Leptirica (1973)

Alternativni naziv: The She-Butterfly
Žanr: Drama | Horor
Režija: Đorđe Kadijević
Glumci: Mirjana Nikolić, Petar Božović, Slobodan Perović...

Priča:
Mladić želi da oženi prelepu ćerku gazde koji ne želi da pristane na taj brak. Da bi se dokazao da vredi, pristaje da bude vodeničar u seoskoj vodenici koju noću pohodi vampir.

Moj osvrt:
Sećam se kada sam bio klinac, kružila je legenda o filmu toliko strašnom da neću više smeti da spavam sa ugašenim svetlima u sobi. Kada god se povede razgovor, bio sam upitan da li sam gledao Leptiricu. S obzirom da to na televiziji nisam uspevao da uhvatim a u video klubovima u selu se nisu baš trudili da kod domaćih filmova idu dalje od Ludih Godina i Tesnih koža do mene nikada taj film nije došao. Žao mi je pre svega jer bih danas imao i tu klinačku ljubav i strah od čuvenog filma. Tako da priznajem, ovo je prvi put da gledam Leptiricu. Iskren da budem i zaboravio sam za film dok nije ispao iz liste sa vašim predlozima. 

Iskreno, za film ovog doba, nisam verovao da ću videti nešto posebno eksplicitne scene. Verovao sam da će to biti sve u mraku sa gomilom nagoveštaja. Naklon do poda velikom Kadijeviću kada je uspeo u to doba da prikaže ovako nešto. Film nam ne daje beskrajni uvod, nema tu neke priče koja nas priprema. U roku od nekoliko minuta, svesni smo postojanja nečeg zlokobnog. Iako film počinje scenom u po bela dana, od prvog momenta ti nagoveštaji zla ga čine dobrano jezivim. I onda uvod: vampir, crne ruke sa dugim noktima koje kroz prste propuštaju brašno (perfektna scena), ogromni oštri zubi, ubistvo i krv. Aloe, Film je sniman u Srbiji 1973. Ne može bolje od ovoga. 

Nisam verovao da ću u horor filmu pisati o ovome ali ono što me je oduševilo je Kadijevićev prikaz tog nekog mentaliteta sela. Kako sam sam, da tako kažem, dete sa sela, prepoznao sam sve te silne gazde, popove, mudrosere. Prepoznajem taj mentalitet jer on živi i dan danas. Kadijević nam daje i ono lepo i ono ružno a bloga mi, i ono što je jako zabavno. Mislim da se bazirao više na ovom negativnom ali upravo to je ono što mi se jako dopalo. Jako je zabavno videti kako, kada je trebalo dođi u opasnost ljudi neće ni da udruženo pokušaju ali kada je junački trebalo krasti devojku, onda su svi spremni. 

Ima tu još stvari koje jako upadaju u oči. Recimo u centru filma je klasična ljubavna priča između Strahinje (veliki Petar Božović) i Radojke (prelepa ali sada na žalost pokojna Mirjana Nikolić). I u tu priču je odlično utkan ovaj mentalitet o kom govorim. U jednom delu filma ovi mudroseri (gazde, pop i kompanija) su spremni žrtvovati Strahinju kako bi njihove zadnjice bile zadovoljene. I to je neki odnos prema mladima koji i danas vidimo. Pogledajmo koji "mladi" su neprhivaćeni. Oni koji na kraju beže odavde. Školovani, doktori, ljudi koji traže šansu koju zaslužuju. Koji mladi su poželjni - potrošna roba. Oni koji će dati keš za ono što hoćeš da im prodaš. Oni koje ćeš kupiti za sendvič i lažni utisak moći dok tupavi pišaju po grobu dede koji je stvorio tlo po kojem hodaju... I kada su ovi prihvatili Strahinju. Upravo kad je postavio svoju zadnjicu pre njihove. Tako da još jedan veliki naklon Kadijeviću za ovu kritiku društva koju je uvukao u horor film.

Film je snimljen po Glišićevoj priči "Posle devedeset godina". To sam čitao jako davno i ne mogu da povlačim paralele. Ono što vidim je da je film inspirisan tim starim legendama i pričama. Finale me je podsetilo malo na ruski Viy iz 60tih pri čemu mi Viy deluje bajkovito dok mi ovo deluje baš kao pravi horor. No ono što hoću da kažem, ako ste upoznati sa tom nazovi horor tradicijom i pričama iz naroda, prepoznaćete dosta detalja. Mene su kao klinca te priče jako plašile tako da mi je jako zanimljivo bilo videti ih na filmu. 

Ono što mi se i nije baš svidelo je humor u nekim momentima. Recimo kada ljudi traže grob Save Savanovića idu kod neke stare babe da ih uputi. I to je moglo biti odrađeno jezivo i preteće. Ovde je to iskorišćeno za baš veseo humor. Nekako mi je to ubilo atmosferu. Jasna je namera Kadijevića da razvedri atmosferu i možda uljuljka gledaoca u neku sigurnost pre nego što se desi nešto jezivo ali meni to baš i nije prijalo. 

Ono što mi je posebno zapalo za oko, to su scene u kojima je Radojka sama. Sve te njene pojave na proplancima kao da donose neku pretnju. Te scene kulminiraju kada ona šeta prirodom i praktično joj se predaje. To ne bi bilo čudno i neobično da nije i više nego jasno da u šumi u kojoj šeta postoji nešto zlo što čeka. I sama pojava ove devojke je pomalo čudna sa dugom crvenom kosom i to doprinosi celoj priči. 

Kada je horor u Srbiji a i bivšoj Jugoslaviji u pitanju, Leptirica je nezaobilazan deo te priče. To dovoljno govori o njenom značaju. Da li je ispunio baš sva očekivanja koja sam imao posle toliko godina hajpovanja. Ne baš do kraja ali moram da kažem da sam jako zadovoljan. Da je ovo strani film, verovatno bih se zadržao na sedmici ali kako je domaći, kada i u kakvo vreme je rađen, kako je pogodio mentalitet sela i šta je prikazan i kakav značaj ima, dolazimo ipak do ocene koju zaslužuje.

Zanimljivosti:
Leptirica je prvi srpski horor film.

Naj scena:

Noć u vodenici

Moja ocena: 8/10