitno. Zbog toga se samoj akciji ne pridaje tolika pažnja kada je trajanje u pitanju. 

Kada sam već pomenuo akciju, ona je ovde urnebesna. Uživao sam u totalno suludim scenama akcije. Zašto? Zato što vidimo neku mega komplikovanu i prenadrkanu prirpemu za tu akciju posle čega u glavi razvijemo potencijalne događaje koji će slediti. Događaji koji slede nisu ni blizu očekivanog ali nisu anti-klimaks. Teško je ovo objasniti. Jednostavno akcija je užasno jednostavna a opet zabavna. Lik treba da upadne u leglo mafijaša. On to uradio kao da je najnormalnija stvar na svetu. Upravo ovo govori u prilog onom što sam pisao - namera i volja su sve. No, ne samo to, ovo govori da ti potencijalni problemi nisu tako komplikovani kako mislimo.

Pitao sam već, zašto Danjila? Zato što je on mladost koja treba da se probudi. Mladi ljudi su oni koji treba da nose promenu. Izašao je iz rata ali ne treba da ulazi ponovo u njega. Mlad čovek ima snagu, ima volju da donese nešto bolje. Oni treba da budu snaga. Film upravo šalje poruku mladima u Rusiji da je vreme da se probude, da stanu na kraj svim lošim stvarima. Danjila je ta mladost, on je ta bolja budućnost. On je snaga. On je revolucija. 

Sada kada znamo ovo, jasno je šta on mora da radi, šta ta mladost mora da učini da bi bilo bolje. Nema više vremena, nema oproštaja, zlo mora da se istera. Zamislite nezamislivo, da mi iz naše države isteram sve ove parazite koji žive i životare na naš račun i donose odluke o našim životima. Danjila ne mora da zamišlja, on je ta promena. Nema pardona, nema uzmicanja. Hrabro ide napred i lišava svoj svet svega lošeg. Postupci mu nisu vođeni novcem niti zadatkom koji mu je neko postavio. Postupci su mu vođeni samo osećajem za ispravno. 

Kao takav, da li ima on svrhu posle potencijalne promene? Možda ne ali nije to sva priča koja prati ovog momka. Tu su i odnosi sa drugim ljudima. Danjila prihvata sve dobre ljude i što je još bolje, veruje u dobro u ljudima. Pogledajte sa kim se druži, sa kim razgovara, sa kim se pronalazi na istom nivou. On prihvata dobrotu. Ne zanima ga šta može dobiti od čoveka, ne zanima ga položaj čoveka. On prilazi svakom ko je dobar. Onaj koji nije, ne prolazi dobro. To je budućnost u koju želimo da verujemo. Da će zlo ustuknuti pred njom. 

Zanimljiva je i uloga u ratu koju je Danjila imao. To pokazuje mnogo više nego da je rekao da je bio surovi egzekutor. Pokazuje da u svakom, šta god bio, čuči osoba koja može da promeni nešto. Film je krik i molba toj mladosti da se probudi i promeni svet. Braćo i sestre, uživao sam u filmu upravo zbog svega što proživljavamo. Čini mi se da taj očajnički krik nikada nije bio toliko pun molbe. Pitam se, ima li ko da ga čuje?

Zanimljivosti:
Pleteni džemper koji Danjila nosi u filmu je kupila slikarka Nadezhda Vasilyeva na buvljaku za oko 40 rublji (oko 5 dolara).

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 8/10